detalj slike: KRK Art dizajn

ZLATAR PLANINA -  CARSTVO OZONA, SMRČA,

                                                          ORLOVA I KANjONA                                                                   

Dve su se planine izdigle iz zemlje Srbije prema nebesima, koje u osnovi svog naziva imaju najskuplju reč: zlato. Kada se prilazi Zlatiboru onda se izdaleka vidi da se stabla borova prelivaju u boji starog zlata. Samo botaničari znaju da je to znak bolesti kore drveta, koja nikako da prođe na ovom jedinstvenom prostoru i preti ovoj nadaleko poznatoj lekovitoj borovini i vazdušnoj banji.

Naziv planine Zlatar upućuje na zaključak da se tu kriju zalihe zlatne rude i neke vrednosti zlata vredne. Moja asocijacija na izgovoreni oronim nepromenljiv je: sunčeva zlatna nit koja se meko i u hiljadu varnica spušta na vrhove planine koja su bliže nebu nego zemlji. Zašto nisam ranije došla u ovaj zemaljski raj, ne mogu da objasnim osim konstatacijom da je bilo lakše ostati  na bližem Zlatiboru, koji je nudio raznovrsne sadržaje i koji je u ljubavi sa Tarom.

Konačno se spremamo za odmor na Zlataru! Odeća i obuća su spakovani, već prikupljena kondicija potrebna za hodanje  dugim stazama, posetu Ledene pećine, plovidbu Uvcem pa do vidikovca i staništa beloglavog supa. Informacije o klimi govore da je to plahovita planina, naglo se rashladi, zamagli, sa dužim letnjim kišama. Nemam dušu za maglovita jutra ili fijuk vetrova. To pojačava moje setno raspoloženje. Ali, polazim sa onom mišlju: pa neće baš sada...

Putujemo kolima kroz već vrelo jutro! Nadamo se da ćemo se izbaviti iz ovih tropskih vrućina i rashladiti na zlatnoj planini!  Stižemo na Zlatar, u lepu kuću koja u svom nazivu ima  vilinsko ime i ime vuka. Vidi vraga, mislim, šta je pisac hteo da kaže!. Ulazimo i odmah nam je jasno da je ovo zaista bajkovit, vilinski prostor u mrkoj vučjoj planini! Prostor ispuljen stilskim nameštajem, kristalnim vazama i činijama, preko celog zida stakleni ormar ispunjen knjigama; videh poznate naslove vrednih autora. Kako bih rado ovde zimovala, umotana u ćebe s knjigom u ruci, da me niko ne prekida u čitanju. Hvala domaćinu na ovakvoj ponudi.

Ugodno smo se smestili i posle kraćeg odmora krenusmo u obilazak nevelikog naselja. Odmah smo primetili da se naša ulica nalazi na pola puta između RH Centra i s druge strane hotela Panorama. Popesmo se do nekada najvećeg stacionara za plućne bolesti. Bolnički kompleks je zatvoren, a kroz staklene blokove vidi se nameštaj sasvim sačuvan. Ovde struji vazduh koji najbolesnijem vraća snagu. Ovo je planina oporavka, mesto povratka zdravlja. Pričamo i duboko dišemo, svesni da su godine i naše zdravlje potkopale. Vidno razdragani i opušteni, razgledamo lepe nevelike vikendice, građene s merom i ukusom, ukrašene raznovrsnim cvećem.Samo tako da ostane!Da ne upropastimo ovaj  prirodni  biser nepotrebnim građevinama.

Stižemo do hotela Panorama koji je opasan stablima borova, omorika i breza. Bazen radi, raznorazne penjalice, ispod koša još mali košarkaši. Okolo klupe na kojima se ljudi udobno odmaraju. Sve mi prija, sve mi je dobro i usput vodim dijalog sa sobom, ubeđujući sebe da tako treba da se odmaram, da je to ono što bi popravilo moje načete bronhije.

 Pogled se spušta prema Novoj Varoši ušuškanoj u podnožju Zlatara, na putu Beograd- Bar. Vidi se žičara koja radi u zimskom periodu, skijaške staze, sada prijatne za šetnju. Spustili smo se stotinjak metara i naišli na veće žbunove zrelih kupina i malina, sa desne strane žbunovi borovnica. Nabrasmo slatke bobice i njihova slast nam pomognu da se vratimo uzbrdo do  etno- kioska , Gde smo se priključili koloni turista koja je  polako milela kroz šumu omorika do vidikovca na jugozapadnoj strani. Iznenada je ispred nas sinuo pogled na zelene proplanke s druke strane kanjona, na nekoliko kuća i stado koje se slobodno kretalo  i paslo. Na suncu je sijao put koji vodi preko brda, tamo negde do drugih ljudi. Zaiskri mi radost na  pomisao da tamo, mimo naših radoznalih očiju, ljudi žive svoj život, prave izvanredan ekološki sir i kajmak, miluju jaganjce i na dlanu drže male pahuljaste piliće.

Polako se krećemo jer je to strmina, tek delimično zagrađena. Kada bi ovde nešto okruglo ispalo, kotrljalo bi se kilometar i više niz ovu strminu. Zato rađe gledam prema udaljenim vrhovima čudesnih omorika. Videla sam ih na Zlatiboru, ali, ovo je njihovo stanište, ovde su one kraljice. Pri povratku, svi se divimo lepoti ovog drveta: visoke i stasite stoje jedna do druge, ali na odstojanju. Ne dotiču se, ne ukrštaju grane, ne dira ih trnje ni žbunje bilo koje vrste. Sve je oko njih čisto, zemlja se ne vidi jer je prekrivema bujnom zelenom mahovinom. Dok raspoloženi prijatelji analiziraju geografske koordinate, ja sam za kratko odlutala u daleko detinjstvo i videh plavokosu devojčicu kako sedi na jastuku od mahovine ispod kestenove krošnje. Obasja me radost zbog ovog pronađenog bisera moga detinjstva. Bistrom oku našeg prijatelja nisu promakle bele kapice koje su virile ispod lišća i grančica. Reče da su to jestive pečurke i odmah pade dogovor oko branja narednog dana.

Sutradan sedamo u kola i krećemo na obilazak manastira sv. Kuzme i Damjana, konaka eparhije Mileševske, udaljenih oko 9 km jugozaoadno od našeg boravka. Dok razgledamo predele, opušteni i orni za priču, razmišljam koje je pravo lice čoveka: ono kada je upregnut poslom i nekim rasporedom ili ovako opušteno, nasmejano, dobrodušno i blago? Pred nama se ukaza s leve strane puta mala crkvica, brvnara! Obradovali smo se ovom svetilištu. Eto kako treba! Ne moraju to biti velika zdanja. Ovde sam se osećala baš kao božiji čovek. Palimo sveće za zdravlje, krećemo stazom prema Golom brdu, vidikovcu i najvišoj tački Zlatara (1625m). Ženski deo grupe zastajkuje, dok ne odustasmo od tog izazova. Zlatar je planina koja je sve pretvorila u zlato! Pogledam na travu pored puta i ugledam male crvene glave zrelih jagoda! Slatke crvene bobice izbrisaše osećanje godina. Čučnula sam sasvim lako, bez uobičajnog bola u kolenima, i za čas sam nabrala punu šaku slatkih plodova. Prijateljica me upozori da moramo štapom razgrtati žbuniće, jer je moguće da ima zmija. Pričam kako sam u detinjstvu ubrane jagode nizala na travu nizalicu koja je imala metlicu na vrhu i tanku stabljiku. Tako nanizane jagode zvali smo grotulja i rado smo je poklanjali mami, baki ili kojoj drugoj dragoj osobi. I dok se sećam, tražim poznatu travu i začudim se čudom kada je ugledam tu pored žbunića jagoda. Šta je zakon prirode! Kasnije sam pronašla u atlasu da se ta trava zove muška bokvica i da raste samo u  staništima jagoda.

Pri povratku stajemo pored livade i svi beremo raznovrsno bilje: kantarion, zevalice, kokotac, različak, divlji pelin, anđelika, bela rada, ivanjsko cveće, divizma, boražina. U kolima razmenjujemo bilje i pravimo bukete, koje smo stavili u one lepe vaze. Dok nameštam cvetne glavice, gledam svoj lik u velikom ogledalu. Dopadoh se sama sebi, onako između raznobojnog cveća i trava, s osmehom za koga nisam ni znala da mi treperi na usnama. Vidim da je Zlatar čarobnjak koji radi posao zlata vredan: jača čovekovu volju i želju za lepim, iskonskim, za životom. U današnje vreme depresije i nedostatka volje, to je veoma, veoma važno.

Poslepodne krećemo u berbu pečuraka. Prijatelji planinari i pečurkari znaju svoj posao. Prolazimo šumom, sa štapom razgrćemo lišće i mahovinu. Ugledasmo celu koloniju pečuraka. Samo se treba sagnuti i brati. Radimo to pažljivo da ostane deo korena za dogodine. To su zeke ili rusule, vrganji, lisičarke, sunčanice sa velikim obodom i prepoznatljivim prstenom.Prolaznici nas gledaju, zastajkuju, pitaju kako se gljive spremaju za jelo. Retko ko se usudi ga uzme pečurku u ruke. Udaraju ih nogom i razglegaju. Uveče, svi čistimo raznovrsne plodove pod budnim okom stručnjaka, dinstamo, pržimo i uz dobro vino večeramo. Dok tonem u san, čujem iznenadni pljusak! Prisećam se nekih loših vesti u vezi sa pečurkama. Ali, na zlatnoj planini valjda zdravlje caruje. Duboka zlatarska noć daruje mi san sav od zaborava.

U 10 časova krećemo sa brane Rastoka katamaranom uzvodno meandrima reke Uvac, koja izvire ispod Ozren planine, probija se snagom života kroz brdovite i stenovite predele, zaobilazeći prepreke, provlačeći se kanjonima, da bi bila ljudskom rukom pretvorena u Zlatarsko, Uvačko ili Sjeničko jezero i Radoinsko jezero, iz koga hukom ističe i žuri prema Limu, pa zajedno do zelene Drine.

Kapetan plovidbe je raspoložen za priču i samo veze; priča o reki Uvac zaustavljenoj hidroelektranama, ekološkoj zaštiti kompleksa, o beloglavom supu koji se gnezdi na  najvišim liticama i koji je brigom ljudskom spasen od istrebljenja. Ova čudesna ptica, s rasponom krila 3 m, krasi zlatarsko nebo izvodeći čuveni let,  ples iznad kanjona, što mi prisutni pratimo s divljenjem i radošću, umireni pričom da je sve pod kontrolom stručnjaka.

Pristajemo radi obilaska Ledene pećine, u kojoj je uvek oko –8 stepeni. Penjemo se strmim metalnim stepeništem i ulazimo u mračan prostor. Svaki posetilac dobija lampicu kojoj osvetljava klizavu daščatu stazu, dužine oko 600 m. Upozoravaju nas na oprez jer je staza zamrznuta, kliska i neravna. Sve to po stranu! Pravi užitak su ukrasi u obliku stubova, draperija, u nijansama plave i crvene boje; nalaze se na podu, zidovima stenama, i tamo u velikoj dvorani i na plafonu. Mislim da je to nastalo još pre Rimljana i varvara, kada je jedna reka ponornica odskitala i više se nije vratila i iza sebe ostavila prazninu i od suza za njom nastali su ovi stalaktiti i stalagmiti. Fotografišemo ponešto da te podzemne lepote ponesemo na snimcima i u doživljaju na svetlost dana koja u ove odaje nikada nije zavirilo.

Ponovo sedamo u lađe koje plove prema sledećem izazovu. Kapetan priča, vrlo predano, a mene baš  pogodi podatak da plovimo upravo iznad 90 m dubine. Procenjujem udaljenost do stenovite obale i srčem kaficu..

Pristajemo na mesto gde nas čekaju ljudi koji nam pomažu da se iskrcamo i krenemo vrlo strmom stazom prema vidikovcu, odakle puca pogled na jedinstvenu lepotu kanjona Uvca. To da sam najstarija ne promiče bistrom oku vodiča, pruža mi ruku, pažljivo mi saopštava da je staza vrlo teška i naporna za zglobove. Prihvatam uz osmeh i zahvalnost. Penjemo se polako, biramo svaku stopu staze, mlađi prolaze uz vesele razgovore. Zastajkujemo da bismo fotografisali orlove u visokom letu. Leteti, leteti visoko...peva pesnik, i ja pokušavam da zamislim kako svet izgleda gledan s visina orlovskim okom. Ptice, neiscrpna inspiracija i pesnika i konstruktora, a i nas večnih putnika i tragača prirodnih lepota. Na svakoj sledećoj tački, pogled je sve širi i lepši. Ovo vredi truda i rizika!. Staza je na nekim mestima osigurana brvnatom ogradom. Nakon 30 minuta, sasvim smo blizu cilju, ali, ne vredi, odustajem. Žao mi je. Moji prijatelji kažu da će sve snimiti, da bih i ja videla tu lepotu. Mislim kako starenje postepeno usporava čovekov korak, ali baš zato jača volju i duh za lepim i neviđenim. Dok sedim ispod samog vidikovca i sama letim pogledom po predelima kojima caruju orlovi, milujem zelenila vodena i šumska i svoj snažan doživljaj te čudesne lepote beležim nizom snimaka koji će ići u prilog priči o nezaboravnom boravku na zlatnim predelima Zlatara, kojima ću se vraćati.

                       *

Povratak sa visina uvek je nostalgičan. Dok smo se spuštali preko Sjenice, Golije, Ivanjice, kroz predele koji je UNESKO proglasio rezervatom biosfere, pričamo u glas o tome kako smo na lepom mestu rođeni i koliko još ima lepota u zemlji Srbiji koje moramo videti i u njima uživati.

     

Фото: skijanje.rs

                       

PODELITE OVAJ TEKST NA: