NEOHUMANIZAM ILI BUĐENjE ČOVEKA

 (Olgica Cice, Obala, Nova poetika, Beograd, 2019)

Msr Milica Milenković 

 

U literarnom opusu poznate književnice Olgice Cice, koji broji pesničke, prozne i knjige za decu, posebno mesto zauzimaju romani kao jedna određena linija njenog spisateljskog rada. Nakon romana Zemlja Igorova (2001), Miris čovjeka (2006), Boje i barut (2012) i Ernestina priča (2017), peti po redu roman Olgice Cice naslovljen Obala u znaku je sudbine glavnog ženskog lika pripovesti, Milice (Mirović) Zlatanić, kao nosioca kosmopolitskog osećanja ljubavi za čoveka i čovečanstvo. Osmišljen kao roman hibrid koji sa čitaocima komunicira na nekoliko nivoa, ovaj slojeviti roman ispunjava tri osnovna načela literature: estetsku, etičku i saznajnu funkciju. Ukoliko bismo secirali hibrid koji je pred nama, o Obali možemo govoriti kao o porodičnom, društvenom, socijalnom, istorijskom i ljubavnom romanu. U svakom od ovih slojeva, ova knjiga nosi duboku poruku o čoveku i položaju čoveka u savremenom svetu.

Estetski nivo knjige istaknut je bogatom, melodičnom rečenicom Olgice Cice – čistotom njenog izraza, preciznošću i jasnom porukom koju autorka želi da prenese čitaocu. Ta poruka ne očitava se iz samih rečenica već dolazi nakon čitaočevog iskustva u svetu delanja likova i njihovih karaktera čime je postignuto izazivanje određene emocije što je osnovno načelo uspešnog prenosa informacije. Estetsko je u slučaju ovog romana postignuto i fragmentiranom strukturom koja je osmišljena linearnim povezivanjem pripovesti knjige različitim pripovedačkim glasovima koji se smenjuju jedan za drugim. Tako odabrani naratori drže čitaoca u neizvesnosti do kraja romana. Ovo vidimo kao bitan preduslov da delo uopšte egzistira u čitaočevoj svesti pogotovo kada uzmemo u obzir kompleksnost tema kojima se ovaj roman bavi. Dakle, Olgica Cice uspešno je osmislila strukturu, likove i kompoziciju knjige kako bi iz nekoliko različitih uglova ispričala priču o životu jedne porodice na Balkanu ili tačnije o jednoj uzvišenoj ženi u čijem liku prepoznajemo nešto faustovsko, univerzalno.

Iako u središtu priče kao glavni lik stoji žena, ovo je roman o čovekovom biću rastrgnutom između porodice (primarne i sekundarne), društva (uloge u društvu) i opšteg pripadanja čovečanstvu. Stoga duhovni razvoj Milice Zlatanić jeste mogući (ili tačnije potrebni) razvoj svesti svakog čoveka na ovom svetu. To je nivo univerzalnog koji Obalu čini onim što jeste – izuzetnom knjigom čija je poruka i te kako potrebna našim balkanskim tranzicionim prostorima. Otuda etičku funkciju ovog romana možemo slobodno definisati njegovom ličnom sintagmom „buđenje čoveka“ čime neodoljivo podseća na neke od osnovnih religijskih postulata: veru, nadu i ljubav, od kojih je, kako apostol Pavle kaže, ljubav najveća. Ona je pokretačka sila, srž i bit glavne junakinje Milice čime je autorka postigla čvrstu strukturu romana – mi vidimo da i najveća i najtragičnija rušenja postaju ništa pred energijom ljubavi. Slobodno možemo reći da je poruka o porodičnoj, polnoj i opštoj ljubavi glavni motivator dešavanja u knjizi. Ljubav je ona obala na koju se posle brodoloma iskrcavaju likovi ovog romana.

Uslovno uzeto ovaj roman možemo podeliti na dva dela ukoliko sagledamo okvirnu priču. Ona na neki način, vizuelno li zamislimo, sačinjava položenu osmicu (znak beskonačnog) u čijem se prvom krugu nalazi smrt Miličine (po)majke (tačnije tetke) Marije. U ovom krugu otvoriće se sledeći krug Miličinog života, a zatvoriti velika tajna iz detinjstva i Miličine mladosti. Takođe, u ovom krugu pratićemo i pet generacija porodice Mirović kroz vizuru spavaće sobe porodične kuće sagrađene 1864. godine kao još jednog statičnog elementa iz čijeg ugla je moguće sagledati uspone i padove bračnih života Mirovića. Ono što ulazi u ovu sobu i izlazi iz nje slika je čovekovog života između spolja i unutra. Spavaća soba je granica predaha, mesto gde se začinju novi životi. Samim tim ona je duhovni prostor jedne porodične kuće, jednog porodičnog doma, pa je kao takva dobila mogućnost personifikacije i glas jednog od naratora u romanu. Drugi narator koji je nastao personifikacijom jeste Miličin Dnevnik koji nam prenosti intimu ove devojčice, devojke pa žene, i ta dva tako kontrastirana predmeta, Spavaća soba i Dnevnik, jedan naspram drugog stoje kao dve intime, jedna porodična, a druga lična, dovoljno da im se pokloni poverenje u istinitost kazivanja. To su postupci kojima se, kako bi Umerto Eko objasnio, sklapa književni sporazum sa čitaocem. Ovaj sporazum biće učvršćen glasovima živih naratora, članovima porodice Mirović i glasom kolektiva, Građanima i Građankama. Kroz život pet generacija porodice Mirović zapravo se indirektno govori o istorijskim događajima od sredine 19. veka pa do Otadžbinskog rata u Jugoslaviji, tačnije u Bosni i Hercegovini.

Svim ovim postupcima Olgica Cice priprema teren za sledeći krug svog romana u kojem je u središtu pažnje sekundarna porodica Milice Zlatanić i stradanje njenog voljenog supruga Petra nakon Otadžbinskog rata. Drugi krug ili drugi deo romana Obala je u celosti posvećen hronološki sagledano manjem vremenskom periodu u odnosu na prvi deo, on obuhvata period od građanskog rata u BiH do današnjih dana i, za razliku od prvog dela, okrenut je sa porodičnog ka socijalnom. Porodica kao glavna ćelija društva i razrešenje velike porodične tajne (Miličino saznanje da je ona poslednji potomak Mirovića preko muške linije) vode ka duhovnom rastu i okretanju ka društvu i njegovim problemima. Promenjen život Milice Zlatanić nakon stradanja njenog supruga, ratnog veterana Petra koji odlazi u beskućnike pod uticajem posleratnog sindroma, promeniće živote beskućnika jednog primorskog mesta i to će biti kraj romana po veličini ljubavi i ljudskosti ravan onom čuvenom trenutku iz Geteovog Fausta kada Faust dostiže hajretizam misleći da je počela izgradnja brane za opštu dobit čovečanstva. U tom smislu dostignutog božanskog nadahnuća i radosti zbog dobrobiti i spasa drugih ljudi, Obala pleni svojom univerzalnošću i porukom koju neodoljivo nosi kao primer nauka „kako treba da izgleda Čovjek“.

Uspešna metaforička karakterizacija likova, skladnost kompozicije i strukture, glasovi diskursa, smena naratora, univerzalna tema i ideja – sve ove upotpunjuje navedeni siže i fabulu romana Obala čineći ga potpunim i celovitim delom vrednim čitalačke pažnje.

*

Baveći se istorijskim i porodičnim temama, individuom i njenim mestom u kolektivu, ratom i ljudima sa margine (ratnim veteranima i beskućnicima), roman Obala Ogice Cice postavlja drugačije kriterijume u odnosu na teme koje nas zaokupljaju u vremenu tranzicije iz koje sporo izlazimo. Napisan perom žene, sa stožerom ženom, ovo je hrabar roman o našim prilikama i životima. Ovo je čak okrepljujuća knjiga koja svojom blagošću leči. O značajima ovog literarnog postignuća tek će se govoriti, jer dolazi kao glas ženske i ostalih marginalnih supkultura. Dovoljno da se ovakvim romanom okrene novi list u književnostima naših jezika.

PODELITE OVAJ TEKST NA: