EVDOKIJA I LAV ZGUR
Ljubav u senci propasti
Naš treći susret odigrao se na mestu gde se kopno i more dodiruju, u tački prožimanja tvrdog muškog zemljanog elementa i lelujavog ženskog vodenog principa. Radi varljivog osećanja sigurnosti kome smo obe težile, držale smo se vode, bosonoge, umorne od nekoliko neprospavanih noći s obe strane granice koja nas deli, ali radosne što ponovo razmenjujemo mnogo vekova stare misli i osećanja. I ovog puta držale smo se zaveta bezglasnog zborenja među nama. Udovištvo je Evdokiju zateklo u Tesaliji, na posedima njene majke carice Eufrosine. Baš tih dana kada joj je stigla vest o Murzuflovom bizarnom svršetku, u život joj je ušetao Lav Zgur, stari znanac i ljubimac majčine porodice. Znale su dobro i Evdokija i Eufrosina da je to čovek sklon ljubavnim avanturama, ratničkim pustolovinama i odmetništvu od svake vlasti, reda i poretka. U to doba Lav Zgur je gospodario znatnim delovima Peloponeza i drevnim gradovima Argosom, Korintom i Nauplionom. Dok je kovao planove o novoj ženidbi, napadao je Atinu, ali mu se ponosni Atinjani na čelu sa svojim mitropolitom nisu hteli pokoriti. Njima su se čak i krstaši, grozomorni jahači iz košmarnih snova koji su preko noći postali realnost, činili boljim gospodarima od razmetljivog i verolomnog smutljivca. Upravo za takvog čoveka pošla je Evdokija s ranog proleća 1205. godine. Njena treća svadba raskošno je proslavljena u slavnom gradu Larisi. Znala je Evdokija da trećeg supruga po svaku cenu mora skloniti od pomahnitalog oca, palog cara i palog čoveka. Nedugo pošto je kćer udao, Aleksije III je krstašima prodao znake carskog dostojanstva za okrajak hleba i čašicu vina. Iste one znake carskog dostojanstva za koje se decenijama mahnito borio i koje su mnogi platili čašću i životom. Možda su ti dani Evdokiji konačno zamirisali na ljubav. Možda. Nije umela da mi da odgovor, kao ni ja njoj, uostalom. Da je znala bolje, da je imala drugog izbora, da joj je sudbina bila naklonjenija, ona bi postupala drugačije, ne bi dozvolila da je pomahnitale struje bacaju o hridi. Uskoro se na Zgurove posede svom silom obrušio solunski kralj Bonifacije Monferatski, zloglasni vođa krstaša. Beše to sila pred kojom je čak i Lav Zgur morao ustuknuti. Zajedno s Evdokijom sklonio se u tvrdi grad Akrokorint, nekoliko provalija udaljen od sveta, pa i od omraženih krstaša. Naredne tri godine Evdokija je provela zatočena s mužem na vrhu planine. Pekle su je letnje žege i šibali zimski vetrovi. Iz svoje tamnice posmatrala je mesto s koga je Sveti apostol Pavle, najpoznatiji od svih preobraćenika, jednom Korinćanima govorio o ljubavi. Onoj nesebičnoj što se ne duri, ne traži ništa zauzvrat, ne hvali se i ne nadima se, ne uslovljava i ne obavezuje. Ljubavi koja pretrajava uprkos iskušenjima. Ljubavi koja vredi više od svake mudrosti i poznanja svih anđeoskih i ljudskih jezika. Tu ljubav Evdokija nikada nije iskusila. Čak ni kao majka jer joj deca behu svirepo oduzeta još u Srbiji. Njena brižljivo skrivana suza skotrljala se u vodu, arheprincip ženstvenosti. Za njenom poteklo je i nekoliko mojih suza. Nisu se mešale međusobno, niti sa ostalom vodom. Svaka je isijavala vlastitu mikrokosmičku dramu. Kada je shvatio da je uzaludno opirati se Latinima i da je pad u njihove ruke tek pitanje dana i časa, Lav Zgur se u viteškom izdanju, ponosno uzdignut na svom vernom konju, bacio niz strmu liticu u ponor iz koga ne beše povratka. Čin ritualnog samoubistva bio je posve u skladu s prirodom slavnog megdandžije. Evdokija je tako 1208. godine po ko zna koji put ostala sama, ovaj put na vrleti koja još uvek beše slobodna. Njen poslednji suprug očito nije mario za njenu sudbinu. Krstaši su naposletku osvojili i podnebesni Akrokorint. Evdokija, vična preživljavanju u svim uslovima, uspela je da utekne na jednoj lađi. Odjedrila je u nepoznatom pravcu. To je poslednja vest koju drevni spisi donose i njoj. Na tom mestu sam se i ja zaustavila. Ne htedoh je pitati kamo se zaputila. Mogla je da potraži utočište kod sestre Ane i njenog supruga nikejskog cara Teodora Laskarisa jednako kao što se mogla zaputiti na dvor ikonijskog sultana na kome je boravio njen otac. Nije mi bilo ni na kraj pameti da je zapitam da li je možda još koji put volela. Da li je, zapravo, ikada u zemnom životu nekoga zavolela. Shvatila sam da je došlo vreme da se rastanemo. Iskoračila sam na šljunak, tvrd muški zemljani element. Evdokija me je podržala jer smo obe znale da je nužno da tako učinim. Zagrlile smo se, a onda se ona popela na čamac koji do tog trenutka nisam primetila. Zaputila se svojim pravcem. Znala sam da ide ka svetlosti. Konačno! Sunce je poniralo na horizontu. Visoko nad nama, na jednom oblaku sedeo je Ravi. U desnoj ruci držao je svoju štapnu pisaljku i njome ispisivao tajanstvene reči u etru. Upisivao ih je u Veliku knjigu života iz koje odbeže svaki bol, osuda, strah, sumnja i neizvesnost.
