detalj slike: KRK Art

 

KAPI BISERNE POEZIJE

(Zorica Baburski, Kapi modrine, UPS, Glušci, 2020)

Msr Milica Milenković

 

Iščitavajući biografiju Zorice Baburski uviđamo da je ona od onih pesnikinja kojima svih ovih godina objavljivanje nije bilo prioritet, kao da je i sama osećala da moć i lepota njenog stiha, u samo njenim sveskama i rukopisima, netaknuti, znače i zrače tajne njenog srca. Svako ko je pročitao Kapi modrine, shvatio je koliko je pesnikinja Baburski, uslovno rečeno, bila nepravedna prema čitaocima, za koje već danas verujemo da njeno delo prate u sve većem broju.

Kapi modrine su odabrana sintagma koja na najbolji mogući način zaokružuje celu knjigu pesama pred nama, inicirajući i prizivajući motiv kapi, bilo da se bukvalno ili pak metaforički odnosi na kap kiše, kap boje ili suzu i plač. Razbokorena u izrazu, stilu, temama i idejama, ova zbirka pesama pokazuje skromnost i skrušenost lirskog ja pred Bogom, Tvorcem svega na svetu, ali i pred neumitnim sudbinskim „crnim danima“ koje čovek ne može izbeći. Taj kontrast koji se srećno susreće u ovoj knjizi, pravo je biserno bogatstvo koje upravo tako čitaoci i otkrivaju – kao da otvaraju školjku pronađenu u beskonačnom moru književnosti.

Ispisan u prvom licu, naslov prvog ciklusa knjige „Ruke širim“ (Pesme bola i nade), pozivaju čitaoca da i on raširi i podigne svoje ruke ka Bogu, u molitvenom žaru, tražeći milost i samilost za ljudski rod. Pesnikinja poziva:

Gospodu jedinom se molimo

i ljubimo bližnjeg svoga,

okitimo se Trojstvom svetim:

u miru živimo s verom u Boga.

(„Bog“)

 

Ponizi se ovde da se tamo uzneseš

plaćaj ovde da se tamo utešiš

od Boga punog miline i sjaja

izmoli malo oproštaja.

(„Vera“)

 

Ovo je vreme u kome je „vera sasvim razapeta na krst“, u ljudima „pakao tinja“, vladaju noćne tmine, a jedini spas je preobražaj, celivanje Hristovih haljina, „da se rđe pretvore u safir plavi/ i brdo ljudske nečistote u bezdanu nestane“. Boja koja dominira prvim ciklusom zbirke je crna, boja tame i noći. Ovde su crne ruke pružene ka tamnom nebu, crn je svet, nestaje se u crnom krugu prolaznosti; preliva se „Crna pesma“ u „Crne dane“, sve do crne zemlje, izgubljenog zavičaja i grobova predaka. Dominantni motivi smrti i slutnje nečega posle smrti, upućuju na to da je pesnikinja Baburski posegla za pesničkom tradicijom u punom smislu te reči, da se okrenula Panduroviću, Disu i Rakiću, u dubok pesimizam epoha, ali ga je i nadrasla svojim lirskim bićem i verom u Boga.

Još jedno pesničko ime koje je očigledni uzor našoj pesnikinji jeste i Varlam Šalamov, „paćenik i pesnik“ kojem je posvetila stihove drugog ciklusa svoje zbirke otvarajući predele Sibira i progonstva, pevajući o životu pesnika kome „oduzeše čast i poštenje/ a ostaviše premor, mraz i glad/ nudeći mu beskrajno poniženje/ gazeći cvet mladosti, dušom prosut jad“. Po ovoj pesničkoj biografiji Varlama Šalamova koju je pesnikinja ispisala izuzetnim emocijama, pada crni sneg u zatvorskim belim noćima. Nakon iščitavanja ovih pesama verujemo da će svako poželeti da upozna i delo Varlama Šalamova, jer je Baburski savršeno prikazala jednu životnu dramu kroz spoljašnje ambijente slikajući unutrašnji svet ovog ruskog pesnika i zaotočenika.

U trećem ciklusu vraćamo se „unutrašnjim lomovima“, „Modrinama“, kako je i naslovljen ovaj deo zbirke, sa crne boje prelazi se na modru: „Modra reka“, „Modro nebo“, „Modri suton“, „Modra noć“, „Modra zora“, „Modri veo“ - nekoliko se pesama tek nalazi u ovom ciklusu, ali njihovi naslovi zajedno sadrže reč „modro“, a onda i imenicu na koju se ovaj pridev odnosi: reka, nebo, suton, noć, zora i veo. Ambijent modrine, tako bismo najbolje mogli opisati ovaj deo zbirke, zapravo je ambijent htonskih prostora, mesta gde nad vodom luta duša puna sete, a smrt se približava kroz nebo, kroz prve zore i sutone. Sve je u boji koja nije samo modra, već je i neutralna boja između svetla i tame, boja koja uzdiže dušu, a umrtvljuje telo. I u ovim pesmama, kao i u prvom ciklusu, jauci, bol, seta i tuga, probijaju dušu čitalaca ostavljajući utisak pesimističnog poimanja sveta kroz variranje motiva naših modernisa, ali i pesnika hipnizma Rada Drainca:

 

Dao bih sve, ali ništa nemam –

zlom i crnom svetu bez milosti

u gladi beskrajnoj, rukama praznim

nestajem u crnom krugu prolaznosti

(„Crna pesma“/ „Modro nebo“)

 

Hladnoća koju smo najviše osetili u drugom ciklusu knjige, koja je izbijala iz sibirskih zatvora i osame nesrećnog pesnika koji je stradao za svoje ideale, u četvrtom se ponovo javlja kao motiv „S hladnih visina“, u pesmama čađavih sećanja. Između crne i modre boje, ovde se boja čađi, isprljanosti, javlja kao dominantna. U ovom delu knjige slute se tvrde reči sa visine koje mogu da zabole, utihnula snaga, suze i porazi. Pesnikinja nas vodi na kućni prag, „Mrtvom domu“ čijim će vratima zatvoriti i svoju knjigu:

 

Slušam vetar urliče, o prozor bije

tiho uranjam u sopstvenu tminu

ruke su mi gole, a usta nema

mokre noći moje – o mrtvi moj dome.

 

Noći su natopljene suzama, bolom za prošlim, prolaznošću, stradanjem čoveka. Kao da se na početku 21. veka ništa nije promenilo u odnosu na vek ranije. Ostale su iste patnje i ista stradanja koja nas muče. Pesimistično osećanje sveta i života razliva se u crnoj, modroj i boji čađi. Sećanja i duhovni svetovi sene i osame, guše život i radost. Pesnikinja Baburski kao da postavlja pitanje: Ako je drugi čovek nesrećan, kako ja da budem srećan... I ne greši u tom pitanju, jer svi mi smo taj drugi čovek koji više nema dom, kojem je paučina ušla u zavičajnu kuću i vezala u sebe sve ono što je ikada bilo lepo.

Pesnikinja Baburski donela je jednu koherentnu, celovitu, do tančina pravilno napisanu zbirku pesama. Otvorila je vrata svoga srca i ideja i predala svoju kuću poezije čitaocima. Nad njenim krovom slivaju se kapi modrih kiša, diže se magla sa obala reke, mrtvi i živi defiluju kroz nju... Na zidovima ove poetske građevine, nalaze se okačene ilustacije koje su radili Kristina i Stefan Oparušić osećajući u potpunosti svaki stih, motivski i idejno dodirujući bitne tačke poezije na osnovu kojih su slike nastale. Modra boja izbija iz svake ilustracije, crnilo gavrana i jablana, jauci i suze, prelivaju se sa zidova ove knjige na njen duhovni plan.

Zbrika pesama Kapi modrine Zorice Baburski, kao prvenac ove pesnikinje, i više je od prvenca. Ovo je dugo ispisivana poezija koja je čekala pravo vreme da se obznani čitaocima. Pesnikinja je sebi postavila težak zadatak, da naredna zbirka bude na ovakvoj visini. Verujemo da nas neće izneveriti, jer pesnikinja Baburski je ženski glas naše poezije koji se ne boji komunkacije sa tradicijom i klasičnim modernistima. Kroz njihov manir, ona daje i donosi novu poeziju. U tome su, pored estetskih i doživljajnih kvaliteta, osnovne vrednosti ove zbirke.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: