detalj slike: KRK Art dizajn

PRVI LET PREKO ATLANTIKA 

Dr SIMO JELAČA

 

Nakon što smo se upravo vratili sa Mljeta i Dr Hlinki u Kanadu poslali parče jugoslovenske trobojnice, kao znak raspoznavanja, za susret na aerodromu u Vinnipegu, na našim vratima posle ponoći neko je glasno zalupao. Ustao sam i otvorio, vojna patrola počela je mobilizaciju rezervnih oficira. Sovjetske trupe ušle su u Čehoslovačku 26 Avgusta 1968. godine, a na jugoslovenskim granicama sa Mađarskom i Bugarskom koncentrisali svoju armiju. Pripretila nam je opasnost okupacije, pa je Jugoslovenska narodna armija izvršila totalnu mobilizaciju rezervnog sastava i stala u punu pripravnost. Ja sam imao dogovoren put u Kanadu, na doktorske studije i imao sam već izvađene avo-karte za suprugu Bosu i mene. Bili smo počeli sa pakovanjem stvari koje smo planirali nositi, ali morao sam se odazvati vojnoj naredbi. 

Ispred zgrade Opštine Novog Sada, između 2 i 3 sata ujutro, dok su mrak razbijale ulične svetiljke, strpani smo u kamione i odvezeni u Srem. Stigli smo u selo Manđelos, kada se već potpuno razdanilo. Mene su, kao rezervnog Poručnika tehničke službe, postavili za komandira tehničke čete, sa preko sedamdeset kamiona punih oružja. Stariji aktivni oficiri vršili su raspoređivanja, dok smo se mi tek pristigli, orjentisali. Svi smo delovali dosta zbunjeno. I tako će proći puna tri dana i noći, nigde se nismo pomicali, spavali smo ispod kamiona, a hranili se po seoskim voćnjacima. Na našu sreću seljaci nam nisu zabranjivali da beremo njihovo voće.

Ja sam se zabrinuo za moje studije, mislio sam da će mi sve propasti. Prvo sam tražio raport kod komandanta Puka, majora Ostojića, da me pusti, ali on nije hteo ni da čuje. Zatim sam pokušao na kartu, da se probam izvući na prethodnu povredu u saobraćajnoj nesreći, ali dr Kapamadžija, mislim da se tako zvao, takođe nije mi dao pristanak. Onda  sam odlučio da probam raport kod generala (ime mu ne pamtim), koji je bio komandant divizije. Otišao sam krijući se od komandanta Ostojića, i na moju sreću general me je primio, bio izuzetno ljubazan i prijatan, saslušao me i odobrio mi odlazak. To je javljeno Ostojiću, sa naredbom da me zameni, kao komandira čete, i on je formalno popizdio od muke, ali nije moga ništa protiv odluke komandanta divizije, generala. Naredio mi je da se presvučem i razdužim sa naoružanjem, a čim sam to obavio, formalno sam pobegao kroz kukuruze prema Sremskoj Mitrovici i tamo sačekao prvi voz za Novi Sad. Kada sam, noću, stigao kući, Bosa i ja smo sutradan obišli bližu rodbinu sa kojom smo se pozdravili i pobegli za Beograd, kod brata od strica, kod njih prenoćili i sledećeg dana odleteli za Kanadu.

Uspeli smo uhvatiti avion za čiji let smo imali kupljene karte, odleteli za London, a iz Londona, nakon nekoliko sati čekanja, produžili za Glazgov. I u Glazgovu smo imali izvesno zadržavanje, do polaska preko Atlantika. I tek nakon što smo seli u avion i nadleteli Irsku, osetio sam da sam izbegao vojnu obavezu i da me više ne mogu pronaći. Pokušavao sam da zaspem, ali mi nije polazilo za rukom, samo sam žmurao i slušao ujednačeni zvuk avio-motora. 

Potrajalo je to verovatno sat, dva, nakon što sam dugo gledao plavetnilo Atlantika i bele zapenušane talase ispod nas, kada nam se sa desne strane ukazalo ostrvo Islanda. Znao sam tada gde smo, prema globusu, i da nam predstoji još dugo leteti iznad vode. Počeo sam razmišljati o dr Hlinki, koji treba da nas čeka na aerodromu i o studijama koje su mi predstojale. Trajalo je to satima, činilo mise da sam malo uspeo i zadremati, a pri mome snu osetio sam svaki prolaz stjuardese pored naših sedišta. Kada se avion približio Grenlandu, pilot se spustio veoma nisko, dajući nam informacije da nadlećemo Grenland i on eto želi da nam ga približi. Putnici su mu se zahvalili aplauzom. Jasno su se videla najpre mala ledena ostrva, pa zatim Grenland na kome su se čak uočavali tragovi sanki i poneka kuća tamošnjih Indijanaca ili Eskima. Mi smo uživali posmatrajući taj pejzaž, koji se, znao sam, može videti samo jednom u životu. Veličina Grenlanda bila je nepregledna, a sav potpuno beo, sami led. Pomislio sam, naviknut na naše plodne oranice: ‘’Bože, od čega ovdašnji svet živi’’. Znao sam da imaju dosta ribe, a da ostale namirnice dobijaju iz drugih krajeva sveta.

Leteli smo još dosta dugo iznad Atlantika, približavajući se kontinentu Severne Amerike. A kada smo nadleteli prve delove teritorije Kanade, ispod nas su se smenjivali dosta zakržljali šumarci sa bezbroj jezera. Video se tek po neki put, a počele su se nazirati i Indijanske kuće, svega po nekoliko u grupama. Posmatrajući te predele učinilo mi se da je podjednako terena pod šumama i jezerima, pa je nejasno da li su jezera više na zemljištu ili je više zemljišta u vodi, kao ostrva. Ti predeli smenjivali su se stotinama kilometara, a naš avion, pri ujednačenom zvuku motora, lagano je klizio ka zapadu. Vinipeg se nalazi tačno u sredini kontinenta, u ravničarskim predelima Prerije, koja je žitnica Kanade. I tek predveče sleteli smo na internacionalni aerodrom, gde nas je čekao dr Isidor Hlinka. Nakon što smo preuzeli svoj prtljag, ja sam ga spazio i prepoznao na balkonu, gde su domaćini sačekivali goste, i mahnuo sam mu. On nam je odmahnuo i odmah se uputio prema nama. Kada nas je preuzeo, seo nas je obadvoje na prednje sedište, pored sebe, da možemo usput pričati. Kod kuće nas je čekala njegova supruga sa toplom večerom. Doneli smo im jednu flašu Manastirke, što Kanađani piju posle jela. A kad je Hlinka primetio da se moje oči zaklapaju odvezao nas je u hotel, koji nam je rezervisao. Sutradan je poslao svoja dva tehničara, Freda i Boba, da nas pokupe iz hotela i da nam nađu stan. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: