|
|
|
ZEMLJA PLAČE NEBESA PEVAJU  | Milica Milenković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ZEMLjA PLAČE, NEBESA PEVAJU! Ova ponoć svjetlija je od jutra/ sjaj vječne tajne sobom otkriva/ onim što se u meni zbiva;/ ovdje sam,/ nigde nijesam,/ u svemu sam/ s Bogom sam,/ u iskonu sam,/ prah sam,/ vječnost sam/ tren sam...Mitropolit Amfilohije
Poezija kao govor duše kojim se na uzvišen način mogu iskazati emocije postala je umesto suza ridanica mesto susretanja, omilija sa mitropolitom Amfilohijem, prijateljskog molitvenog razgovora sa njim, poslednji zemaljski pozdrav i ispraćaj Đedu, čoveku koji je za života oko sebe stvorio oreol svetlosti čuvajući pod svojim krilima narode i ljude, veru, ljubav i nadu, darujući njima sve koji bi mu prišli.
Knjiga sabranih pesama Omilije sa Amfilohijem koju su priredili Ilija Šaula, Miodrag Jakšić i Milan Marković predstavlja mesto sabranja za glas naroda koji peva u slavu upokojenog i voljenog pastira Amfilohija, svetovnog imena Risto Radović, koji kao da već na dan svog rođenja, na Božić 1938. godine, po promisli Božijoj bejaše predodređen da postane jagnje, a potom i pastir svoga naroda pod titulom arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh sveštenog trona pećkog. Njegovi roditelji Ćiro i Mileva, u Barama Radovića u Donjoj Morači svili su svoje bogougodno gnezdo iz kojeg će njihov sin, krasna ptica Risto krenuti put duhovnosti i vere. Završio je Bogosloviju Svetog Save u Beogradu, a potom diplomirao na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu. Uz teološke nauke studirao je i klasičnu filologiju. Postdiplomske studije nastavio je u Bernu, Rimu i Atini gde je i doktorirao na tezi o Svetom Grigoriju Palami. Zamonašio se 1967. godine u Grčkoj, a 21. jula 1968. postao je jeromonah. Bio je dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. U vreme mnogostradalnih ratnih godina srpskog naroda, po dolasku na Cetinje ustoličen je za mitropolita. Voleo je pisanu reč i bogogougodno mnogoslovje, uzvišenost izraza pa samim tim i poeziju, kao što su poeziju voleli i njome se približavali Bogu i Sveti Vladika Nikolaj i Justin Popović, učitelj mitropolitov. Kako je svojim stihovima zapisao: „To zov čistote/ piše svoja slova/ po bjelini/ unutarnjeg nam/ bogotkanja“, bogotkanjem opisujući lepotu rađanja tajne promisli Tvorca u onome ko se izražava poezijom. Objavio je zbirku pesama U jagnjetu je spas 1996. pevajući u slavu Bogu, ali i u slavu mučeništva i podvižništva mnogostradalnih. Božanska tišinu koju je kao bogoslov i besednik prenosio svome stadu, dala je svoje nadahnuće njegovoj ličnoj poeziji čije je živototvorno prisustvo slutio i živeo kroz lična i unutrašnja iskušenja onih kojih su prilazili crkvi.
Knjiga poetskih omilija sa mitropolitom Amfilohijem prožeta je religijskim osećanjem običnog čoveka stasalog na biblijskim učenjima o životu koji su temelj pravoslavne hrišćanske vere. Najbolje objašnjenje koje bismo mogli dati za nastanak ovakve poezije i to u nekoliko dana nakon smrti mitropolita, tiče se odnosa svesti čoveka prema plaču i radosti. Čovek je pronašao poeziju kao pomiritelja između svog svetovnog i duhovnog bića, jer smrt u crkvenim okvirima nije razlog za tugu već je radost rađanja u carstvu nebeskom. U svetovnom životu, smrt je simbol tuge. Uzvišeni način kojim se može prebroditi ovaj kontrast postaje pesma. I to u najvećem broju slučajeva pesma napisana narodnim stihom kao melodijom koja naš narod povezuje sa nebesima. Čitajući ovu poeziju stičemo utisak da ona samu sebe stvara, kao da su pesnici ruka i pero kojim Gospod ispisuje svoju pesmu i radost što će u svoja nedra primiti velikog mitropolita, bogougodnika i jagnje svoje, našeg Đeda Amfilohija. Potreba za dodirom nebesa ili izraz nebesa kroz glas naroda, upravo je to egzistencijalni ključ ove poezije.
Podsetimo se samo koliko je poezija izvor bogoslovlja: više od jedne trećine teksta Starog zaveta ide na poeziju i to veliki deo Knjige o Jovu, Psalmi Davidovi, Solomonova Pesma nad pesmama; Jevanđelje je iskazano u stihovima, Despot Stefan Lazarević ostavio je Slovo ljubve da večno gorimo u njemu. Bogoslužbeno pesništvo, nastajalo od prvih stoleća hrišćanstva, preko službi novoprosijalim svetiteljima crkve sve do danas, predstavlja najbolji primer duhovnog stvaralaštva. Ovakvo pesništo izniklo iz bogougodnih korena crkve, uzor je po kojem treba graditi duhovnu poeziju i uticalo je na tematsko i idejno stvaralaštvo autora koji su zastupljeni u ovoj knjizi.
Ovo je knjiga u kojoj narod, preko svog hora pesnika, čiji se stihovi i glasovi prožimaju, drži svoje opelo, svoju litiju mitropolitu. Ovom knjigom narod čini umiljenije Đedu mireći u sebi zemlju koja za njim plače i nebesa koja njemu u slavu, prihvatajući ga u svoja nedra, pevaju! Msr Milica Milenković
 Књига песама и записа Омилије са Амфилохијем у издању Арте Београд и Књижевни ЕСНАФ Београд. Фото: Јанко Вуловић
|
