EVDOKIJINA KOŠULjA
Čin prvi
Te noći vetar je nad jednim beogradskim brdom duvao tako nemilosrdno da je izgnao senke iz skrovitih kutova i one postadoše vidljive. Pred očima su mi zaigrali vešto skrivani delovi moga bića čije sam postojanje izbegavala da prihvatim, uporno i dosledno, godinama možda čak i desetlećima. Uplaših se ne toliko ovaploćenih senki koliko brojnih velova za koje sam naivno verovala da ih dobro skrivaju. Beše to zbilja susret naših senki. Ušetala je u moju izmenjenu realnost lagana kao vihor što je besneo nad našim glavama. Visoka, tanana uprkos godinama, duge crne kose koja joj se u talasima spuštala niz leđa i preko grudi, lica nagrđenog očajem i podbulog od plača, pogleda otežalog od nemoćnog besa i beznadežnog prkosa. Bila je odevena samo u košulju kroz koju se čak i u tami naziralo njeno gipko i poželjno telo. Evdokija, carska kći, zanemarena ljubimica Aleksija III Anđela. Večiti ulog njegovih neumerenih ambicija i nečasnih poduhvata. „Dugo sam čekala da mi dođeš, ti romejska ružo kojom narod Dalmata beše počašćen kada si pošla za arhižupanovog sina”. Klimnula je glavom u bolnom pokušaju da na moje reči odgovori smeškom. Za Stefana Nemanjića udala se oko 1190. godine. Njeno venčanje i prve godine braka behu obeleženi porazom koji su Romeji naneli njenom svekru velikom županu Stefanu Nemanji negde na obalama Južne Morave. Svom mladom suprugu Evdokija je donela laskavu titulu sevastokratora i podršku carigradskog dvora, pa čak i nasleđe srpskog prestola na saboru u Rasu 1196. godine. Ali njen ćudljivi otac, suočen s vlastitim slabostima i brojnim brigama, zetu Stefanu nije mogao darivati ono najvrednije – kraljevstvo i nezavisnost. To se nije uklapalo u običaje i navike Romeja. Carstvo svojim pobunjenim podanicima nije moglo darivati slobodu. Veliki župan Stefan Nemanjić nije mnogo oklevao, te je kraljevsku krunu potražio od pape Inoćentija III, učenog pravnika i uticajnog prvosveštenika, onog za koga se vezuju brojna razrešenja i mnogi počeci. „Evdokija, ti si tad postala suvišna i nekorisna, kamen oko vrata, oštra stena na putu ostvarenja davnašnjeg sna o kraljevini. Nije mnogo oklevao pre nego što je na tebe sručio kišu otrovnih strela. Rekao je da si šugava i nedostojna da se nazoveš srpskom županicom nekmoli kraljicom, ti carska kći! Na njegove udarce uzvratila si jednakom merom. Otkrila si svetu njegove bračne nevere. Galamila si da se po navici opija od rane zore. A onda si zanemela. Sve bih dala da te mogu čuti, Evdokija. Čak i ove orkanske noći čujem samo Stefana kako gromoglasno i slavodobitno objavljuje da si ti obična bludnica koju je bez mnogo napora uhvatio u preljubi. Prevarenom mužu svi ljudski i božanski zakoni dopuštaju da svoju ništavnu ženu udalji od doma i dece, bez oklevanja, sada i odmah. Najurio te je u ovoj tvojoj košulji, bosonogu i raščupanu, predajući te na milost i nemilost drumskim razbojnicima i na zgražavanje plemićima i seljacima, putnicima i jerejima, svima koje budeš sretala na drumovima njegove i očeve države. Niko nije imao hrabrosti ni volje da te zaštiti, utopli, umota, tvoja neupitna bestidnost našla se nadohvat mnogima. O Isusovim preporukama niko nije razmišljao, niko ih se nije sećao ni tada, ni kasnije jer ambicija i korist uvek imaju prednost nad delima milosrđa. Ponižena i izmučena hodila si drumovima koji su vodili ka zetskim obalama. Hodila si pritisnuta bremenom nepojmljivog zla koje se na tebe sručilo.” Zaćutala sam, nije imalo smisla podsećati je na ono što se jednom zbilo. Nemo me je gledala. Niz naša lica kotrljale su se suze od kojih nam nije bilo lakše. „Spas, okrepljenje i utehu pronašla si kod devera Vukana. Primio te je na svom dvoru negde u staroj Duklji, odenuo te, obuo, nahranio, vratio ti je dostojanstvo ljudskog bića. Kad si se oporavila, s počastima te je ukrcao na lađu koja je zaplovila put Drača, prema carstvu tvoga oca, da te vrati u roditeljski dom. Između Vukana i tebe rodilo se savezništvo, posve prirodno i očekivano, jer ste oboje bili žrtve Stefanove neutoljive žudnje za moći i počastima. Nepravda te je u stopu pratila i kad si napustila Srbiju i svom silinom se obrušila na tvog jedinca Radoslava. Potisnula te je gracilna Venecijanka, treća Stefanova žena, rođena verovatno baš one godine u kojoj je tebe oterao. Venecijankini sinovi su zavladali Srbijom, državom i crkvom, dok je tvoj ukleti sin Radoslav doživeo sudbinu prognanika, od muškaraca oklevetanog i prezrenog i od žene napuštenog. Danas je njegov otac i tvoj muž Sveti Simon, dok si ti grešna preljubnica nedostojna spomena...” Oluja se pojačavala, tama se zgušnjavala. Napokon čuh tanani glasić. Evdokijin, moj.
