|
|
| Dajana Petrović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Zavičajni manifest
Ja sam tvoje izgubila pute, i nema mi natrag.Vraćam ti se pokvarenim vozom, noću. Rekoh, pokvarenim, vraćam ti se snovimaI stalno, na istom mestu stajem.Ni snovi više nisu moćni da te izmaštaju,da me izmeste u bolju lokomotivu sa spavaćim kupeomgde bih te slobodno mogla dosanjatiKako hoću jer si tek mog života predvorje.Pustila sam korak ali tebe nikadaKoračamo poluživi, senkama i obrisimani miris ti više ne znam, a pesnici ih dobro znajuI oni me odbacuju jer ne znam tvoje slikeNe znam da te izmaštam, da te lirski oživim.Tvoje sam živote pokopala toliko duboko ispod svoga korenjaU tvoju glinu i kamenje...Moja si zemljetina, moja voda i so i neboA put... Nemam. Do tebe.A idem ti. Tobom. Sobom. Pokvarenim vozom. Snom.Lirom, i neveštom pesminom slikom. Mucanjem. Puzanjem. Prohodavam ti.Da me podojiš gde si me zapisala srećnu.Da li si uopšte i kog si roda? Rođena moja zemljo. Gde si?Na koju si stranu sakrila svoje zastave?U kom smeru da plačem da mi te ponornica ne odnese?Čime da te, osim suzama, poznam? Imaš li nebo?Da li su na tom mom i tvom nebu vozovi ispravni?Da li ti tamo mogu stizati u spavaćem kupeu?Bez da i trepnem od radosti da ću ti stići...Snovi... Vozovi. Gradovi. Progonite me, ionako samo to znate!Ništa vam ne verujem više. Čekala sam dugo. Čitav me vagon lutaka prokleo jer ih nisam ni dotakla pogledom. A propustila sam sve igre s tobom.I s netaknutim lutkama. Moji su se putevi u čvor svezali. Tu sam. Stojim na onom istom peronu.Ne znam zašto u vozu, a ne u brodu...?Zaglavljena. Na suvom. A riba...I ovo šta mi je?Zašto me hrani? Zašto mi treba rasipanje pred snove?Umesto molitve...Psalmi jedanaestogodišnjakinje.Izgubljene u nekom kupeu. Na razmeđini između ničega i nečega.I taj pokvareni voz i peron. Zašto? Ti neki ljudi.Tek putnici. I noć?I ova piskaranja umesto jasne pesničke slike. Šantićevske. Zavičajne. Ljubavne. Rodnogrudne...Tek nešto kao manifest.
|