detalj slike: KRK Art dizajn

PRIČA O OBLACIMA

Uzalud je majka beć po drugi put pričala priču o tri praseta i o Petru Panu, Vukašinu nije dolazio san na oči. Mislio je kako su te priče dosadne i kako sve to sluša po ko zna koji put. Lakše bi zaspao uz  priče gde nema vuka koji može da pojede baku, sedam jarića i tri praseta. Setio se kako je video jednog psa u parku i pomislio da je to onaj vuk iz bajke. Poželeo je priče u kojima nema opasnih i opakih stvorenja. Podigao je pogled prema majci i upitao:

           „ Mama, zašto se oblaci nalaze na nebu i kuda oni putuju? Pričaj mi, mama, priču o onim pravim  malim oblacima koji su na nebu!“

     Majka je zastala u pola reči, iznenađena dečakovim pitanjem i predlogom da ona stvori priču o malim oblacima. Gledala je u dečakove raširene oči boje kestena i brzinom vetra smišljala priču. Uostalom, sve su bajke izmaštane, pomislila je. Dok je pokrivala dečaka , polako je otpočela novu priču o maaalim oblacima koji idu u svooje vrtiiće i immmaju ssvoje vaspitaače. Kada osvane leeep dan, oni u glaas mole vaspitačice: „Vodite nas u šeeetnju, vodite nass u šetnju. Vidite kako je leep dan, pravi raaaj! Bićemo dobri, slušaćemo sve što kaažete i nećemo da pravimo gluuupostii.“

Pošto sve vaspitačice na svetu vole svoju decu i svoje oblake, i ove su se nasmejale i rekle: „Hajdemo svi u prirodu da udišemo svež vazduh i ojačamo naša krila.“

 

 Istrčali su mali oblaci kao mali jaganjci, kao mali pačići, kao male mace i kuce, kao mali dečaci i devojčice, kao loptice, kao pahuljice, kao zvezdice, kao bombonice. Bili su kao mali anđeli. Leteli su držeći se za pahuljasta krilca, igrali nešto kao ringe-ringe-raja. Neki nestašni oblačići su se izdvojili i odleteli daleko, jureći i hvatajući jednu šarenu pticu. Beli obraščići su im se zarumeneli i ova vesela družina izgledala je čarobno na širokom plavom nebu. Iznad njih je grejalo Sunce,  smešeći se velikim sjajnim osmehom.

 

            Trajalo je ovo razdragano igranje po prostorima plavog neba sve dok vaspitačice nisu zasvirale u pištaljke i širokim belim krilima pozivale mališane da se svi brzo okupe . Vaspitačica Luna je rekla:

„ Hajde da pogledamo svet oko sebe i dalj vidimo šta nas okružuje.

Njišući se na pahuljastim krilima, oblačići su se okrenuli prema zemaljskim predelima i ugledali čaroban prizor! U sav glas su dovikivali brže-bolje:

           „ Eno, dole se igraju naši drugari...igraju se žmurke...“

            „Njihov vrtić je mali... neka dođu kod nas!“dovikivali su. „Na našem nebu ima mesta za sve...gledajte, gledajte, oni imaju drugačije ljuljaške i igračke!“

       “Vi ste zaboravili da  oni nisu oblaci kao što ste vi i da se oni ne mogu  popeti  do nas; oni su deca i igraju se po zemlji kao vi po nebu. Mi ćemo njima samo mahati...evo ovako“, svojim belim krilom mahala je i pokazivala vaspitačica Danica.

„Mogli bismo da im napišemo pismo!“ , povikale su u glas mališe.

      „A kako ćemo poslati to pismo?“, pitao je oblačić Smeško.

           „Pa po našem  poštaru Goluboviću, to se zna“, rekla je oblačica Zvezdana.

 

Dok su oblačići veselo cvrkutali, paperjasta krila su počela  da ih zanose čas levo, čas desno. Čim su to primetile, vaspitačice su odmah  povikale:

            „Moramo da se vratimo  u vrtić! Čujete li da izdaleka dolazi vetar.., a on je...*prava baba-roga*, povikaše oblačići u sav glas. Odmah su stali u kolonu dva po dva, prebrojavali se više puta i kad su bili sigurni da su svi na okupu, krenuli su.

            Na svojim belim svilenim krilima odlepršala je vesela družina, a iza njih su letele Dobre vile koje su ih čuvale od svih nesreća ovog sveta i brinule  da san, koji ih čeka u vrtiću,  bude miran i spokojan.

 

Majka je zastala u pričanju. Dečak  je shvatio da se približava kraj priče pa je brže-bolje zagrlio majku i rekao: „Mama, mama, nemoj da prekineš priču!  Pričaj mi o Dobrim vilama; kako su one dobre?“

     „Hajde, vrati se u krevet pa ću ti ispričati. Čim se pokriješ i zatvoriš oči, osetićeš kako te Dobra vila miluje po kosi, po licu, i čućeš kako nežnim glasom peva pesmicu .koja svaaako deete... odvodii.. u.. sannnnnn '', tihim glasom rekla je majka.

Nije potrajalo dugo i dečak je zaspao. Majka je izašla  na terasu i pogledala prema nebu na kome je sijao pun Mesec oko koga su se razigrale zvezde..  Pod sjajem srebrne mesečine grad je tonuo u miran san.

PODELITE OVAJ TEKST NA: