Dečak u Oluji
Razgraktale crne su se vrane,
nad Krajinom munja nebom bruji,
još se nisu zacelile rane,
duše jednog dečaka u Oluji.
Pitao se majko da`l su ptice,
krive crne vrane zloslutnice,
il` su krivi možda ljuti vuci,
što idemo mi ka Banjaluci?
U koloni plača i jauka,
uplakanih majki, dedova, unuka,
nepregledno dugoj do beskraja.
Što odlazim majko iz rodnoga kraja?
Šta smo tol`ko mi majko skrivili,
zašto su se na nas zakrvili.
Nije majko ni njinih jabuka,
ubrala mi moja mala ruka.
Nisam majko, pa sreće mi ove.
Što mi jutros ukradoše snove,
ostaše nam jutra s mirisom pogače,
neobrane kruške ilinjače.
Ostade nam kuća u plamenu,
porušiše kamen na kamenu!
Kud smo pošli đede sad iz grada,
da nećemo možda do tog Beograda?
Gledao je dugo prema Kninu,
dokle grad mu za brdo ne zaminu,
u očima tuga je gorela,
za njim osta rodna Krajina cela.
Od tada su mnoge godine protekle,
suze su mu često niz obraze tekle,
kad se seti svoga rodnog kraja,
kuće stare, svoga zavičaja.
Sve bi dao da se jednom vrati,
da u svoje dvorište navrati,
tamo gde su sećanja mu draga,
da poljubi kamen rodnog praga.
Da dočeka opet sretne dane,
nad Krajinom sunce da mu svane,
i uzrele kruške iznad Knina,
tamo gde ga čeka đedovina.