detalj slike: Crkva Svetog Krsta u Varšavi ,,, KRK Art dizajn

NEBESKI TEMPO RUBATO

Tevc Ivalp još nije dobro poznavao ljude, ali je posle svakog iskušenja osećao da je svet sazdan od vajara dobra i vajara zla. Iznad te dve vrste skulptora uzdizala se Božanska galerija u kojoj su bili izloženi radovi sačinjeni od čiste svetlosti.

– Umetnici su vajari svetlosti – govorio mu je otac – oni vajaju skulpture iz kojih zrači Božija energija i osvetljava tunele između dobra i zla, istine i laži, života i smrti, neba i zemlje.

Tevc je, u početku, retko uspevao da pronađe svetlost u ljudima, i zato se stalno pitao da li je njegov otac Isak samo jedan naivni utopista koji, nepokolebljivo, veruje da se svetlost nalazi u svakom i u svemu.

Kada je malo bolje razmislio, setio se  da je otac govorio i o tome da igra između senki i svetla, u tunelima života,  često, odlučuje o tome koju ćemo sliku o ljudima videti. Suviše tamnu ili svetlu. I posebno je naglasio:

– Samo izuzetni umetnici mogu da osvetle i prosvetle sebe i druge, jer oni shvataju da je talenat veliki dar samo onda ako se razvija. Traganjem se stiže do  svetlosti. Zato je svetlost osnovni entitetsvih umetnika. Bez nje nema ni umetnosti, ni ljubavi.

Najveći deo svog života Tevc je proveo u  Volominu, predgrađu Varšave. Opsednut vodenim carstvom Visle i njenih pritoka, još kao dečak, sanjao je o dalekim plovidbama. A Vislom se moglo ploviti, gotovo, kroz celu Poljsku, sve do Gdanjska, a tu je već počinjalo Baltičko more...

O tragičnim sudbinama nekih svojih predaka otac mu je pričao još u ranom detinjstvu.  A najtužnije su bile one čiji se život okončao u logoru Treblinka, u toku Drugog svetskog rata. Sve dok nije odrastao nije razumeo besmrtnu sagu o Poljacima, koja se prenosila sa kolena na koleno.

– Duhovi predaka– objašnjavao je Isak Tevcu – žive u nama i u svemu oko nas. Ma koliko ih puta ubijali, i duboko zakopavali uvek se vrate...

  –  Tu školjku je dobila moja prabaka Matilda od Šopena – nastavljao je Isak svoju priču, upirući prst prema školjci, koja se blago klatila na kožnoj vrpci, priljubljenoj uz Tevcov vrat.

–Kada odrasteš i kad saznaš mnogo više o nama Poljacima i Šopenu shvatićeš zašto smo ovu školjku čuvali toliko dugo...

–Ljudi su umirali Božijom ili neljudskom voljom, ali to što je naš i svetski pesnik klavira stvorio živi večno.

          Kada je odrastao i saznao mnogo toga o Poljacima, Tevc je shvatio da je u toj školjci, koju je jedan dečak dao devojčici, čuvano i negovano prijateljstvo u najširem smislu te reči. Prijateljstvo između dva deteta koje zrači anđeoskom čistotom, i čuva od zaborava jedno vreme kada  su se poljski dečaci i devojčice skupljali ispod prozora aristokratskih kuća, da slušaju  muziku mladog Šopena – Vunderkinda koga su svuda dočekivali sa obožavanjem i koji  je u  sedmoj godini komponovao prvu polonezu.  

          Budući najveći virtuoz na klaviru, koji će, bravuroznim improvizacijama, stvoriti najpoetičnija i najromantičnija muzička dela, protkana elementima i duhom slovenske muzike, trajno će biti podeljen između Poljske, u kojoj je rođen (u blizini Varšave, Želazova Vola 1810)  i koju će zauvek napustiti 1830. godine, i Francuske u kojoj je živeo sve do svoje prerane smrti (1849), gde i danas počiva. Poljskom narodu, pored muzike, ostavio je u nasleđe i svoje srce, koje se čuva u jednom stubu Crkve Svetog Krsta, u Varšavi.

          Neuspeh poljskih ustanika protiv ruskih vlasti, rastanak sa porodicom i neželjeno prekinutim  ljubavima (Kristina Glatkovska, Marija Vođinska, Delfina  Potocka –kojoj je, kako navode neki autori,  Šopen posvetio svoje valcere), ostavili  su duboke ožiljke u njegovoj duši.

Na njegov emotivni i umetnički život najviše uticaja imala je ljubavna veza sa francuskom književnicom Žorž Sand, čija je kuća bila stecište umetničkog sveta, iz svih oblasti. Ona je bila i njegova inspiracija i velika podrška.

          – U školjci je sačuvan i eho prijateljstva između mnogih porodica, koje su nestale u ratnom vihoru,  – sa primetnom setom u glasu, nastavljao je svoju priču Isak...

          Jedne olujne noći, na dalekoj pučini Baltičkog mora, iz školjke su se izlila tri akorda i prelila u neobičnu  melodiju. Tevc je u njima prepoznao delove nokturna, poloneze i mazurke.

Kada se vratio sa putovanja, preslušao  je sve Šopenove mazurke, preludije, valcere, poloneze. Sva nokturna,  etide i balade. Melodija, koja se iz školjke prelila u njegove uši, razlikovala se za nijansu od poznatih Šopenovih kompozicija, tokom dana je nekud odlazila iz njegovih ušiju i vraćala se noću, i samo bi tada oživljavala u njegovom pamćenju. I niko je, osim njega, nije mogao čuti. Ni njegov otac nije mogao da objasni poreklo tog troakordnog spoja, sve dok se jedne noći nije probudio sav ozaren i sinu postavio jedno od najčudnijih pitanja:

 – Veruješ li da se jedan san može nastaviti u nizu generacija?

Ne čekajući sinovljev komentar, izbacivao je, kao medij u transu, gomile podataka, činjenica, koje nije bilo moguće pratiti, a kamoli zapamtiti. A onda je naglo zaćutao i posle duge pauze počeo da izvodi   precizne zaključke:

– Tek se u mom snu, noćas, povezao smisao snova naših predaka. Niko nije od svog sna razumeo mnogo,  niti je moguće da se sretnu sve generacije i spoje odlomke u celinu. To jedino može umetnost. U toj melodiji, koju si čuo, su trinoći, koje se stalno vraćaju, iz prošlog vremena.

Veseli i očaravajući zvuci oživljavaju susrete Matilde i Šopena – dva čednom radošću i razdraganim osmesima ozarena  deteta, čija tela kao dva leptira lepšaju u veseloj igri. Zato će ta prva noć ostati zauvek vedra.

 Druga noć je puna  neprebolne sete, i uvek će bolno podsećati na Šopenov rastanak sa porodicom i Poljskom.

 Najtužnija je treća noć. U nju se slila sva tuga rastanka sa Žorž Sandovom. Eho tuge i eho radosti uvek su blizu. U melodiji, koju si čuo, su dva akorda tuge i jedan akord radosti.

           – U melodiji koju sam čuo su dva akorda, živahnog tempa,  kao u mazurkama i polonezama, samo je treći akord, nalik nokturnu, setan – ubedljivim tonom oglasio se Tevc.  

 – To su akordi iz  nebeskog tempa rubata– oduševljeno je uskliknuo Isak, koji je bio vrstan poznavalac i izvođač Šopenove muzike, kada je Tevc odzviždao deo melodije.

To je deo poeme, koja se usmeno prenosi. U njoj se stalno menja i osavremenjuje muzika koju dopisuje nadzemaljska inspiracija. Eho neba i eho zemlje se tako dodiruju i sjedinjeni dišu u ljudskim životima.

To je, u stvari, ona nenapisana poema u kojoj se fantazija zaljubljuje u život. I ceo Šopenov život, vraćaće se kroz muziku, u novim talasima. I treperiće u nama. A muzika i jeste treperenje duše. I Šopenov život je bio isto to: treperenje duše.

To znači da je ona tuga koju je Šopen, osećao u vreme rastanka sa Sandovom već izbledela. U višim sferama živi samo radost.

Verujem da se on opet sreo sa njom, tamo negde u Vaseljeni, i da je tom susretu kumovala naša Matilda, koja ga je posećivala i u Parizu.

Zato su se akordi, iz prošlog vremena promenili. Taj deo melodije, nalik mazurci, je izraz njihove obnovljene ljubavi.

 Ko zna šta će se sve promeniti u budućem vremenu, i koje će akorde čuti onaj koji bude izabran da ih čuje? Izabrani čuju ono nekomponovano i nenapisano, ono što samo srce i duša pišu, a ne može da se izrazi nijednom umetnošću.

A sve što dotaknu i ozrače emocije stvara nove živote, koji iniciraju novo zračenje emocija, i tako emocije jedne generacije dotiču drugu, jedna ljubav inicira začetak druge.

U školjci živi odjek, nečega što se već desilo. Taj odjek je dokaz da sve to što se desilo negde i u nečemu živi. Ništa ne umire, zauvek. Ni smrt, ni život nisu konačni. Samo menjaju oblike. Narodi i pojedinci biološki nestaju, ali će ih dela koja  stvaraju i LjUBAV uvek oživljavati.

Фредерик Шопен и натпис у цркви Светог Крста у Варшави где је сахрањено његово срце

PODELITE OVAJ TEKST NA: