detalj slike: foto: Aleksandar Ilić

Intervju - Irina Deretić – U potrazi za smislom

(preuzeto iz magazina "PEČAT" priredila Mila Milosavljević 15. 01.2021.)

Da li filozofski život omogućava onome koji ga vodi da za smrt uvek bude spreman?

U vremenu kada se čini da je smrt ljudi postala statistički podatak, a na nju se ne gleda kao kraj života ljudi koje smo voleli i sa čijim odlaskom iz naših života ne možemo da se pomirimo, tuđa smrt budi zapitanost o našem vlastitom kraju i konačnosti, kaže u intervju za „Pečat“ Irina Deretić, profesor Beogradskog univerziteta, autor sedam filozofskih knjiga, kao i stotinu naučnih radova, studija, eseja i kritika na srpskom, engleskom, nemačkom, ruskom, slovenačkom, grčkom i makedonskom jeziku. Irina Deretić je priredila četiri toma zbornika Istorija srpske filozofije. Prilozi istraživanju. Prvi tom Istorije srpske filozofije dobio je nagradu Novosadskog sajma za izdavački poduhvat godine. Naša sagovornica nedavno se oglasila dvema novim knjigama – Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji (Feniks libris) i Slovo i slovesnost (Srpsko filozofsko društvo).

U delu Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji obradili ste večnu temu koja čoveka zaokuplja od pamtiveka. Čini se da je vreme u kojem živimo, te nevolja koja je snašla svet, danak u ljudskim životima koji zloglasni virus svakodnevno uzima, potakla ljude na dublja razmišljanja o smrti. Mislite li da je to svevremena tema?

Ova tema će biti svevremena dok čovek bude postojao. To je pored rođenja jedina izvesnost njegovog postojanja. Čovek neće prestati da misli o smrti, da u samoći najčešće bolno razmišlja o njoj, zato što nju ne može odgonetnuti. Niti je, kako Sofokle kaže, može pobediti. U tom smislu ova je tema svevremena za čoveka, i ni za kog drugog, dok ne dokažemo da u univerzumu postoje naši duplikati. Naravno da se u nekim stanjima, kao što je ovo sadašnje, prosto nameće pitanje o smrti, da li smo uopšte kadri da se na dostojanstven način prema njoj odnosimo.

Suočeni sa svakodnevicom, slikama koje ilustruju najnovije vesti o dnevnom ishodu pandemije, ljudi širom planete suočavaju se sa strahom od smrti… Kako iz filozofskog ugla gledate na taj strah?

Da, smrt je ono od čega strahujemo kada se razbolimo. Strahujemo i za sebe i za druge. Ova bolest traži da budemo izolovani, ali na drugi način iziskuje od nas da budemo povezani, jer jedino na taj način se od ove bolesti možemo izlečiti. Ta neposredna opasnost, kao i većina takvih situacija, ogoljava to kakvi jesmo. Neki su pametno oprezni, drugi gube pamet i srljaju u bolest, pojedini sebično osioni i grabežljivi, ali većina ljudi je solidarna, saosećajna i sprema da pomogne bližnjima.
S tim u vezi iznosim još jedan uvid. U svim masovnim stradanjima, ratnim ili epidemijama ljudi postaju u javnoj percepciji brojevi bez imena i prezimena. Zaboravljamo da su to ličnosti s jedinstvenim sećanjima, ličnom prošlošću, s delima, uspomenama koje nose. Gubi se iz vida ono što je po meni temeljna čovekova osobina – to da je jedinstven i neponovljiv.

Prošle godine objavljena je gorepomenuta knjiga Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji u izdanju kuće „Feniks libris“. Po čemu je Platonovo razmišljanje o smrti posebno?

Za čoveka ovog vremena smrt je kraj našeg postojanja, poništenje svega što volimo, čemu težimo i o čemu mislimo. Ona će nas nepovratno odvojiti od nama najbližih ljudi, kao što ćemo i mi otići iz njihovih života. U odnosu na vlastitu smrt sve ostalo je toliko manje vredno da prestaje da ima bilo kakav smisao. Platon se od savremenog čoveka razlikuje po tome što je smatrao da smrt nije kraj već početak novog života koji je upravo onakav kakav smo i zaslužili. Tema smrti prožima njegovu celokupnu filozofiju počevši od blisko povezanih spisa Odbrana Sokratova i Kriton preko dijaloga Gorgije sve do zrelog spisa Fedon.

Napisali ste da je Sokrat primer kako filozof treba da se odnosi prema smrti. Gde o tome Platon piše i šta Sokrat podrazumeva pod smrću?

U najlepše napisanom Platonovom delu Odbrana Sokratova njegov Sokrat jasno upozorava sudije da neće odustati od sopstvenog identiteta i uverenja ni po cenu smrti – a to se kao moto provlači kroz ceo ovaj spis. I rečima i držanjem Sokrat pokazuje herojski prezir prema smrti, i na taj način on izlazi kao nevidljiv pobednik iz sudskog procesa u kojem je unapred osuđen na smrt. Sokrat daje tri odgovora na pitanje o tome šta jeste smrt: ona se 1) ne može znati, 2) smrt je potpuni psihofizički nestanak čoveka, 3) smrt je seoba duše s jednog na drugo mesto. Svaki od ova tri odgovora ima izvesno uporište. Nikada nismo iskusili smrt niti možemo da izvedemo bilo kakav validan zaključak o njoj, iz čega sledi da je agnosticizam razložno stanovište o smrti. Neki ljudi veruju da je smrt potpuni nestanak, dok drugi veruju u mitove koji nam pripovedaju da je smrt seoba duše.

Kako se ovi stavovi mogu usaglasiti?

Sokrat nema pouzdano znanje o smrti i to ga ne sprečava da poput drugih ljudi gaji dva verovanja šta bi smrt mogla da bude: potpuni nestanak pojedinca ili nastavak života njegove duše na drugom mestu. Nijednim od ova dva verovanja ne tvrdi se da je smrt neko zlo: u prvom slučaju ne može biti zlo za onoga koji umire, a u drugom mu donosi sreću, zato što čovekova duša posle smrti nastavlja da večno radi ono što je najviše volela u životu. U savremenoj literaturi naročito se ističe prvi slučaj. Platonov Sokrat ne određuje smrt vitalistički kao prestanak rada srca ili mozga, nego kao potpuni gubitak svesti o bilo čemu. Može začuditi da takav potpuni čovekov nestanak Sokrat poredi s blagodarnim, umirujućim snom koji bi i persijski car poželeo. Kao što se radujemo okončanju zamornog dana, u kojem smo donosili teške odluke, tako i čovek, kome se prirodno zbog poznih godina život bliži kraju, spokojno očekuje smiraj bez bolova, bolesti i nedaća.

Da li to znači da je Platonov Sokrat davao prednost smrti u odnosu na život?

Takav zaključak bi se mogao doneti na osnovu ovog poređenja, ali to nije poenta Sokratove argumentacije. On hoće da kaže kako se smrti ne treba plašiti čak i ako je ona potpuni psihofizički nestanak u situaciji u kojoj se on nalazi. On je davao prednost smrti u odnosu na puko preživljavanje, koje je ispunjeno stidom, bolom i beščašćem. Međutim, nije davao prednost smrti u odnosu na život ispunjen vrlinom i smislom. Kada govorimo o našem odnosu prema smrti, mi zapravo govorimo o tome kako se odnosimo prema životu koji vodimo. Da li dopuštamo da život upravlja nama ili mi uzimamo kormilo života u svoje ruke. Ukoliko mi upravljamo njime, onda ćemo obuzdati strahove koji koče naše racionalno i časno delovanje. Suočavanje s neizbežnim krajem života od kojeg nikako ne možemo pobeći navodi nas da se dublje zapitamo o tome na koji način treba da vlastiti život učinimo što je moguće više smislenim. Život ispunjen nizom svrha koje ostvarujemo, čine naše bivstvovanje vrednim življenja. Za Sokrata je to filozofski život koji je posvećen ispitivanju sebe i drugih, pobijanju laži i težnja ka ustanovljavanju istinitih uverenja i vođenju pravednog života.

Da li Platonov Sokrat odgovara na pitanje zašto se plašimo smrti?

Platon ne daje eksplicitan odgovor. To ne znači da se iz njegovih promišljanja ne može formirati zaključak o tome. Sokrat preporučuje da ne strahujemo od smrti, jer o njoj nemamo pouzdano znanje. Mogli bismo mu uzvratiti da od smrti strahujemo upravo zato što o njoj ništa ne znamo. Doduše, ne plašimo se mnogih stvari koje ne znamo, kao što je na primer broj zrnaca peska na grčkom ostrvu Donusa ili pak značenje karaktera kineskog pisma. Ne bismo se plašili ni kovida 19 da taj virus nema nikakve veze s našim životom. Od svega drugog što nam je nepoznato smrt se razlikuje po tome što se ona suštinski tiče nas, tj. suočeni s njom pitamo se o smislu vlastitog života. Možda zato što je vodio u svakom pogledu dobar i srećan život, Sokrat suočen sa smrću nikada nije sebi postavio ovo pitanje u trenucima kada ga je rizikovao braneći se pred atinskim, demokratskim sudom.

U dijalogu Gorgija tumačite Platonovu čudesnu, burlesknu priču o ljudima iz dalekog Kronovog doba koji su znali tačno kada će umreti, a to im je omogućavalo da budu nagrađeni posle smrti. Šta ovom pričom Platon hoće da kaže i ko su ti ljudi?

Mislim da oni simbolišu određen odnos i prema životu i prema smrti u svakom vremenu. Postoje ljudi koji i ne razmišljaju o svome kraju, nego žive u sadašnjici i za sadašnjost, trude se da za sebe izbore novac, uspeh i slavu – ne libeći se mimikrije, instrumentalizacije drugih ljudi i nepotizma. Takvi ljudi nisu suviše – ako su uopšte – zabrinuti za svoju dušu, niti se trude da budu vrli ako im to ne koristi, niti su svesni da njihov kraj zavisi od celine života koji vode. Česta pojava je i to da takvi ljudi – kada slute da im se život bliži kraju, na primer, kada su stari ili boluju od smrtonosne bolesti – nastoje da budu pobožniji, pravedniji i uopšte bolji prema drugim ljudima. Takve osobe, ako su imućne, neretko daju novac u religiozne svrhe i to čine uglavnom iz nereligioznih razloga. Njihova najveća zabluda je to što se prema smrti ophode kao da se ona može kontrolisati, pripremiti i „prevariti“, poput života koji su vodili. Po svemu tome oni i te kako podsećaju na ljude iz tobože toliko davnog Kronovog doba, koje je Platon tako plastično i sarkastično opisao.

Tema besmrtnosti se provlači kroz celu knjigu. Šta je za Platona besmrtnost i kako je prikazuje?

Platon shvata besmrtnost dvostruko: kao besmrtnost duše i kao besmrtnost ljudskih dela. Besmrtnost duše je nešto više od večnog postojanja u tom smislu da pojedinac svojim životom zaslužuje da postane besmrtan. U Odbrani Sokratovoj prikazano je kako će suditi „prave sudije“, polubogovi, koji, za razliku od sudija u ovom životu, nikada ne greše u svojim odlukama. Oni mu namenjuju da provede večnost s polubogovima: Orfejom i Muzajom, pretečama pesništva i misterijskog znanja, kao i s Homerom i Hesiodom. Tu se on susreće i s najstarijim junacima koji su, poput njega, zbog nepravedne presude stradali. Na onom svetu Sokrat nastavlja da vodi život posvećen filozofskom ispitivanju i istraživanju, a sagovornici su mu polubogovi, heroji i najznamenitiji Grci. To je upravo život koji je on zaslužio.

Zašto Platon kaže u dijalogu Fedon da filozof teži smrti?

Filozof teži smrti time što se za nju priprema. Reč je o njegovom duhovnom sazrevanju tokom života kojim se on usredsređuje na promišljanje „netelesnih“, savršenih ideja. Vođenje takvog života podrazumeva aktivno odricanje od nenužnih potreba, neumerenih uživanja i pojačanog ispoljavanja naročito negativnih emocija. Filozofski život omogućava onome koji ga vodi da za smrt uvek bude spreman. Platonova zamisao o filozofskom životu kao pripremi za smrt uticala je na opise molitvenog života, ispunjenog umskim sozercanjem, koje nalazimo u spisima kapadokijskih svetih otaca, koji su naročito uticali na pravoslavno hrišćanstvo.

Šta nastupa posle ovog života?

Ovaj život nije pravi život nego tek priprema za drugi koji će nastupiti, kada će duša biti oslobođena od svega tuđeg, kako „svedoči“ Platon, ukoliko smo zajedno sa njegovim Sokratom spremni da u tu onostranost i poverujemo. Platon nije samo čvrsto verovao da je duša besmrtna, to jest da se naš život ne završava ovostranim postajanjem, nego je i to nastojao da dokaže, pri tome ostavljajući prostor da se njegovi dokazi mogu i dalje preispitivati.

Ovih dana je objavljena vaša knjiga Slovo i slovesnost u izdanju Srpskog filozofskog društva. O čemu je reč?

Ona govori o zlatnom dobu srpske helenistike XX veka: o stvaralaštvu Anice Savić Rebac, Ksenije Atanasijević i Miloša N. Đurića, koji su ostavili duboke neprolazne tragove ne samo u našoj helenistici nego i u srpskoj kulturi uopšte.

Budući da predajete na Filozofskom fakultetu u Beogradu, te da delite sudbinu svojih kolega i studenata, suočeni s onlajn vidom predavanja, polaganja ispita i komunikacije, šta mislite o svemu ovome? U kojoj meri se to odražava ili će se pak odraziti na postignuća mladih, i koliko vas kao profesora ograničava i osujećuje?

Naravno da onlajn nastava nije rešenje ni za univerzitetsko obrazovanje iz humanističkih nauka. Meni kao profesoru nedostaje onaj studentski izraz koji pratim, i koji mi je reper kada predajem. Za studente ova vrsta nastave može da proizvede dobre rezultate. Za vreme prvog zaključavanja radila sam s njima preko zum platforme. Bili su za svako predavanje vrlo spremni, nisu se libili da izraze svoje mišljenje. Na ispitu su bili odlični, to je bio najuspešniji ispit koji sam vodila, niko nije pao i svi su vrlo razložno odgovarali. Razlog nije složen. Imali su vremena da se usredsrede na čitanje filozofskih knjiga, ništa ih nije odvraćalo od intelektualnog rada.

ФОТО: Књига Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији - Ирина Деретић

IZVOR PEČAT

PODELITE OVAJ TEKST NA: