DEVOJČICA SA SRCEM

Kada je došla na svet, lekari su ustanovili da ima neprirodno veliko srce i preporučili redovne kontrole zdravstvenog stanja. Zabrinuti roditelji su je neprestano držali na oku, iako se činilo da devojčici ništa ne nedostaje. Naprotiv, veselo detence puno ljubavi je plenilo osmehom i osvajalo srce svakome ko bi ga upoznao.

Vremenom su se otac i majka opustili, prestali da motre svaki njen korak i oslobođeni straha da će se nešto loše dogoditi, posvetili su se svakodnevnim obavezama. Kada je malo poodrasla, objasnili su joj da mora da se čuva jer ima preveliko srce, a ona ih je pogledala krupnim očima i upitala: „Ali zar to ne znači da treba da ga podelim s drugima?“ Roditelji su se samo tužno nasmešili detinjoj naivnosti i ostavili je bez odgovora.

Od tada je devojčica poklanjala još više ljubavi svima oko sebe, i ljudima, i životinjama, i biljkama. Svakoga dana je majci i ocu donosila komadić srca, oni bi je zbunjeno pogledali, prihvatili dar, zatim se okrenuli i nastavili sa svojim poslovima, previše zauzeti da zastanu, razmisle i udube se u značenje njenih postupaka.

Devojčica je zatim deliće svog srca ponudila prijateljima koji su ih uzimali bez reči zahvalnosti, poigrali se njima, pa ih s dosadom odbacivali. Kad je došlo vreme zaljubljivanja, odlučila je da daje celo srce. Mladići bi uzeli njen dar, zabavili se, pokvarili ga kao kakvu bezvrednu igračku i vratili ga izlomljenog. Ćutke bi ga uzela, smestila u grudi dok ne zaceli i onda ponovo poklanjala.

Izlomljeno i izranjavano srce je zadržao muškarac koji nije bio ni bolji ni gori od ostalih. Ni on nije zauzvrat ponudio svoje srce, već su njegovo uzdarje bila dva malena bića koja je volela više od ičega na svetu. Živela je za njih i svakoga dana im davala celo srce da ga čvrsto drže u ručicama sve dok nisu odrasli, odbacili ga i u potpunosti zaboravili. 

Od toga nije uspela da se oporavi. Srce više nije kucalo kao nekada i prvi put je istinski bolelo. Nije mogla da shvati zašto je Bog darivao tako veliko srce kada ga niko nije želeo, svi su ga uzimali preko volje, sa zadovoljstvom ga uništavali, vraćali u jadnom stanju i odlazili. Ponudila je srce i Njemu, ali On je uporno ćutao i ostavio je bez odgovora. Nije imala više nikoga, nikome nije mogla da se obrati i nikome ništa više da pruži.

Onda je jednog dana stigla strašna vest: njeno starije dete više nije bilo među živima. Uprkos ubeđenju da njeno srce više ne može ništa da oseti, snažan bol ju je oborio na kolena i imala je snage samo da upita bez daha: „Dokle? Dokle više?!“ Plakala je dok nije ostala bez suza, a onda se otupljena povukla u samoću, iščupala srce iz grudi i ostavila da leži pored nje, jadno, zgužvano, istrošeno – kao i ona sama.

Stranci su pokucali na njena vrata, doneli zavežljaj i u njemu detence. Odnekuda su opet potekle suze, primila je dar bez reči, spremna da ipak još jednom otvori srce tom bespomoćnom biću, makar ga i ono slomilo. Prihvatila je sudbinu, pomirila se sa životom – drugačije nije moglo ni biti.

Devojčica je bila živahna, vesela i zdrava, osim što je imala jednu manu: neprirodno veliko srce. Lekari su utvrdili da je nasledno, da joj verovatno neće praviti teškoće u životu, ali da bi trebalo da budu oprezni. Baka se samo nasmešila, s razumevanjem klimnula glavom, nežno i čvrsto prigrlila malo biće, prvi put u životu potpuno mirna i srećna: „Konačno!“ 

PODELITE OVAJ TEKST NA: