ZAVEŠTANjA STEFANA NEMANjE

Stefan Nemanja, Simeon Mirotočivi, državni i duhovni otac srpske nacije, ostavio je pisane tragove svog nasleđa u vezi sa zemljom, krvlju i grobovima, jeziku i pismu, državi i svesti, koji su važili tada i važe i danas. Neka Nemanjina zaveštanja su predmet ovog teksta.

Važno obaveštenje uz ovaj prilog: Otkada se pojavilo, „Nemanjino zaveštanje” je odmah postalo hit. Posebno je postalo popularno u krugovima književnika, nastavnika i profesora srpskog jezika i književnosti. „Nemanjino zaveštanje” se recitovalo na mnogim priredbama i svečanostima. Ali često se najavljivalo bez spominjanja imena autora, tako su mnogi stekli utisak da je reč o izvornom delu Stefana Nemanje. Tome su doprineli i izdavači koji su ga ponekad publikovali bez navođenja imena autora. Tako je rođen mit o Stefanu Nemanji kao prvom srpskom puristi. 
Autor Zaveštanja Stefana Nemanje je srpski književnik Mile Medić, rođen 1933. godine u Kninu. Ovo mu je najpoznatije delo. Priređivač priloga za Književnu radionicu Kordun dr Simo Jelača izdvoji je samo jedan deo Zaveštanja koji objavljujemo a kompletan rad se može pročitati  OVDE

Svest o zemlji

Za narod koji nema svoju zemlju, Stefan Nemanja kaže da je to kažnjena nacija. A za strane osvajače, koji su se poput hordi kretali zemljom, ili se još uvek kreću, kaže se da nisu narod. Oni postaju narod tek kad se zaustave i zauzmu polja i šume, reke i jezera, mora i obale. Stefan Nemanja kaže da su se takve horde rađale na jednom kraju sveta, a umirale na drugom, nikada nisu pile vodu sa istog izvora, nikada nisu prenoćile tamo gde su provele dan i nikada nisu zimu provele tamo gde su letovale. Od zemalja koje su osvojili, njihovi su bili samo putevi. Oni postaju narod tek kada počnu da se rađaju i umiru na istoj zemlji i kada počnu da seju i sade na istoj zemlji, a zatim da žanju. Tokom svoje istorije, Srbi su, nažalost, upoznali mnoge osvajače, a opet su uvek bili svoji na svome.

Prema Stefanu Nemanjiću, zemlja pripada onome ko u njoj ostavi seme. Zemlja se ne može oduzeti i poneti sa sobom, ko želi da bude njegova, mora na njoj ostati i živeti na njoj. Nacije koje dođu u zemlju da je opljačkaju, unište i spale nisu njeni gospodari.

A Srba ima po celom svetu, a mi se razlivamo i tečemo u svim pravcima. Postoji opasnost da se vremenom ne stopimo u druge narode. A ako se kao voda izlijemo u tuđe reke, nestaćemo, kao da nikada nismo ni postojali. Nemanja nam je rekao da se nikada ne odvajamo od svoje zemlje ili da odvajamo zemlju od nas. Molio nas je da okupimo sve srpske zemlje i da okupimo sve u Srbiji. I da zemlju ne cepamo ni sebi ni drugima, poput izreke: „Ne želimo tuđe, ne dajemo svoje“. Za ljude se može reći da su im matična zemlja, ona ih rađa i hrani. Zemlja je večna i treba je zaštititi, ne samo svoja polja i planine, svoje reke i more, već svako stopalo i svaki kamen.

Stefan Nemanja takođe ističe da narod ima svoju krv koja je večna. U jednom narodu je hiljadama godina stara, tekla je žilama naših najstarijih predaka. Ljudi se rađaju i nestaju, a krv ostaje, teče od jedne osobe do druge, s kolena na koleno. I kako reka protiče kroz klisure i 2 polja, tako i krv teče kroz vreme i kroz generacije, iz veka u vek. Otuda staro pitanje, ne ko ste i kakvi ste, već čija ste krvi? Iz Nemanjine besede ne sme se ničija krv prolivati, a čuvati sopstvena, jer naša krv je krv naših predaka. Srbi moraju da zaštite srpsku krv.

Kao i naša krv, grobovi naših predaka čine naš narod. Stefan Nemanja kaže da onaj ko ne zna za njihove grobove i kosti nikada ne može postati narod. Grobovi naših predaka su tiha staništa naših pokojnika, u kojima oni spavaju neprobuđenim snom u našim zemljama. Prema tome, ljudi nisu samo njegovi živi stanovnici, koji hodaju zemljom, već i svi oni koji u njoj zauvek počivaju. A da nije bilo onih pod zemljom, ne bi ih bilo ni na zemlji. Naša groblja su najsjajniji markeri našeg naroda i najjasnije granice naše otadžbine. A ako vam niko živ ne može reći dokle seže vaša zemlja, potražite grobove i kosti predaka, a mrtvi će vam reći istinu.

I kao što livadu ne pravi jedna košnja, tako ni narod ne čini jedna generacija. Ljudi poput trave rastu u talasima i u borbama za opstanak padaju na padinama, ali opet rastu, još bujniji u novim generacijama.

Svest o jeziku i pismu

Govoreći o jeziku i pismu, svojim sinovima Rastku-Savi i Stefanu Prvovenčanom, Stefan Nemanja ih moli da čuvaju jezik kao i svoju zemlju. Upozorio ih je da ne uzimaju tuđu reč u usta, jer kako kaže, ako uzmete tuđu reč, znate da je niste dobili, već ste se otuđili. Stefan Nemanja ističe da se zemlje osvajaju ne samo mačevima, već i jezikom. On dalje kaže: „Znajte da vas je neprijatelj pobedio onoliko koliko vam je ostavio svojih reči“. A narod koji izgubi jezik prestaje da bude narod. Dve nacije mogu živeti u harmoniji i ljubavi, a kada se njihovi jezici pomešaju, bore se međusobno, koji god se jezik više čuje, na kraju će pobediti, kada se čuje samo jedan jezik, bitka je gotova nestaje, nestaje jedan narod. A bitka između jezika ne traje dan - dva, niti godinu - dve, ta bitka traje čak i vekovima. Zato je bolje izgubiti sve bitke u ratovima, nego izgubiti jezik, jer posle izgubljenog jezika više nema ljudi.

Jezik se uči za oko godinu dana. Toliko je dovoljno da ga se odrekne, a treba još da bi ga zaboravio. Kad se čovek odrekne svog jezika, odriče se i svog naroda.

Nacija koja nema svoju knjigu i svoje pismo ne može se nazvati nacijom. Izgovorena reč traje samo jedan trenutak, a napisana traje večno. Pisana reč traje duže od onoga ko ju je napisao. Ako napišete reč na kamenu, drvetu ili papiru, naći ćete je gde ste je napisali. Teško je osećati se u mraku i tražiti svoju prošlost, ako je prošlost upisana ostaje zauvek. Otuda je pisanje razgovor sa vekovima.

Pismo jezika je čudno seme, a to seme je najbolje zrno svake nacije. Klija na papiru i posle hiljadu godina, a cveta u reč i priču, u sliku i misao. često se knjigom i jezikom može postići ono što se ne može postići plugom i mačem. Ljudi koji nemaju svoje pisce, obično nemaju ni prošlost ni budućnost. Mi postajemo narod kada pišemo u svoje knjige, svoj jezik i svoje pismo. Upisani u knjige naših ljudi na ovom svetu, zauvek ostavljamo trag da smo postojali, da smo bili i da ćemo biti. I niko ne može osvojiti knjigu.

Svest države i vlade

Prema Stefanu Nemanji, ljudi su stariji i izdržljiviji od države. Postaoli su pre države i ostaju posle nje. Jedna nacija može da živi u nekoliko država, a u jednoj državi može da živi nekoliko nacija. Međutim, namera sv. Stefan Nemanja je biola jedan narod i jedna država, koju je ostavio u nasleđe svojim sinovima i svim generacijama posle njih. Prema Stefanu Nemanji, Sloveni su mogli biti najveće carstvo na zemlji i najveći narod pod nebom, da se svako od njihovih plemena nije borilo za svoju državu, na taj način su bili podeljeni na male narode, pa i manje države. A mala država na svetu isto je što i mala riba u velikom moru, velika riba će je lako progutati. Slično je bilo i sa Srbijom, okruženom Vizantijom, dok ju je jedan predator bacio, drugi ju je odmah zgrabio. Nemanja je ipak uspeo da stvori državu svih Srba, a nije stvorio ni kraljevinu ni carstvo. To je ostavio svojim sledbenicima. U doba Nemanje nije svako selo moglo da sanja da postane carstvo. Čak je i u Nemanjino vreme van države Srbije živelo više Srba nego što ih je bilo u državi. Stoga su Nemanjini sledbenici imali prostora da prošire svoju državu, što su i učinili. Pre njegove smrti, Stefan Nemanja je mogao da saopšti najsrećniju vest svojim sinovima i svome narodu - „Srbija se rađa“.

A iz svog životnog iskustva Nemanja je znao da je u Srbiji bolje biti prosjak nego car. I dok je govorio svojim sinovima, car je umro, a drugi je došao. Drugog ubija treći, a trećeg svrgava četvrti, četvrtog peti i tako dalje, dok postoje carstva i carevi. A, prosjaka niko ne gleda, niko se ne brine za njega, niko se ne hvata za njegov presto. Najgore je kada nema cara ili carstva, kralja ili kraljevine, vladara ili vlasti, već samo raskalašeni narod. A naš narod je spreman da sve prihvati olako, i da isto još lakše sruši. Kada su osvajači kretali na Srbiju, oslanjali su se više na srpske vojskovođe nego na svoje. Osvajači su im lažno obećavali da će za vladara postaviti onoga koji će im najviše pomoći. A srpskog vladara nisu prepoznali ni kraljevi, ni carevi, pape ili patrijarsi, niti stranci ili braća. Sam Nemanja je zaključio da je srpska istorija samo neprekidno rušenje i postavljanje vladara, pokušavajući da uspostavi vlast i državu. 

Nemanja kaže da je dobio ime Nemanja, što znači onaj koji nema ništa, a drugo ime Stefan, što znači onaj koji nosi venac. Ako je tako, a tako je, onda Nemanjin venac i danas postoji u Srbiji i bila bi sreća za sve nas da ga nose pravi Nemanjini naslednici. Sve ono što nam je Stefan Nemanja zaveštao pre više od osam vekova i danas je vredno i ako čitaoci pronađu bar neke misli vredne pamćenja i prenošenja na svoje mlade ljude, onda je podsećanje na zaostavštinu Stefana Nemanje vredelo da se ponovi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: