detalj slike: KRK Art dizajn

VATRENE SLIKE ILIJE ŠAULE

Dragan Jovanović Danilov

Slikarstvo Ilije Šaule mogli bismo definisati kao samoispitivanje i samoosvetljavanje putem kojih se ponire u dubine gde se otvara „školjka ega“. U pitanju je umetnik mediteranske senzibilnosti i duševnosti, na čijoj slici jedna lirska ekstatičnost i dramatičnost odnosi prevagu nad mimetičko-reprezentacijskom paradigmom slike. „Umej da živiš u samom sebi“ – pevao je ruski pesnik Tjutčev. Ovaj stih mi se  nameće dok posmatram muzički žive slike Ilije Šaule. Ovaj umetnik ne istražuje preduboko u tmini već svoj svet gradi od svetlosti dana. Njegov slikarski jezik priziva bogat registar koji od otrovne zelene boje prelazi u toplu kolorističku paletu u kojoj dominiraju crvena, bakarna, zlatna, inkarnat, grimizna i topli okeri. Dekorativnost ovog slikarstva ozarena je jednim unutrašnjim obeležjem. Jedan nevidljivi unutrašnji svet ovde je pretočen u vizuelno. Slikarsko polje natopljeno je poezijom jednog duševnog stanja, unutrašnjom sjajnošću. Otuda se u ovom slikarstvu manifestuje životna radost i jedan vedri orfizam.          

Na slikama Ilije Šaule vidimo jedan sunčani svet koji gori pod jarom svetlosti. Ilija Šaula je istinski matrijarh. On ima poklonstven, čulan, gotovo erotičan odnos prema pejzažu, vodi, drvetu, jednom rečju prema elementima. Za njega je priroda kao i za one drevne pesnike Magna Mater, Velika Boginja. Kod ovog umetnika emocija je suštinski ogoljena i mentalno evocirana. Dionizijska radost slikanja sve je odlučila na ovim radovima koji računaju sa gestualnom dramatičnošću i kolorističkom muzikom. Mislim da nećemo pogrešiti ako kažemo da je Ilija Šaula lirski pesnik u slikarstvu. Sve je na njegovim platnima užareno, uzvitlano, levitirano. Kolorit je sav u razbludnim kovitlacima, pretapanjima i letnjoj dozrelosti zlata. Na Šaulinoj slici prepoznajemo prizor kako zemlja riga oganj, to raspomamljenje materije, tu užarenu reku magme i lave koja se izliva. Šaula se prepušta pejzažu, ali ga nikad ne tretira direktno i skrupulozno, već traži i po pravilu nalazi najizrazitije momente atmosfere. Zato na njegovim platnima sve likovno vibrira i drhti, a opet je stilski čisto i jasno definisano. Slike Ilije Šaule, dakle, imaju sunčani karakter. Na ovim slikama pronalazimo nečeg od romantičarskog shvatanja lepog. Nečeg od one Novalisove rečenice da svet uvek treba iznova romantizovati. Šaula je tvorac jednog samorodnog, vizuelnog slikarskog mita koga nastanjuju leptiri, arhipelazi, vulkani, fantastični predeli, magijski cvetovi i ptice među kojima prvenstvo ima ptica Feniks. Slika “Feniks” vrhuni dosadašnje slikarsko bavljenje Ilije Šaule. Nema dubljeg mita od onog o pepelu i feniksu, ptici koja je živela šest vekova, spalila se na pogrebnom piru, a potom se izdigla iz pepela s mladošću obnovljenom da živi kroz sledeći ciklus. Pojam i spomen Feniksa gubi se u dalekoj davnini klasičnog Misira, u žarkim pustinjama Arabije, pod vrelim nebom Afrike. Herodot piše da se Feniks pojavljuje retko u Egiptu – jednom u petsto godina. Ova besmrtna ptica tela pola zlatnog, pola crvenog, koja najviše podseća na orla, gnezdi se od tog vremena drevnih Misiraca u uobrazilji umetnika poput Ilije Šaule. Dakle, podsetimo se – kad se Feniksu, toj ptici neuporedive lepote približi čas smrti, on svije gnezdo od mirisnih grančica i u njemu izgori od vlastite topline, da bi potom vaskrsao iz svoga pepela u plamenu koji pročišćava. Čudastvena ptica Feniks sagoreva u plamenu, ali iz svog rođenog pepela ponovo izleće i vaskrsava mlađa i lepša nego što je bila, jer plamenu ne može podleći. U pepelu je, dakle, skrivena iskra iz koje će vrcnuti nova zublja. Feniks, to je preobraženi orao večnog podmlađivanja, vatrena struja volje. Simbolizam je savršeno jasan – umiranje i ciklično rađanje, vaskrsnuće i besmrtnost. Ili, u alhemijskoj simbolici poništavanje i Novo formiranje promenljive Materiae primae na putu do Kamena mudrosti. Slikar spaljuje zastarele hijerarhijske slikarske strukture. On se, poput feniksa, podvrgava simboličkoj smrti, kako bi se, vođen erosom prekoračenja, pripremio za ulazak u novi život. To je odumiranje i poništavanje u svrhu obnove života i nadolaska preporoda.

Ilija Šaula je jednom nogom u stvarnosti, a drugom u snoviđenju, tako da je i svet koji nam on predočava uhvaćen u jednom stanju između sna i stvarnosti. Sve je to na slikama Ilije Šaule oplemenjeno jednom likovnom toplinom i likovnim otelovljenjem. Šauline slike kao da su nastajale u kakvoj slikarskoj kovačnici, slikane bleštavim mlazevima paste ili užarenom vulkanskom lavom. I zaista njegove slike zasićene bengalski jarkim bojama (kadmijumi, sunčani okeri, narandžasta gama) koloristički bukte. Lepota njegovih prizora jeste u njihovoj eteričnosti i mističnom romantizmu. Atmosfera na njegovim platnima zasićena je zrelom, sočnom pikturalnom materijom dozrelog zlata letnjih popodneva. Šaulin slikarski izraz bogat je dramatskim akcentima pri čemu dramatiku uspostavlja živi ritam poteza. Ovaj umetnik nam predele svoga podneblja otkriva kao jedan dragocen endem. On drži do lepog, a lepo je, kako to kaže Plotin “cvetanje bića”. Ovo slikarstvo hoće da izrazi to “cvetanje bića”. Ovde emotivno odnosi prevagu nad racionalnim, a poetski štimung i koloristički rafinman nad stilizacijom i racionalnom kalkulacijom. Kroz atmosferu ozarenosti, Šaula predočava lepotu predela obasjanog mističnom svetlošću. A svetlost, kako je to već rečeno u baštinjenim spisima, može iz sebe da isija samo onaj koji i sam ima svetlosti u duši.

            Prizori Ilije Šaula sa čudovišnom, pitoresknom vegetacijom sugerišu rajsko stanje čovekovo, ali i nekakvo onirijsko odsustvo, svet daleko od buke i besa vremena. Oni su začarani arkadijskim kolorističkim erotizmom. Šaula je kroz floralni simbolizam i čarobnu zatrudnelost prirode uspeo da prikaže na svom slikarskom polju žudnju za prostorom jednog srećnog prebivanja. Pronalazimo na ovim slikama svojevrsne molitve čistoti elemenata, poziv da obnovimao onaj prisni dodir sa prirodom i u njenim otajstvenim njedrima pronađemo jedan topao prostor za sebe. Platna Ilije Šaule zasigurno se ne uklapaju u naše informacijsko-komunikacijsko doba. Ali njegovo slikarsko bavljenje potvrđuje da u digitalnom okruženju savremene kulture, slika kao produkt manuelne procesualnosti i emocionalne ponesenosti nastavlja da živi. Kroz složene registre svetlosti i senke, toplog i hladnog tonaliteta Ilija Šaula nam pripoveda povest o biljnoj duševnosti, svetlosti Stvaranja i njenoj evolucijskoj toplini koja nas jedino može ogrejati od metafizičke studeni.

U prilogu pogledajte katalog sa Šaulinim radovima 

DOKUMENTI

Saula-katalog (2.88 mb)

PODELITE OVAJ TEKST NA: