PEPEO
Prosula sam pepeo
kao što je moja majka
prosipala vodu za mnom
kad god bih na put krenula.
Gledala sam kako se utapa
u talasima mutne Drine
dok su mi riječi molitve
brisale liniju između
gdje smo i gdje smo bili.
Baš tako je to moja baka
činila pred ikonom Svetoga Đorđa
lebdeći iznad trenutka.
I dok je vjetar gurao
pjenu talasa na hridine
tjerajući me da ustuknem
pokušavala sam da uhvatim
još poneku crnu mrlju
koja se gušila u muku.
Da li i život tako lako ode
kao prah sagorjele ljubavi
tu, pred mojim stopama?
PONEKAD…
Ponekad sanjam brezu na proplanku
dah vetra u grudima krošnje
rasuto lišće što juri ka uranku
i pada po travi umesto rose.
Ponekad sanjam da nestaju slike
ispred sebe vidim samo belinu
i guši me užas jer ništa se ne njiše
i nemam reči da ispišem tišinu.
Ponekad vidim kolevku u sneg
kao znak da mi se rima vraća
da će pesma ocrtati stope u nebu
Umesto prodornog dečijeg plača.
A ponekad umorna pod brezom padnem
sklopim oči i u molitvu zađem
i ceo svet u čudu nada mnom se nagne
vasiona klekne da se sa Njim nađem.
Tad opet život nabuja, poteče
kroz mene projuri neka silina
i srce zaigra od iznenadne sreće
u strofama i pesmi zapeva milina.
ZBOGOM MIRNA JUTRA
Zbogom mirne misli
sve tišine duše
ocaklino glatka
neprobuđenog srca
stvarnost se guši
od uzavrele zore
pod užarenom lavom
moje telo puca.
Svi vulkani čežnje
buknuli su onda
kad su nam se oči
u gomili pronašle
i kao dve noći
što dan ne deli
jedna u drugu
u čudu su zašle.
Zbogom cvrkutu
čarobnog slavuja
nad niskom ruža
pod mojim kapkom
iznad polja vrelih
sad nemirno kruži
celivaj mi mrežnjače
obojene makom.
Samo je senka
ostala od tebe
trepavicama branim
iz dužice da kapne
šaša je prekrila
tvoje korake uvele
čikao si odlazak
u treptaju da promakne.
Utihnite otkucaji
sprženog života
neka se vrate
buđenja bez bola
i usna usnu
što je celivala
postane tajna
utrnulog dola.
Zbogom tiho sutra
tuga nosi boje
da oslika večni drhtaj
ostavljene duše
ni starost pusta
zamiriti ga neće
i zamagljeni um
suze će da guše.
MIRIS ŽIVOTA
Mirišeš na pupoljak
mokar od praskozorja
nevinost ti kožu
svežinom prži
kroz prozračnu belinu
navire prošlost
u krvi ti loza
neobuzdano kruži.
Mirišeš na pogaču
u Božićnom jutru
kao nakvasalo testo
na rukama moje stare majke
u osmehu ti vidim
sve predake naše
ispredene priče
koje nisu bajke.
Mirišeš na sve
buduće dane
na ušuškana jutra
u toplini doma
gde bez straha prozori
otvoreni blešte
i draperi drhtavo
uvlače vetrove života.
OVO SAM NEKA DRUGA JA
U mojoj kosi
vrapci ne stanuju
kroz moje vene
proleće ne teče
tvoje reči ne mile mi po koži
sve se ne kreće, sve se ne kreće.
U mome srcu
otkucaj je stao
sobe starog doma
dah moj ne budi
ne miriše više tamjana iz kandila
život ne bludi, život ne bludi.
Tamni beskraj noći
zvezde ne mije
čuje se samo jecaj
zgrčenih oblaka
u crnici duša gnezdo vije
nema više koraka, nema više koraka.
Ovo sam neka druga ja
ona kojoj ljubičice ne donosiš
ne bacaš kamenčiće
na skvrčeni mi prozor
niko te ne čeka
nikom ne dolaziš, nikom ne dolaziš.
