detalj slike: Milan Ilić - RAS SRBIJA

Krajina je dala vrhunske srpske pesnike, pisce i slikare, sve do - Nikole Tesle

Kao što je flamenko prepoznatljiv za južni, andaluzijski deo Španije, tako je ojkača najprepoznatljivi kulturološki amblem Srba Dinaraca-Krajišnika, koji suštastveno pokazuje i dokazuje identitet i kontinuitet ovog krila srpskog naroda, kaže u razgovoru za "Blic nedelje" Nenad Grujičić, direktor "Brankovog kola", pesnik, esejista, lingvista i teoretičar.

A najdirektniji povod za razgovor sa Grujičićem je odbijanje komisije Ministarstva kulture Republike Srbije da finansira štampanje antologije krajiških ljubavnih ojkača "Noću diku ljubim u šljiviku". Zašto ojkača nikako da stekne legitiman status u srpskoj kulturi, zašto je jedva i na mala vrata upisana u naš nacionalni registar kulturnog nasleđa, zašto smo olako prešli preko toga da je Hrvatska pri Unesku prijavi kao svoj "proizvod", ali i o drugim temama iz književnog i društvenog života razgovarali smo sa Grujičićem.

Ненад Грујичић, директор Бранковог кола, песник, есејиста, лингвиста и теоретичар

Razgovor vodio Miroslav Kos 14. 6. 2021 

Da nije bilo vaše inicijative i upornosti, ojkača ne bi bila upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije?

- Nakon niza proceduralnih stepenica, s proleća 2012. godine pozvan sam u Ministarstvo kulture Republike Srbije. U prostorijama Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije dočekalo me je desetak sagovornika, mahom etnomuzikolaga i etnologa, nijednog književnika i filologa. Hteli su da me ubede da odustanem od nominovanja ojkače. Čak mi je pred svima Dimitrije O. Golemović rekao: "Zašto da u Nacionalni registar Srbije upisujemo ono što nije nastalo u Srbiji?" Setih se jedne ojkače: "Oko kola stoje advokati,/ ne daju mi pjesmu zapjevati." To što je Golemović rekao bila je zastrašujuća i poražavajuća izjava i to izjava u Ministarstvu kulture Republike Srbije, izjava tzv. eksperta koji, gle čuda, godinama je predavao etnomuzikologiju i na Muzičkoj akademiji u Banjaluci. Odgovorih mu pred svima: "Znači li to da prognani Srbin Krajišnik u Srbiji s porodicom ne može zasnovati svoj novi život, zaposliti se i biti građanin ove države?" Zaćutao je i ubrzo napustio skup, a ojkača je upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Ako se Švajcarci ne stide svog jodlovanja, zašto se mi, izgleda, stidimo ojkanja, to jest ojkače i bećarca?

- Kad sletite u Ženevu, na aerodromu vas dočeka staro jodlovanje (fenomenološki slično našem ojkanju) kao duhovni amblem njihovog identiteta. Mi ponekad posedujemo snobovske postupke i reakcije, ponašamo se kao malograđani. Međutim, neobaveštenost je osnovni naš problem, obrazovni sistem ne uključuje vekovnu dubinu srpskog kontinuiteta i identiteta. To treba promeniti. Evo jedne stare ojkače da nas poduči: "Oj, Srbine, lijepo ti je ime,/ al' se ne znaš ponositi njime."

Književnik Anđelko Anušić, pored ostalog i autor antologije srpskih narodnih pesama u Hrvatskoj, rekao je povodom odluke da Ministarstvo ne podrži vašu antologiju ojkača da je to nedopustivo i uvredljivo s obzirom na vaš opus i ugled u književnom svetu?

- Ministarka Maja Gojković je tu nedužna, čak i neupućena u problem. Međutim, ona je ministar kulture i informisanja Republike Srbije. Od izbora najbližih saradnika, u ovom slučaju i članova komisija, zavisi njena pozicija. Uz puno poštovanje prema njenoj ličnosti i iskustvu, ona ipak ne poznaje dovoljno lavirinte književnog života. Zanos nije dovoljan, potrebno je imati svest o emociji, kako reče Branko Miljković, definišući način nastajanja i doživljaja poezije, ili umetnosti uopšte, naspram života. Ministarku počinje da zatrpava lavina neodgovornih i sebičnih postupaka njenih pomoćnika i saradnika, problematičnih članova raznih komisija (jedna je takođe odbila čak tri predloga za negovanje i očuvanje srpske krajiške baštine). Sebični interesi i prepotencija nekih od njenih izabranih saradnika već su isplivali na površinu i ugrožavaju njen ugled. Kornelije Kovač mi je pričao kako je jedan politikantski mešetar, neostvareni umetnik, posle 2000. godine tražio od njega da prihvati poziciju ministra kulture, a da će on kao njegov zamenik iz senke vući poteze. Kornelije je to odbio.

 

FOTO: DEJAN BOŽIĆ / RAS SRBIJA

Komisiju Ministarstva za izdavačku delatnost – kapitalna dela, sačinjavaju Selimir Radulović (predsednik), Enes Halilović i Milan Bjelogrlić...

- Da ne bude zabune, rukopis antologije krajiških ljubavnih ojkača "Noću diku ljubim u šljiviku" na konkursu Ministarstva kulture eliminisao je umišljeni i gordi predsednik komisije Selimir Radulović, farisejski poeta. Ostala dva člana nisu presudni u tome, osim što su odigrali ulogu pokornih jaganjaca. A Radulović je, uvaljan u blato datih mu dnevnopolitičkih privilegija, postao bog i batina u kulturi Vojvodine, ali evo i Srbije. Međutim, ne može taj teret svako da nosi kroz život. On nije umeo da prikrije svoju celoživotnu zavist prema meni i mojim rezultatima, pa i prema uspesima koje sam postigao sa krajiškom ojkačom. Nije mogao dozvoliti da se pojavi novo, popularno izdanje u velikom tiražu, za narod. Ovo je njegov treći javni nasrtaj na mene. On je uveren da ga političari štite, dok mene u ovom slučaju, štite hiljade običnih Krajišnika, izbeglica i prognanika. Nisam ja tu više bitan, ni sama knjiga čak, on je ponizio i povredio milionsku srpsku krajišku populaciju u Srbiji, i šire.

Upisom ojkače u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa država se obavezala da je štiti.

- Tako je. Ministarstvo kulture je obavezano da materijalno podrži relevantne projekte u vezi s krajiškom ojkačom. Jedini sam čovek u Srbiji, a time i u regionu, što znači i u svetu, koji se temeljno i relevantno bavio pesničkim, književnim i kulturološkim svojstvima ojkače, dosad nedovoljno otkrivenog i osvetljenog fenomena. Na prvoj promociji knjige "Ojkača" 1988. godine prisustvovao je i tadašnji predsednik Matice srpske Boško Petrović sa suprugom. Po završetku, pružio mi je ruku i rekao: "Čestitam, Nenade, to je to, uradili ste nešto što niko pre vas nije!"

Antologija "Noću diku ljubim u šljiviku" biće sedmo izdanje krajiških ojkača.

- Ovaj rukopis je knjiga raspevane duše srpskih Krajišnika, koja kroz stradanja i izgibiju, muku i čemer, zadržava snagu da peva, čuva i neguje ojkaču u novom, izmeštenom geografskom prostoru. Dakle, nije meni predsednik komisije podmetnuo nogu i nije samo mene šutnuo (što mu je bila namera), već je on to uradio kulturnom nasleđu Srba Krajišnika poreklom iz Knina i Glamoča, preko Korenice i Vrgin Mosta do Petrinje, Gline i Sanskog Mosta, a danas nastanjenih u Vojvodini, to jest Srbiji. S obzirom na to da on potiče iz Crne Gore, zabio je nož u leđa svojoj braći po jeziku, po dinarskoj ijekavici u pevaniji bez premca na Balkanu, koju krasi pesnička i umetnička, beskrajna lepota i širina izraza, tema i motiva. Nikada tu ljagu neće moći da izbriše sa svoga obraza i imena. "Teško časti kad robuje vlasti,/ tuđoj vlasti u vrijeme propasti." Kada se pojavilo prvo izdanje "Ojkače" (1988), pomenuti Radulović mi je razočarano rekao simpatičnim cetinjskim naglaskom: "Šta će ti, Grujo, to, taj folklor, ti si intelektualac, ne treba tebi to!" A kad su počela da se pojavljuju nova dopunjena izdanja, i dogodio se medijski bum povodom ojkače i mojih odlazaka na teren (snimljene su brojne radio i televizijske emisije), on bi me u nekom svom društvu, na primer s direktorima Naftagasa, glasno predstavljao: "Ovo je Nenad Grujičić, autor čuvene Ojkače!" Kako vetar duva, tako se taj čovek savija. To je tip rečenog fariseja iz književnog života (sa političkom zaštitom kojoj ne smeta amoralni profil), koji se neprijatno oseća s talentovanim ljudima. On je i moj kolega iz studentskih dana, i znam da je često zapuštao književno delanje i posvećivao se politici i delovanju u ime države, pa se povremeno vraćao pisanju. U pedeset petoj godini dobio je prvu pesničku nagradu u životu. A znate li ko mu je dodelio tu prvu nagradu? "Brankovo kolo"! Ja sam mu lično svečano uručio "Pečat varoši sremskokarlovačke" 2007. godine. Uzgred, ja ovako beznačajan ojkački tip da kažem i ovo, da sam tu nagradu i Brankovu nagradu Matice srpske dobio kao mladić od dvadeset četiri godine. Od dobijanja te prve nagrade, od tada se naš predsednik komisije ne smiruje. Za desetak godina nanizao je dvadeset nagrada?! Hoće da nadomesti propuštene decenije koje su pojeli zrikavci.

Dobitnik ste mnogih nagrada, sada i priznanja za životno delo. To su nagrade sa imenima Vuka Karadžića, Ive Andrića, Milana Rakića, Petra Kočića, Save Mrkalja...

- U tom grozdu priznanja, za koja ne znam da li sam ih uopšte zaslužio, nalaze se i imena pet-šest prekodrinskih i prekosavskih krajiških pesnika i pisaca (Mrkalj, Kočić, Pelagić, Braća Micić, Kulenović), što i u ovoj prilici govori o bogatoj genezi i lepezi duhovne i kulturne baštine Srba Krajišnika. Jedan od Krajišnika (Branko Ćopić) bio je najčitaniji pisac u prethodnoj velikoj Jugoslaviji. Iz novijeg vremena da pomenem i Daru Sekulić, Dragana Kolundžiju, Duška Trifunovića, Đuru Damjanovića, Kolju Mićevića, Milana Nenadića, Ranka Risojevića, Miloša Kordića, Ranka Preradovića, Stevku Kozić Preradović, Stevana Tontića, Ranka Pavlovića, Špiru Matijevića, Predraga Bjeloševića, Boru Kapetanovića, Dušana Praću, Luku Štekovića, Mladena Srđana Volarevića, Zdravka Krstanovića, Anđelka Anušića, Veljka Stamboliju, Nebojšu Devetaka, Milenu Severović, Savu Krnetu, Dušana Ivanića, Jovana N. Ivanovića, Jelenu Buinac, Slavicu Garonja Radovanac, Nikolu Koricu, Miću Jelića Grnovića, Jagodu Kljaić, Milana Pađena, Dušana Đakovića i druge, sve do mladih koji pronalaze svoje mesto na književnoj sceni.

Dodajmo i čuvene slikare i vajare, rođenjem Krajišnike.

- Oni su balkansko i evropsko čudo: Sreten Stojanović (Prijedor), Jovan Bijelić (Bosanski Petrovac), Pero Popović (Prijedor), Simeon Roksandić (Majske Poljane kod Gline), Kosta Hakman (Bosanska Krupa), Todor Švrakić (Prijedor), Nikola Graovac (Vrebac kod Gospića), Nikola Mašić (Otočac), Stojan Aralica (Škare, Otočac), Milovan Vidak (Stožišta kod Bosanskog Grahova), Lazar Drljača (Blatna kod Bosanskog Novog), Đoko Mazalić (Kostajnica), Branko Miljuš (Gornja Dragotinja kod Prijedora), Ksenija Divjak (Ivanić Grad), Zdravko Mandić (Strigova, između Prijedora i Bosanske Dubice), Radovan Kragulj (Veliko Palančište kod Prijedora), Pero Mandić (Zdena kod Sanskog Mosta), Milan Sovilj (Zavolje kod Ključa)... Po nazivima njihovih rodnih mesta, oseti se bogatstvo jezika koji poseduje i ojkača, i iz koje može da se obogaćuje pesnički vokabular svakog savremenog književnika. A iz Prijedora, gde sam završio osnovnu i srednju školu, čak je sedam-osam antologijskih srpskih slikara! Sve ovo govori o verbo-voko-vizuelnoj simbiozi talenata u jednom specifičnom, krajiškom podneblju koje obiluje velikim prirodnim lepotama i darovima. Svi su oni u detinjstvu slušali i te kako ojkaču, i nadahnjivali se rimovanim dvostihovima u čudovitoj pevaniji. I da, povrh svega, ne zaboravimo najčuvenijeg u svetu Srbina Krajišnika – Nikolu Teslu!

