detalj slike: KrkArt

OPSTANAK UMETNIKA

''...mene je moja voljena Arhitektura naučila mnogo čemu i mnogo šire nego što je samo projektovanje. Naučila me je posmatranju, uočavanju detalja, gradaciji na bitno i manje važno, odnosu svetlog i tamnog, krupnog i sitnog, glatkog i rapavog. Naučila me je i razmišljanju o ljudima, jer sam ih u karijeri arhitekte sreo raznih... ama, baš, raznih!...''

Душко Милошевић

Vi ste arhitekta, ali ste i umetnik, slikar i književnik, imate li još neki ’skriveni talenat’ za koji KR Kordun ne zna?

Da, imam, ali on baš i nije „skriven“. Naime, pišem isključivo ćirilicom, iako uopšte ne isključujem i drugo srpsko pismo, latinicu, pa ćemo i ovde lepo da ukrstimo pitanja na latinici i odgovore na ćirilici. (pitanje postavljeno na latinici, prim. autora intervjua) To ukrštanje dva pisma sam primenio i u svojoj drugoj knjizi „Balkanske sitnice“. Iz naslova knjige može da se pretpostavi zašto je došlo do tog „ukrštanja“, koje se vidi čak i u naslovu knjige... BALKANSKE   SITNICE. Inače, radi boljeg razumevanja nadalje u intervjuu, važno je reći, da sam „samo“ arhitekta, nisam ni slikar, ni književnik, ni umetnik. To je važno da se kaže, jer slikam i pišem kao „slikajući i pišući arhitekta“. Ono za šta smo se školovali zaista nas određuje kroz ceo život, bilo čime dalje da se bavimo.

Kada ste počeli slikati a kada pisati? Kako je izgledao Vaš put stvaranja?
 

Naravno, prvo je bilo crtanje. I to daleko pre izbora profesije, čak i pre polaska u školu! A već u prvim razredima osnovne škole, pravio sam nešto što bi moglo da se nazove „stripom“, jer sam ih tad, inače, „gutao“. Smislio sam svoj „strip“ u kome su junaci bili nekakvi kauboji. I tad mi je bilo jasno da oni moraju vizuelno da se razlikuju jedan od  drugog, s obzirom da će da se ponavljaju iz kadra u kadar. Zato sam odabrao da se oni razlikuju po svojim šeširima. Jedan je imao „pravi kaubojski“, drugi polucilindar, a treći kačket, čak! Sećam se, jednome sam dao ime Pjer!!! Pisanje je došlo mnogo kasnije, u „zrelom dobu“. 5. marta 2009. godine napisao sam svoju prvu priču, koja se zvala „Uzbrdica“ i bila je posvećena mome, tad već, pokojnom ocu.

U čemu nalazite inspiraciju za svoja umetnička dela?

U svemu što me uzbudi, bilo iz koje oblasti života. Od arhitekture, slikarstva, književnosti, do svih događanja u našim životima. To uzbuđenje uđe u mene i ja ga pustim da ono unutra „oplodi“ nešto u meni. Ne žurim da ga porodim, samo se to „rodi“!

Koliko vremena nastaje jedna slika?

U potrebno vreme nastanka jedne slike, uračunaćemo i ova događanja iz prethodnog odgovora. Pošto ja volim da mi je slika „potkovana“ i nekom faktografijom, iza te prve „zaraze“, sledi vreme prikupljanja „građe“, razmišljanja  i ručnog skiciranja. Ali onda sledi i jedno, da ga tako nazovem, „kompjutersko skiciranje“. Naime, ja volim da u čuvenom „Fotošopu“ napravim par varijanti kolaža od te prikupljenje građe. Onda odabranu varijantu nacrtam na akvarel papir, sve gledajući u ekran računara, kao kad slikar slika po nekom modelu. Zaključno sa završetkom tog crtanja, sve se odvija pod punom mentalnom koncentracijom i pažnjom, kad radim u potpunoj tišini. Tada nastupa sasvim posebna faza, bojenje u akvarelu. U toj fazi potpuno svesno prepuštam se igri s bojama i čak, po prvi put puštam i muziku. Vrlo često i zapevam, ponet osećajem dečje igre!

Zašto je Vaš odabir akvarel? Da li ste se okušali i u drugim tehnikama?

Upravo zato što akvarel jeste igra, zato je on moj odabir. Naravno, uz poznavanje pravila te igre, koja nisu nešto posebno komplikovana, kao što se obično misli. Za akvarel je važna preciznost i tačnost crteža, redosled bojenja, veća ili manja navlaženost papira i veći ili manji odnos boje i vode na četkici. Volim akvarel i zato što on brzo daje rezultat, ali i zato što i posle okončanja rada, osušivši se do kraja, on sam svog autora ume da iznenadi, uglavnom prijatno. Iz ovog opisa načina rada u akvarelu, sasvim je jasno da mi uzbudljivija tehnika uopšte nije potrebna, tako da se nisam ni okušavao u nekoj drugoj.

кула Цара Душана

Slikarstvo i arhitektura često idu zajedno a kako se tu našla književnost? Kako se uklapaju arhitektura, slikarstvo i književnost? Da li se dešava da svesno ili podsvesno provlačite slične motive kroz sve tri grane?

Da, apsolutno! Opet tu možemo da se vratimo i na ono pominjanje profesije. Iako se, sad već, u dužem periodu ne bavim arhitektonskim projektovanjem (da ne ulazim sad u razloge), mene je moja voljena Arhitektura naučila mnogo čemu i mnogo šire nego što je samo projektovanje. Naučila me je posmatranju, uočavanju detalja, gradaciji na bitno i manje važno, odnosu svetlog i tamnog, krupnog i sitnog, glatkog i rapavog. Naučila me je i razmišljanju o ljudima, jer sam ih u karijeri arhitekte sreo raznih... ama, baš, raznih! I u Pisanju, kao i u Arhitekturi i Slikanju, događa se još jedna zanimljiva stvar! Kad se od „nulte“ ideje pređe u  njenu realizaciju, počinje da se događa jedna čarolija, koju, zapravo, još nisam uspeo do kraja da odgonetnem: kuća, slika, ili priča, odjednom počne „i sama da se“ gradi, slika ili dopisuje!!! Pošto nisam sklon nikakvoj mistifikaciji, to zasad tumačim „fiziološkim“ razlikama u funkcionisanju našeg tela. Dok je u našoj glavi, ideja o nečemu nije sasvim obuhvaćena sagledavanjem naših očiju. Kad se to dogodi, oči šalju signale mozgu, koji su zasnovani na vizuelnom, novom „isčitavanju“ cele ideje. Čak i kod pisanja, to vizuelno sagledavanje već ispisanih slova ima jednu dodatnu ulogu. Kao da reči „gurkaju“ jedne druge da se pojave, ili malo izmene. Opet i uz laganu asistenciju nekih mojih sopstvenih pravila, kao što je nekorišćenje stranih reči, neponavljanja istih reči. Za mene je važno dok pišem, da sam „sa obe noge, rukama i glavom“ u događaju koji opisujem. Bilo da mi se stvarno dogodio, ili je čista imaginacija.

Koliko trenutno raspoloženje utiče na umetnički izraz?

Opažanje i reagovanje na sve ono što se događa u našim životima i oko njih, naravno, utiče na nas. Ali za istinski „odgovor“ na njih, neophodno je da svi ti događaji prođu kroz sve naše unutrašnje „laboratorije“! I, sasvim je jasno, ono što „uđe“ u nas kao, recimo, „loše“, ne mora obavezno takvo i da izađe. Te naše laboratorije su, ustvari, seme stvaralaštva!

Neizostavno pitanje je i koronavirus: Kako se pandemija odrazila na stvaralaštvo i plasiranje istog?

Na mene je uticala kao i ostale „loše“ stvari kojih je bilo u životu. I tu je uloga Arhitekture bila vaspitna. Ona me je naučila da kod svih „nepodobnosti“, kao što je recimo, loša lokacija nekog buduđeg objekta, ili nerazumevanje naručioca posla, ili pomanjkanje sredstava, mirno i  bez panike probam da prepoznam šta je tu baš ŠANSA za neku „podobnost“ za projektovanje. To prepoznavanje ne uspe svaki put, ali bar vaš nervni i umni sistem dobije priliku da bez nervoze mirno i kvalitetno radi. A to nije malo... na ovu skupoću!  Valja ovde pomenuti i jedan događaj sa samog početka pandemije, otprilike pre godinu dana. Igrom slučaja, ili mog nemara, bez akvarel papira sam ostao baš kad je prošle godine proglašen „policijski čas“. Pošto me je „zasvrbelo“ akvarelisanje, krenem da buljekam po svojim papirima, ne bih li pronašao bilo šta na čemu bih mogao da crtam. Pronađem običan crtaći blok, ali koji nije, teoretski, za akvarelisanje. Šta ću, kud ću, ipak krenem da ga „bojadišem“. Na moje prilično iznenađenje, pokaže se da taj papir sasvim lepo prima i vodene boje. List po list, ja se čak osmelim da na njemu ostvarim, davno zamišljenu seriju akvarela sa motivima Ovčarsko-kablarskih manastira!!! Odem i dalje, i od svega toga, uz pomalo teksta na srpskom i engleskom jeziku, čak, nastane knjiga „Ovčarsko-kablarski akvareli“, koja je evo, ovih dana i odštampana. Ta serija akvarela trebalo je da bude prikazana na mojoj izložbi u Domu kulture, koju je ipak, „tetka“korona otkazala. Ali, bar znam da sam, uprkos takvoj jednoj svetskoj pošasti, napravio nešto zbog čega se čak i ponosim!

Smatrate li da će se nakon pandemije povećati interesovanje za umetnost i umetničke događaje ili mislite da će situacija biti suprotna? Da će ljudi shvatiti da mogu da žive bez izložbi, bez književnih večeri, bez umetnosti uopšte?

Čudan je taj naš čovečić. Snalazi se on u tom svom životiću kako zna i ume, bez obzira kakve ga muke šibale. Ova pandemija je, sasvim izvesno, iščašila celo čovečanstvo i civilizaciju u kojoj živimo. Nekad pomislim da od „izuma točka“ nije bilo većeg tumbanja među ljudima, nego što je sad sa ovom pandemijom. Ali, s druge strane, naši životi će i dalje biti sastavljeni i od tog našeg ličnog, posebnog dela, sa našim nezavisnim unutrašnjim svetom. Ja ću u tom svom ličnom svetu tražiti čak i veće utočište. Verujem i da će oni kojima je i ranije bilo važno da posećuju izložbe, pozorišne predstave, književne večeri, ili jednostavno, kafane, i dalje imati tu potrebu i da će je upražnjavati. Da li će imati dovoljno novca da prave kuće, kupe sliku ili knjigu, je već neko drugo pitanje, sa neobećavajućim odgovorom. A to jeste važno za opstanak stvaralaca, samim tim i za opstanak Umetnosti.

 Razgovarala: Dušica Mrđenović

Косовометохијска градина

Студеничка градина

Српске сеобе

PODELITE OVAJ TEKST NA: