detalj slike: KRK Art dizajn

IZNENAĐENjE U PROCESU NASTAJANjA STVARA SKULPTURU

Zoran Mojsilov je čuveni srpski vajar koji više od trideset godina živi i veoma uspešno radi u Minesoti u SAD. Diplomirao je na Akademiji u Beogradu, ali je svoju karijeru gradio prvo u Parizu, a zatim je potpunu afirmaciju stekao u Americi. Njegove skulpture velikih dimenzija krase javne prostore u više od 25 država Sjedinjenih država. U Srbiji ima dva dela -  skulpturu Jabučila u Pirotu i stilizovanu klupu na dunavskom keju u Zemunu. 

Neraskidivo je vezan sa svojom matičnom državom Srbijom i redovno dolazi u otadžbinu, kako bi iznova prikupljao inspiraciju, pa smo tako i ovaj intervju uradili na „Sekinom salašu“ u Pančevu gde je Mojsilov boravio ovog leta.

Slobodnog duha, duhovit i raspoložen, Zoran Mojsilov oko sebe ostavlja utisak zadovoljnog čoveka, koji kroz vic i šalu, svojstvenu velikim ali realnim ljudima, doprinosi lepšem svetu.

Зоран Мојсилов - вајар

Razgovor vodio: Miodrag Mića Jakšić 22. decembar 2021

Dve godine vas nije bilo u Srbiji. Kako se osećate ovde?

-          Ja sam uvek presrećan kada dođem u Srbiju. Volim naše vino, našu domaću hranu, neposrednost naših ljudi. Druženje i zabavu. Imam onaj multypersonalities… Ja sam pre svega Srbin, ali kada sam u Parizu, pričam francuski, pijem francuska vina, radim francuske skulpture, u Americi – američke… Ovde na Sekinom salašu, recimo danas, uživam u pihtijama i drugim domaćim đakonijama kojih u Americi nemam. Ja sam mnogo više tamo, nego što sam ovde i sve mi naše fali, nešto mi stalno fali, ali šta tačno, to je neobjašnjivo… Uvek nedostaje neki ovdašnji detalj, tamo daleko.  Nikad nisam preskakao dve godine da nisam dolazio u Srbiju, počeo sam da kriziram i shvatio sam da mi fali naša muzika, ćevapi, druženje… Mi smo ovde socijalizovani ljudi, otvoreni, druželjubivi… Tamo u Americi, živim pored komšije trideset godina i javljamo se jedan drugome „Kako si, šta radiš…“ „Pada kiša, lepo vreme…“ i ništa više od toga. Nema tog nekog ljudskog druženja, dok smo mi ovde kao krdo, volimo da smo zajedno, tamo su ljudi otuđeni… Sve mi to fali, sve više, što sam stariji… Sa godinama shvatiš, ko si, šta si i odakle si i gde pripadaš.

Koliko u vašim radovima ima inspiracije rodnog kraja?

-          Mnogo. To su sve nesvesni tragovi koje nosim u sebi, a onda se otelotvore kad krenem da radim. Rođen sam u Beogradu, ali sva moja sećanja na detinjstvo uglavnom idu ka selu Vlasi, nadomak Pirota gde sam provodio letnje raspuste. Ja u Americi radim po sećanjima odavde, Vlaška planina, selo Vlasi, baba Duka…

Зоран поред материјала за обраду

Rođeni ste u Beogradu. Kako ste provodili detinjstvo, šta pamtite iz tih najranijih dana i šta je to tada uticalo na vas da se bavite umetnošću?

-          Kao klinac iz radničke porodice, bez nekog velikog novca u familiji, bilo je logično da te za svaki raspust odvedu na selo tri meseca i da to bude tvoje letovanje. A tamo je bilo za mene, kao neka bajka, nema struje, kuće napravljene od blata, krovovi od slame… Sve sami ručni rad, Uzmi sekirče u ruke i napravi sve. Tamo sam se prvi put susreo sa radom ruku, sa stvaranjem rukama, oblikovanjem, zahvaljujući ljudima koji žive tamo. To selo je živelo samo od sebe, tamošnji ljudi su sve sami pravili, od svojih kuća, okućnice, pa do nameštaja i svega drugog. Uzgajali su na svojim njivama i pašnjacima sve ono od čega su pravili hranu. To je bilo za mene fascinantno. Imaju žito, prave hleb, imaju kukuruz, krave, mleko, sir… Tada sam shvatio da čovek može da živi od svojih ruku, u principu. Sa babom sam išao u šumu da berem pečurke, nije bilo super marketa i sličnog. Upravo tu sam završio svoju prvu umetničku školu, kao dete, shvatajući da možeš da živiš bez preteranih materijalnih stvari. Sećam se da sam svojoj baki, tamo na vlaškoj planini, rekao da ću postati slavan i bogat, a ona mi je odgovorila „Glupšo, samo triput možeš da jedeš dnevno, ne možeš poviše. Džaba ti sve pare.“ Tako da se često sećam tih njenih reči i ponavljam ih, kad mi u Americi dođu neke lutke da bih mogao biti i bolji i bogatiji. Tri dnevna obroka mi je dosta i to je to.

U selu Vlasi ste upoznali prve materijale. Danas baratate raznim materijalima i oblikujete ih. Igrate se i sa drvetom i sa kamenom i žicama i metalima. Stvarate magiju za običnog čoveka nedokučivu. Koji vam je omiljeni materijal za stvaranje skulpture?

-          Nemam omiljenog materijala. Svaki materijal ima svoju vrlinu. Kamen je jak i ljut. Gvožđe savijam i ušivam… Drvo je toplo i lako. Ja mešam te materijale, kao kuvar kada pravi neko jelo. A magija uvek postoji dok ne znam šta zapravo to pravim. Svakom skulpturom, pravim neku novu magiju. Ja radim i čekam da se desi incident. I to što sam ja predvideo to je nepredvidivo. Idem od slučaja do slučaja. Čekam slučaj… To neko iznenađenje, koje se desi i koje te inspiriše. Svaki pravi umetnik je čekao taj slučaj, ali mora ga prepoznati… Desi mi se da mi pukne kamen, što me u prvi mah iznervira, onda sednem pored njega zagledam ga i prepoznam nešto novo o čemu nisam sanjao, niti predviđao da ću stvoriti, pa onda krenem tim putem da stvaram dalje skulpturu, upravo kako me je taj slučaj poveo.

Зоран разоткрива божју тајну у дрвету

Šta je to u čoveku, koji su to porivi, kada shvati da voli umetnost, kada prepoznaje da može i želi da postane umetnik. Kada ste, ustvari, shvatili da želite da budete vajar?

-          Ja sam rano počeo da pravim od drveta, kao dete, mačeve princa Valijanta i sve drugo za igru mojim drugarima. Po tome sam bio najbolji u društvu. Kako je to već bilo… Siromaštvo, nema se novca za igračke, pa uzmeš nož i delješ sam od drveta, svoje igračke. Prvu pravu skulpturu sam napravio sa trinaest godina kada sam počeo da treniram rvanje i nazvao sam je „Dva rvača se rvu“ i onda sam napisao „Zoran – šampion sveta“  i imao sam, eto, snove i želje da budem sportista, rvač i vajar, da deljem drvo. Tako je iz zabave počelo sve, da bih onda otišao na Višu pedagošku školu, kao i svi pravi vajari koji su prvo odbijeni na Akademiji, pa tamo završe dve godine i pređu na Akademiju. Međutim, kakav sam bio student, meni je trebalo četiri godine, da završim te dve na Višoj pedagoškoj… Tokom Akademije sam otišao u studio kod Matije Vukovića, jer su mi se dopadale njegove skulpture i tamo sam postao vajar. Matija me je čuvao i negovao kao kraljicu i svemu naučio. Shvatio sam da su akademske studije jedno, ali stvarnost nešto drugo. Tvoj sopstveni talenat, dar ka umetnosti i ono što je u čoveku samouko, uistinu jeste ono najvažnije. Sada me zovu akademskim umetnikom, to je u redu, ali svaki umetnik je samouk, nauči neke stvari po školama, ali radi po svome, kako želi i stvara svoj svet. 

Kako ste se i zbog čega odlučili da se otisnete iz otadžbine i odete u inostranstvo?

-          Kad su me odbili za jednu izložbu u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu, jednostavno mi je pukao film, kako se kaže, izgubivši nadu da mogu u rodnom gradu da napredujem, odlučio sam da odem, da se otisnem dalje u neku drugu zemlju da proverim koliko sam dobar. Izbor je pao na Pariz, čisto iz zabave i zgodnog poslića, jer je tetki mog prijatelja trebala pomoć umetnika za krečenje i farbanje apartmana. Potom sam radio kao vajar u jednoj pariskoj zgradi, ljubaznošću jednog Jezuita, koji mi je dao atelje i ponudio da za to budem i domar u zgradi, jer sam bio vičan raznim zanatima. I, naravno, kao domar upoznaješ razne ljude, u to vreme, najvažnije je za mene bilo upoznati dobre i lepe devojke… Jedna od njih je bila Amerikanka, Ajlin Kruv, danas Ajlin Kruv Mojsilov… U izboru u kojoj zemlji ćemo živeti između Jugoslavije i Amerike, odlučili smo se za SAD. Tako sam zbog ljubavi počeo da živim u Americi. Pružila mi se prilika i nije bilo dileme da li ću poći tamo. I dan danas smo zajedno… Čovek nikada ne zna da li je učinio pravi izbor. Vreme pokaže. Moj izbor je bio dobar.

Živite već dugo van Srbije, prvo Francuska, a potom i Amerika, tamo je život drugačiji. Kako ste se snašli u Americi i kako i da li američka država pomaže umetnike? Jeste li osetili blagodet Amerike kao obećane zemlje?

-          Nisam, da kažem iskreno… Oni vole američki fudbal, bejzbol, te njihove sportove, a umetnost im je sporedna stvar, tako da nema nikakve pomoći za umetnike, čak ni u socijalnom sektoru. Nema pomoći od grada ili države u vidu dobijanja ateljea ili nešto slično. Toga nema. Nema razumevanja za takvu vrstu podrške. Tajna uspeha u Americi je – težak rad, što je meni teško palo, ali sam morao da radim, jer nije bilo druge. Živim normalno, nisam bogataš, imam atelje, gde radim, družim se sa materijalima koje oblikujem.

Ima li neka vaša skulptura, koja vam je posebno draga, koju bi voleli uvek kraj sebe i da vam je žao što ste morali da je prodate, a koja vam je prirasla srcu? Da li tako može da se gleda na dela koja stvarate?

-          Da, ja imam svoju kolekciju sopstvenih skulptura, koje ne prodajem. Imam skulpture koje su samo moje, uglavnom nastale za vreme naših ratova, koje u Americi niko ne može da razume i baš te skulpture želim da vratim u Srbiju i da ovde napravim muzej u selu Vlasi, u zgradi stare škole. Deo zgrade bi zauzele te moje skulpture, kao deo stalne postavke, a drugi deo bi bio predviđen za izložbe mladih umetnika, za koncerte, performanse… Bio bi to umetnički centar koji bi oživeo danas to selo i taj kraj.

Kako vaše kolege umetnici u Americi danas gledaju na Balkan, na Srbiju? Da li nas uvažavaju u sferi umetnosti, da li nas poznaju uopšte i mogu li umetnici poreklom iz Srbije da doprinesu poboljšanju slike o nama?

-          Malo nas poznaju, veoma malo. Mešaju nas sa Sibirom, Sirijom… Moj stalni odgovor im je, da je Đoković moj komšija i onda se izvinjavaju sa osmehom i tvrdnjom da znaju za Srbiju, ali eto preko Novaka. On je u stvari danas naš najveći umetnik, dobro i Marina Abramović a i ja pomalo, hahaha… Nas troje, eto, hahaha…

Imate li planove za neko novo istraživanje u pravcu pronalaženja novih formi, novih procesa u nastajanju skulpture, novim materijalima? Postoji li uopšte u umetnosti skulpture pojam trendova, koji bi trebalo da se prate i da ih umetnici stvaraju?

-          Ma kakvi trendovi. Ne dajem pet para na to. Nemam planove… Događa se od slučaja do slučaja. Dođem u atelje i gledam taj divan prostor, to more materijala oko mene, kibicujem sa neki komadom drveta, sa nekim kamenom, koji možda i deset godina stoji tu, ali ga nisam pravim očima video i prepoznao, a sada me je privukao. Daj da ga spojim sa ovim, sa onim… Skuckam ga, ušniram, dodajem mu neki drugi materijal, povezujem ih, kao što se i ljudi povezuju, pronalazim im smisao. Ima jedna lepa priča kada pitaju moju majku šta joj sin radi u Americi, a ona im odgovori: „On pronađe neko drvo, neki kamen tamo i proda ga za velike pare“ i to je neko prosto objašnjenje tog procesa.

Посебан однос према стваралаштву - Зоран Мојсилов

Jeste li zadovoljni cenom koja dostižu vaša dela? Da li je to neka mera za ono što ulažete u nastanak skulpture, koju kao umetnik poklanjate čovečanstvu?

-          Nikada niko neće moći da me plati koliko radim i koliko to vredi. Ja radim od srca. Cena dela je više kao obaveza, da otplatim auto, da mogu da pazarim u samoposluzi, za normalan život… Postoje dve vrste umetnika u svetu, oni koji prave pare i one koji prave umetnost. I to je razlika. Ovi koji prave pare, neka im je lepa kuća, a mi koji pravimo umetnost, nama je to terapija. Mi ne možemo bez toga. Ne možemo bez umetnosti. I to je razlika. Mi smo pravi umetnici, a ovi što prave pare, oni su kao na berzi, pa bogatim Amerikancima je interesantno i više im se isplati da kao više ulažu novac u umetnost nego u zlato i slično, jer tu cena više skače, pa im to dođe kao neka investicija jer će za deset godina ta elita stvoriti cenu toga koja će biti desetostruko veća i moći će da opet trguju njome. To nema veze sa umetnošću.

Kakva je današnja američka scena skulpture, prepoznajte li nešto novo, u tom njihovom sistemu?

-          Ja sam u Minesoti, gde pada mnogo snega, od dva metra. Zavejan budem, ja sam izvan tih dešavanja… Znam naravno šta se dešava, ali sve se svodi da galerije i muzeji prave svoje kataloge i vrte ih u krug, bilo da si u Tokiju ili Njujorku, svako ima nekog od tih glavnih, koji su investicija, ali mene više interesuje ta neka domaća umetnost, a ne ta kataloška umetnost po muzejima. Domaća umetnost se pronalazi po ateljeima, po budžacima, a ova koja je po muzejima živi od donacija. Svi muzeji se održavaju od donacija, a sistem je tako u Americi napravljen da ti ako kupiš skulpturu i sliku u muzeju i galeriji ti ne plaćaš taksu, odnosno porez na to, pa je posle preprodaš drugom muzeju ili galeriji za pet puta veću cenu i opet ne plaćaš porez na to. To je biznis transakcijama i daleko je to od neke umetnosti. Nikad mi nije bila želja da budem deo toga. Ja radim skulpture za javne površine, za parkove, za publiku, gde mogu i intelektualci i klošari, i bogati i siromašni da je vide, da budu kraj nje. Da budu podloga za ptice i sklonište za pse.

Šta vaš čeka po povratku u Ameriku? Da li je u glavi neka nova skulptura, ima li nekih narudžbina?

-          Ima, naravno da ima. Ja radim sam i radim velike skulpture. To traje i onda svi čekaju da redom isporučujem. Ja sam za njih Eastern European man, čovek iz Istočne Evrope, pomalo čudan za njih, kao i svi ljudi sa ovih prostora i onda moraju da poštuju neke moje zakone, one koje ja izmišljam.

Uradili ste mnogo skulptura, za parkove, trgove, velike kompanije… Koliko je toga po Americi?

-          Nemam tačan broj, ali znam da imam skulpture u 25 američkih država, koje su na trgovima, univerzitetskim kampusima, železničkim stanicama, trgovima… Nemam tačan broj jer me uvek zanima nova skulptura, a ono što sam napravio, to je prošlost i neobazirem se preterano na to.

Vaše skulpture savršeno stoje u okruženju gde su postavljene, vole se sa prirodom. Da li je to vaš doprinos povratku prirodi, onoga što nam je ona sama dala?

-          Može se tako reći. Ja sam napravio skulpturu u Pirotu - Jabučila, konja Momčilovog. I svaki put kad dođem u Srbiju ja ga dorađujem. Ove godine sam mu radio Face lift jer su se neki dečaci penjali na njega i „secali su ga za uši“ i napravio sam mu „opšku“ – to mu je rep. I pričaju mi prijatelji iz Pirota – „Svi se zezaju sa Jabučilom, ama nema ga ko se oženil da se nije slikuval kod tvoje skulpture“. To ti je neka istina. Ljudi su nesvesno prihvatili i zavoleli jedno umetničko delo.

Неке од Зоранових скулптура

*Fotografije iz arhive umetnika

PODELITE OVAJ TEKST NA: