|
|
|
 | Vanja Bulić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
KAD ŠUŠA NE SLUŠA
Kada dođe sezona upisa na fakultete, jave se rođaci iz svih krajeva zemlje, ubeđeni kako mogu da im upišem dete na neki od fakulteta. Razgovori obično počnu bezazleno. Kako si? Šta rade tvoji? Može li se? Kako ide? A onda, na moje insistiranje, pređemo na stvar.Obično se ispostavi da oni što su u jučerašnjem razgovoru predstavljeni kao odlični đaci, nisu baš odlični, a pribojavam se da će mi rođaci u narednom razgovoru saopštiti kako nisu ni diplomirali, ali „ti to možeš i svi znaju da možeš samo ako hoćeš!“ Posle tog, uvodnog dela, sledi suština. -Šta misliš da upiše? – pitaju.-Ne, znam. Pitajte njega. On valjda ima neka interesovanja.-U tome i jeste stvar. Nema nikakva interesovanja, a tako bi želeo da ima dobru platu, dobra kola i stan.-Za to mu onda ne treba nikakva diploma – ohrabrim se ja ubeđen kako će shvatiti moju poruku.Tako je bilo do ove godine. Ali, sada telefonskim žicama duvaju neki drugi vetrovi. -Gde da ga upišem? – pita uzbuđeni rođak.-Kakva su mu interesovanja? – nastavljam ja rutinski, kao i prethodnih godina.Tu slede već dobro poznati odgovori o lovi, stanu i kolima.-Hajde prvo da ga upišemo – kažem ja.-Slažem se – kaže rođak.-Ali, na koji fakultet? – insistiram ja. -Kakav fakultet?! Zar da rmbači pet godina kao neki, a posle toga završi na birou za zapošljavanje.-Pametno. Nek upiše neku višu školu, pa ako krene dobro, prebaciće se na fakultet – kažem srećan što su rođaci počeli logično da razmišljaju.-Više škole imamo i ovamo! Ne pitam te to, već gde da ga upišemo tako da mu odmah bude dobro. Diplomu može da kupi svaka šuša i to ispod cene. A šta da radimo s njom?! Da je okačimo na zid i da se slikamo pored nje!Ćutao sam. Vrtelo mi se u glavi. Nisam mogao reč da progovorim, pa me spasio rođakov glas.-Pametan si čovek, pa sam hteo da te pitam u koju stranku da upišem malog, jer će jedino tako moći da dođe do onih kola, para i stana. Razumeš? Ćutao sam, a iz slušalice ubrzo začuh tu, tu, tu... Ne znam da li mi se učinilo, ali kao da se posljednje tu-tu pretvorilo u tu...tu...tupavko.
|