Upravo je dopunjen Zakon o Sremskim Karlovcima, i počeće velika restauracija ovog mesta za koje ste i vi sudbinski vezani.

- Sremski Karlovci su moj život. Ceo radni vek provodim u ovom čarobnom ambijentu. Kao svoj manifest, mogao bih da usvojim onaj čuveni Brankov rimovani deseterački dvostih: "Oj, Karlovci, mesto moje drago,/ k'o detence došao sam amo". Zaista je tako, mlad sam, Božjom voljom došao u Brankove Karlovce, odmah posle završenog fakulteta. Pre tri decenije bio sam prisutan, iz sfere struke, u inicijalnim razgovorima kada je usvajan Zakon o Sremskim Karlovcima. Bio je to veliki entuzijazam, ali je došao fatalni rat, i potom neka nova letargija sa povremenim pokušajima ulepšavanja Karlovaca – poput Potemkinovog sela. Samo krečenje i pranje fasada, kao da nema trulih temelja i vlage u istorijski važnim građevinama i kućama iz osamnaestog i devetnaestog, i s početka dvadesetog veka, koje vidljivo propadaju. Radujem se novoj mogućnosti potpune restauracije i preporoda Sremskih Karlovaca, na svim nivoima. Spreman sam sa svojim iskustvom lično da doprinesem konačnom preporodu Sremskih Karlovaca i konačnom dovođenju u red "zlatnog grala" srpske kulture u ovom delu Evrope. Pritom, ne smemo zaboraviti ni Stražilovo, naš Parnas, i ono mora biti uređeno na svetskom nivou, kao kulturno-turistički dijamant.

Branko Radičević je najčuveniji Karlovčanin, a nije rođen u Sremskim Karlovcima, već u Slavonskom Brodu?

- Jedan od zadataka biće da u Slavonskom Brodu vratimo spomenik Branku koji smo podigli 1984. godine, a koji je srušen 1991. godine pred školom i u ulici, koje su nosile Radičevićevo ime, Ministarstvo kulture i država Srbija moraju u tome pomoći "Brankovom kolu". Odnosno, našu ideju moraju u dogovoru sa državom Hrvatskom podići na najviši nivo. Ako u Srbiji obnavljamo kuću bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu, gde je inače rođen, pa valjda će i Hrvatska to isto učiniti za Branka u njegovom rodnom gradu.

Pomenusmo nagrade, one su često predmet raznih komentara. Pre skoro četvrt veka pisali ste o tome. Da li si nešto izmenilo?

- Pre četrdeset tri godine, kao student dobio sam pomenutu Brankovu nagradu Matice srpske. Poput dúge posle kiše, ta me nagrada i danas raznežuje i čuva od svih potopa. Ali mi ta nevina nagrada nagoni i suze kada vidim da u našoj najstarijoj kulturnoj i književnoj ustanovi jednu drugu njenu nagradu, sa Zmajevim imenom, primaju rukovodeći, čelni ljudi Matice srpske. Ili, kad nagradu "Laza Kostić" prima predsednik "Dana Laze Kostića" u Novom Sadu. I to se čini bez imalo skrupula i stida. To je eklatantni sukob interesa. Ali, svako je gazda svojih postupaka i svoga obraza.

Nedavno u Novom Sadu izbio je skandal i sa nagradom "Miroslav Antić" koju je prvo dobila - a potom joj je, praktično, oduzeta - pesnikinja Jelena Lengold. Pisali ste o tome u našem listu.

- Da, pomenuo sam taj neverovatan slučaj koji nikako ne ide u prilog Novom Sadu, pored ostaloga, i kao budućoj Evropskoj prestonici kulture. Tako vam je to, kada se sitne duše preterano ugoje jedući medikamente za neporecivo poslušništvo nekoj trenutnoj vlasti. Jedini sam reagovao, na primer, i kada je naprasno, pre skoro dve decenije, ugašen Kulturni dodatak sredom u listu "Dnevnik". Javio mi se Milan Nenadić i čestitao. Svi ostali pisci u Novom Sadu i Vojvodini, čak i nekoliko onih što su uređivali Kulturni dodatak u "Dnevniku", zaćutali su kao zaliveni. A taj dodatak je izlazio trideset pet godina i među pokretačima bio je i Miroslav Antić. I dan-danas taj potrebni dodatak ne izlazi u "Dnevniku", ali u tom listu se odmah, svaki put, pojavljuje veliki intervju sa pomenutim predsednikom republičke komisije čim pribavi kakvu novu, već ko zna koju po redu "nagradu" u jednoj godini. Ako Vojvodina, Novi Sad i list "Dnevnik" ne pokrenu ponovo Kulturni dodatak sredom, džaba nam svima Evropska prestonica kulture.

Jednu od nagrada, onu koja nosi ime Skendera Kulenovića dobili ste, između ostalog, i za poemu "Pokrivanje kuće", koja predočava podizanje novog krova uz ritual ojkače.

- Da, ta poema je u stvari lirski omaž mom ocu Drašku Grujičiću, čuvenom pevaču ojkače i majstoru raznih zanata u Potkozarju. Kao vekovna pevanija sa jakim rimovanim distisima, ojkača je deo svakodnevnog života Krajišnika. Ona poseduje tri bitna elementa: pesnički, muzički i scenski (na primer, staro kozarsko ili krivo banijsko kolo). Ne pojavljuje se samo na narodnim zborovanjima i svakovrsnim svečanostima, već i u običnim trenucima kada se duši pripeva, kada se slučajno sretnu prijašini i rođaci. Ona nije muzejski arhivirana pesma u folkornoj odeći, pa ponekad na sceni. Ne. Ojkača je sam život i neprestano se razvija. Ona obuhvata sve teme iz stvarnosti, ponajviše ljubavne, delikatni odnos muškog i ženskog principa. "Mene mati naučila tkati,/ pa me natra svaku veče satra."

Koje sve delove srpske "dijaspore" zahvata ojkača i zašto je bitna za kulturni identitet krajiških Srba?

- To je geografski prostor negdanje Vojne krajine, dakle, Kordun, Banija i Lika, pa Bosanska krajina i Dalmatinska zagora. U Vojvodini, posle raznih seoba tokom 20. veka, živi preko milion ljudi sa srpskim krajiškim poreklom. Zatim u Beogradu i oko njega, takođe ogroman broj stanovništa toga pedigrea, pa u Kragujevcu koji ima veliku krajišku enklavu posle "Oluje". Granica Vojne krajine (Vojna granica) protezala se sve do šajkaške oblasti u Vojvodini, pa nastavljala do Temišvara. Pre tri decenije dobio sam na poklon antologiju "Bećarac" Srba iz Rumunije, koju su sačinili Stevan Bugarski i Svetozar Markov. Krajišnik i šajkaš znače isto – graničar. Povezuje ih rimovani deseterački dvostih – ojkača i bećarac. Evo jednog iz Rumunije: "Lolo moja, brkovi ti plavi/prst u odžak, pa ih nagaravi". A, kao što je na primer flamenko prepoznatljiv za južni, andaluzijski deo Španije, ojkača je najprepoznatljivi kulturološki amblem Srba Dinaraca-Krajišnika, koji pokazuje i dokazuje identitet i kontinuitet ovog krila srpskog naroda. "Oj, ojkačo, sa moga Korduna,/ Vrginmosta, Vojnića i Slunja."

Ojkaču je, međutim, na listu Uneskove baštine upisala – Hrvatska. Niko iz Srbije nije reagovao?

- To se dogodilo u vreme sveopšteg raskorenjivanja srpske kulture i baštine, na početku 21. veka. A Hrvatska se dobro organizovala, agilno postavila prema preuzimanju baštine na svojoj teritoriji (ali i okolo), pa je kao ratni plen zgrabila srpsku ojkaču (iako je pre rata odmahivala rukom na to) i upisala je na listu Uneska kao baštinu čovečanstva. Isto je Hrvatska učinila i sa bećarcem. Naše stručne i državne institucije ništa nisu učinile da to zaustave, odnosno da se bar pridruže zajedničkom nominovanju ojkače i bećarca na liste Uneska, a potom i prilikom upisa "gluvog kola" i gange. Naše institucije sve te elemente nematerijalnog kulturnog nasleđa, nažalost, nisu osećale kao svoje, tu baštinu što je sa krajiških predela prognana došla u Srbiju. "Drino vodo, žubora ti tvoga,/ nemoj biti međa roda moga."

Ojkača je, uprkos svemu, opstala. Pa i posle "Oluje".

- Ojkača je najkonkretniji, stalno prisutan životvorni element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba Dinaraca-Krajišnika u Srbiji: "Jorgovane na Banijoj mojoj,/ šalji miris izbjeglici svojoj." To je najprepoznatljivija mustra krajiškog nematerijalnog kulturnog nasleđa. Naravno da je ojkača opstala posle "Oluje", jer tek ta katastrofa inspirisala Krajišnike da vaspostave novu psihološku poziciju u životu, da dožive katarzičnu metamorfozu u novim okolnostima. To je u stvari bila egzistencijalna prilika za osvajanjem novog oblika slobode, pobede i vaskrsnuća.

4. фестивал Ојкаче у Петрињи 2019

Panonsko i dinarsko

I vi ste odrasli u Krajini, u Prijedoru, tu ste živeli od svoje šeste do devetnaeste godine? Kako ste ponovo došli u Vojvodinu i kako ste se probijali kroz život?

- Krupne selidbe obeležile su moj rani život. Rođen sam u Pančevu, živeo u Šajkašu, s porodicom preselio u Potkozarje, pa onda čudom (kasnio na prijemni u Sarajevo) opet u Vojvodinu, u Novi Sad, na studije, i zaposlio se u Sremskim Karlovcima. Spoj panonskog i dinarskog – velika je to prednost u životu. Za Beograd sam vezan prvim svojim objavljenim knjigama i brojnim potonjim, naša prestonica me je izbacila u orbitu kao pesnika i stvaralački joj pripadam i danas. Radeći u "Brankovom kolu", odbio sam razne ponude da pređem na druga tzv. jača rukovodeća mesta (upravnik SNP-a, direktor televizije, upravnik biblioteke, direktor Kulturnog centra). Sremski Karlovci i Stražilovo mi omogućuju stvaralačku koncentraciju i mir. Sve drugo bilo bi ogrtanje u dnevnopolitičke odore i maske, u nemir i gubljene svoga Ja. Neprestano su mi nudili da uđem u razne partije, odmah u glavni odbor – da sedim u prvom redu. Nikad nisam postao član nijedne političke stranke u našem sablažnjavajućem višestranačju. Čak nikad nisam bio član nijedne komisije za raspodelu državnih sredstava u oblasti kulture. Mene snaži i čuva moje delo i stopostotna posvećenost poeziji, književnosti i duhovnom. Ali, nisam naivan, znam da je demon politike tu oko nas, svugde, uspeo sam da mu se suprotstavim da me naseli.

Primeri ojkača iz rukopisa

„Noću diku ljubim u šljiviku“

(Priredio N. Grujičić)

Aoj, prijo, bi l’ ti prići smio?

Smiješ, prika, sada je prilika.

*

Biraj mene, djevojko iz kola,

zar ne vidiš – namiguje lola! 

*

Bacila bi’ ciglu na zidara,

kamo l’ ne bi’ oko na bećara.

*

Boluj, mala, boluj u krevetu,

don’jeću ti vode u rešetu.

*

Braon šešir, pero od fazana,

ne voli me moje dike nana.

*

Vidiš, dragi, onaj čopor zvj`ezda,

tako sam ti maramu izvezla.

*

Vojsko moja, bila bi od šale

kad bi cure krevet nam’ještale.

*

Gori šuma, gori borovina,

gori, diko, naša hladovina.

*

Dvor na Uni, crkvica na br’jegu,

lolo moja, volim ti kolegu. 

 *

Dođi, dragi, ali sitno gazi,

ne prav’ traga preko vinograda.

*

Dođi, mala, kod mene u Liku

pa da probaš vruću vareniku.

*

Đul-djevojka pod đulom zaspala,

đul se kruni pa djevojku truni.

*

O, moj dragi, pobratime mio,

jesi l` skoro u Glamoču bio?

*

 Oj, mjeseče, naslonjen na granje,

 pozdravi mi na daleko janje.

 *

 Ostavljenoj presta ljuta bóla

 čim zapjeva sa Banije lola.

*

Mala moja, visoki jablane,

je l` ti mjesec vidio tabane?

         *

Evo mene rumena k’o ruža,

udovica kod živoga muža.

*

Oj, Kordunu, l`jepa sela tvoja,

javila se komšinica moja.

*

Mila majko, ne treba mi škola,

i bez škole mene momci vole.

*

Blago tebi, zelena gorice,

ti se mladiš svake godinice,

a ja sada pa više nikada.

Nenad Grujičić

NEDJELjA

Oblači se otac lično, na svadbu će – da zapjeva,

Mati skače, džep prišiva, maramicu meko svija.

Ćaća viče: Brže, brže, desna–ljeva, desna–ljeva,

Majka končić crn udjeva ko pitoma kućna lija.

Sve treperi, kuća diše, oj, otac se na pir sprema,

Greda šapće, dimnjak žmirka, u dvorištu pas se češka.

– Dodaj pištolj, crna ženo, za cipele gdje je krema,

Pocupkuje Ravijojla, u pokretu sva se mreška.

Kad se snabdje svim što treba, otac zajsa sav u licu,

U komadu špigla gleda da l’ se dlaka brka digla,

Ako jeste: Daj makaze da mandrknem izdajnicu!

Sve u redu, trk na svadbu, čeka plećka, piva krigla,

Mati stoji ko stožina na sred kuće u smiraju,

S poda diže sitnu dlaku i steže u zagrljaju.

 (Iz knjige „Jadac“, Srpska književna zadruga, Beograd, 1993)

Nenad Grujičić

POSLE RATA

Posle Drugog svetskog rata Karlovci su satrveni

kao mravi ispod čizme, zbrisana je uspomena,

i sve vreme pridavljeni, iz svog traga izmešteni.

Srpska žila duhovnica režimom je prikleštena,

pravoslavna crkva zebe, gimnazija menja ime,

na Dunavu stara luka nestala je kao pena,

pa u Njujork sa bermetom nema tovar da pristigne,

vinogradi zasušili, a stare se zgrade ljušte,

utuljeni ljudi ćute, nema nikog da podvikne.

I – godina za godinom, decenije puste pljušte,

k’o u Disa –  Naši dani, zavladali čemer, tuga,

a brnjice doušničke na komšiju da se stušte.

Patrijaršijski što beše dvor postade slika druga,

arhiv-udba tu upade, sa kaljevih svetlih peći

sažuljan je krst hrišćanski i grb crkve – k’o da j’ kuga,

kolomašću premazaše, usud time biva veći,

sjaj podova – da nagaze beleg čistog pravoslavlja,

propaganda na sva zvona: I med će i mleko teći!

Prokišnjava krov na dvoru, vlaga senku smrti spravlja,

presvučeni ljudi služe bezbožničkoj vladavini:

Mi gradimo novo društvo – sa radija Maršal javlja.

A Karlovci – siva zona, i likuju arlekini,

malter pada, fenjer-slepac, sa pištoljem trojka kruži,

i plazi se strah u kosti. S Fruške vila u belini,

k’o tuga i opomena – da retkima nadu pruži,

stražilovski zapevava sa Brankovog vitog stasa

– da kroz vreme istorija-učiteljka znanjem služi,

pa čoveka kad ponese potpaljena hukom masa,

život skrene u pakao i nastupe gorki dani.

Karlovci su mučenici čija pesma sa Parnasa

daje veru da ostasmo višim smislom odabrani.

                (Iz knjige „Sremskokarlovačke tercine“, Brankovo kolo, 2020)

Izvor: BLIC

PODELITE OVAJ TEKST NA: