ZAŠTO RAMBO NEMA MANE?

 

Kojoj je od njih dve te večeri u Telemahovoj kući uopšte palo na pamet da na laptopu odgledaju film „Troja“? Možda je kriva Vesna jer je pre neki dan, u Kjonjiju, srela Hektora pa je htela da ga ponovo vidi i na filmu? Možda Irina, jer je htela argumente za kritiku scenarija i nepoklapanja sa Homerovim spevom? 

 

-          Nemoj mnogo da očekuješ – reče Vesna dok je na sto ispred njih dve stavljala alvu prošaranu čokoladom. – Čim znaš da je za budžet ovog filma utrošeno oko 200 miliona dolara, jasno ti je da je on morao da ispuni postavljene zahteve!

-          Itekako – odgovori Irina – da zabavi mase, privuče ih u bioskope i zaradi pare! Ali, da li je stvarno toliko loš, nisam imala vremena da ga pogledam?

-          Haha, kako loš? Pa jer ispunio sve zahteve koje je Holivud postavio! – reče Vesna i obe počeše da se smeju. 

             

Film Troja. Ili kako Holivud prikazuje epopeju koja je promenila poredak Starog sveta, makar i mitološki?

 

- U tumačenju mita zjape rupe – bilo je prvo što je Irina primetila. - Jedno od najlepših mesta u spevu je kada starci opisuju Jeleninu lepotu sa zaključkom da im je sasvim razumljivo što se i rat poveo radi toga. U filmu pak, Prijam o tome kaže: „čuo sam mnoge tračeve o tvojoj lepoti“.

- Kakve gluposti izvaljuju glavni likovi! – reče Vesna i opet se obe nasmejaše. – Treba da se zabavljamo, a ne da se nerviramo.

 

Film Troja. Ili kako Holivud prikazuje epopeju koja je promenila poredak Starog sveta, makar i mitološki?

 

-          Film pogrešno obrađuje mit. A mit je izgrađen na prisustvu bogova i ljudi – reče Irina. – Bogovi su u epu ravnopravni akteri sa ljudima.

-          Ti si optimista! Nisam ni očekivala da će uvesti likove bogova, to bi bio preveliki zalogaj. Vidiš da su se usredsredili na prikaze bitke. A možda ovakvim filmovima pokušavaju da u Americi probude ratnički duh, s obzirom na to da su poslednje ratove vodili na daljinu i pritiskom na dugme! – reče Vesna što ponovo izazva smeh.

 

Film Troja. Ili kako Holivud prikazuje epopeju koja je promenila poredak Starog sveta, makar i mitološki?

 

-          Ako ćemo iskreno – reče Vesna – moja najveća zamerka je što su Hektora, koji je arhetip muškog principa, neustrašivog zaštitnika države i porodice sveli na kalifornijskog preplanulog dasu. Zamisli da je Erik Bana imao odgovarajući scenario – kako bi mogao da bude maestralan!

-          Možda scenaristi nisu ni pročitali original – izrazi sumnju Irina.  

-          Više mi se čini da nisu dobacili do suštine, zašto bi ga inače ovakvim prikazali? Uostalom, Holivud ima svoj arhetip muškog principa, a to je Rambo. Zašto njega nikada nisu prikazali sa manom? Zašto Rambo nema mane?! – reče Vesna i ponovo obe počeše da se smeju.

 

Film Troja. Ili kako Holivud prikazuje epopeju koja je promenila poredak Starog sveta, makar i mitološki?

 

-          Neću da tražim dlaku u jajetu, ali, zamisli, Agamemnon, koji je godinama planirao osvajanje Troje kako bi imao potpunu vlast u Egejskom moru, na kraju u filmu gine, iako ga je zapravo ubila njegova žena kada se vratio kući – reče Irina rezignirano.

-          Ženski likovi su potpuno marginalizovani. Hekuba, na primer, majka Hektora i Parisa koja je u „Ilijadi“ značajan lik, gotovo je neprimetna u filmu. Jelena kroz scene leprša kao senka, a Briseida osim što služi da se Ahil zabavi u pauzi ratovanja, u filmu dobija glavnu ulogu.

-          Pitam se, da li je neko u Holivudu odista čitao Homera?

-           Mora da su ga pročitali! Pa sva imena kod Homera i u filmu „Troja“ su ista! – reče Vesna i ovaj zaključak izazva novi napad smeha.

 

Film Troja. Ili kako Holivud prikazuje epopeju koja je promenila poredak Starog sveta, makar i mitološki?

 

-          Dakle, još jedna holivudska slikovnica – reče Irina. - Red zgodnih muškaraca i žena, dva reda akcije i patetičan kraj.

-          U potpunosti se slažem. Ipak – reče Vesna - nije sve tako crno. Priznaj da je najbolja scena gole pozadine Breda Pita.

 

Dve drugarice se nasmejaše i premotaše film na scenu u kojoj je u glavnoj ulozi bila gola pozadina Breda Pita, u ulozi Ahila, u holivudskom blokbasteru „Troja“, za čije snimanje je utrošeno 200 miliona dolara. Najbolja scena u filmu.

 

 V.P.

 

ZABORAVLjENA ODISEJA NIKOSA KAZANCAKISA

 

            Zašto smo zaboravili „Odiseju“ Nikosa Kazancakisa? Da li zato što nam je duga? Čitava 33.333 stiha! I to u jambskom sedamnaestercu! A mi jedva da smo ikad pročitali ijedan stih! Želimo samo kratke forme, odlomke što prostije saopštene. Sastavljene tako da vulgarnu znatiželju bŷde i prenose smisao ponavljajući, trivijalan i prolazan?

            Ili zato što uopšte ne čitamo, već samo zurimo u slike? Ne bismo znali ni za njegovog „Grka Zorbu“ da nije u pokretne slike smešten. Ne razmišlja se o smislu, nego su u pamćenje urezani odrazi samo viđenog. Truda nema da se u njima nađe značenje neko. To nije lako, dok mi hoćemo lako, a misliti je teško, teško...

            Ako ništa drugo, poštujmo slova Kazancakisa samog da u „Odiseji“pronašli su izrek sva tvoračka strast, svetlostihna duša i spajajući duh njegov. Pisac živeće ako njegova „Odiseja“bude posejana u plodnim dušama našim! Makar čujmo za trenutak slova stihotvorca ovog i otvorimo njegovu „Odiseju“, možda će nas već prvi stih nagovoriti na čitanje? A možda čak i prva reč, prvi slog i prvo slovo? Ne bojmo se dužine i težine, a otkrića i novine nek podstiču nas samo!

            Zar već čudesno nije što se Kazancakis usuđuje da spev tako drsko imenuje? Zar „Odiseja“ povlašćeno ime nije? Nama je, međutim, dosta odiseja, putovanja dugih, što sigurna nisu, a promenljive sreće jesu. Ko žudi da otkrije i doživi to nešto novo, kada mu duša žudi za poznatim i starim? Naučiti i ne treba ništa, ta dosadno to je.

            Čitateljstvo drago, publiko naša, kritičari dragi, počujmo koju reč o Kazancakisovoj „Odiseji“. Ona se na Homerovu oslanja, ali nju ne podražava i ne tumači. Nova „Odiseja“nastavak je stare, ali ni Odisej, ni putešestvije njegovo više isti nisu. Novi Odisej ne putuje iz nužde, nego iz slasne želje da ispituje. On je intelektualni lovac bez lovine ikakve, slobodu od tvarnog, skučenog, vezanosti za svet on traži.

            U Egipat odlazi on i tamo polis po obrascu Platonove države gradi; on propada, kako i ne bi? A šta ste i očekivali drugo? Platonova mislima sazdana država od svojih iskvarenih građana raspada se, a Odisejevu od stihova sačinjenu pogađa zaglušujući potres što zemlju pomera. Da čovek lomljiv, rastočiv i u telo sabijen nije, država idealna tu bi bila. Ali čovek upravo to je, razdvajati i rušiti ume; stoga je dobar polis lepa zamisao i ništa drugo.

             Doživevši propast tvorevine svoje, Odisej ne staje, gnevan i osujećen, nego istraživanje nastavlja afričkom pustinjom beskrajnom, gde kao asketa živeše sâm, iskušavajući sebe. I unutrašnjošću vlastitom putešestvovao je kroz vreme.

            I to napusti, jer Odisej nije monah, mistik, okrenut sebi. Privlače njega jarke, glasne i za intelekt zapletene stvari. O sebi saznanje mu kaže da ne zna on gotovo ništa u odnosu na Boga. Upoznaće Odisej i Budu i Isusa Hrista, i do juga Afrike će stići.

            Vratiti se na Itaku neće, jer Itake nema. Ni povratka u nešto svoje, ni te mitske tačke, što sigurnost nam vraća, smiruje nas i voli. Tog početka što kraj naš će postati. Tog mitskog mesta što istoriju dopušta. Tog detinjstva čovečanstva što nam u temelju stoji? Tog malenog mesta, što u vremenu beskonačno jeste. Tog mesta što menjati se neće. Te utehe za Odiseja nema više. On umreće na južnom polu pogođen santom leda, koju otopiće Sunce. A iz smrti, gnusne i zjapeće, proklijaće leptiri raznobojni. Nova Odiseja dosegla je i Odisejev kraj.

           

- Ko ste vi da nešto zaboravite – pomisli možda Odisej nov i pesnik što opeva njega - aristokratski se gnušam vas, što čitati ne umete, a što i kada čitate, ništa ne shvatate, a i kada shvatate, ne možete da povežete sa tananim sklopom smisla tog. Iskustva, pameti i čuvstva za divna priključenija nemate.

- Za nas pišeš pesniče – odgovori čitateljstvo. - Čekaj nas samo, tek dolazi vreme tvoje. Grozničavo tragamo i mi za onim što se saznati ne može. Poći ćemo da iskusimo bučno i besno more, što gromadnim valovima smožditi svakoga može, da novu idealnu državu osmislimo, ljude drugojačije upoznamo, od mudrih naučimo, istražimo i zemlju i podzemlje. I, nećemo zaboraviti poduke Odiseja tvog! Čitaćemo o njemu, a shvatićemo jamačno drugojačije od tebe, jer tome si nas naučio ti. Zaboraviti nećemo ni Odisejevu Itaku ostavljenu. Odisejev kraj nek bude novi početak naš!

 

 I.D.

 

 

ITAČKI GLAMUR

 

Na Itaki su a ipak, i Itaka je deo globalnog sveta. Deca nose najk patike a u kućama i kafićima vise okačene velike plazme. Sa velikih plazmi vrišti kolorni glamur velikog sveta. Šta je glamur uopšte? Dobro pitanje koje iziskuje dobar odgovor. Eto, naša Tijana, na primer, hiljadu kilometara severnije, sinoć je u Beogradu, besomučno obilazila sve splavove jer su joj rekli da se on tamo nalazi. Ali, šta danas Irinu i Vesnu briga za Tijanu, neće se valjda njome baviti na Itaki!

Ulica iznad Arheološkog muzeja u Vatiju. Sa leve njene strane penju se uske uličice u nizu kamenih stepenika. Kada po tim belim stepenicama dve prijateljice budu rasule maramu sa Vinčanskim pismom, biće to itački glamur.

Sa druge strane ulice, preko puta crkve je dugački kameni zid i na njemu kapija. Kroz proreze na kapiji od kovanog gvožđa ukazao se ogroman vrt sa stablima narandže. To je itački glamur.

Kada su se popele sasvim na vrh te ulice, tamo više nije bilo kuća i ulica se pretvarala u put. Sa puta se dole naziralo more, a svuda uokolo širio se miris majčine dušice. To je itački glamur.

Gotovo da više nije bilo tragova civilizacije a sve je bilo tako pitomo. To je itački glamur.

Dok su tako išle, sve vreme su glasno čitale Kavafija. Bilo je to glamurozno, itački.

V.P.

Књигу можете купити кликом на линк или слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: