detalj slike: KRK Art dizajn

RABADžIJA

U planinskim krajevima ima jedan posao koji razvejava snagu, život,  kao što se kruni žito sa zlatnih klipova kukuruza.  Taj posao je rabadžijski. To je mukotrpni trud bez alata, bez zanatskog umeća, bez majstora i šegrta, bez radnog vremena, bez odmora. Dva upregnuta vola, kola,  kanate  ili saonice, zavisi od potrebe posla ili godišnjeg doba,  i  dve snažne,  velike šake,  kao prakljače,   čine rabadžijsko argatovanje.

Rabadžija je nezamenljivi najamnik koji se angažuje u poslovima gde jedino mogu da kroče volovska zaprega i ljudska noga, na uskim brdskim putevima, u šumama, bespućima. Naviknut na život –života radi, na studene zime, na kiše, na trnje, na bespuća, sviknut na gromove i bičeve vetra, ogrubelih ruku, izbrazdanog lica,  tvrd kao kremen i izdržljiv kao zemlja koju zaliva težačkim znojem. Druguje i tuguje, priča i psuje u društvu svojih volova.  I ne zna se ko vuče teži teret,  zaprega ili njihov vlasnik.

-'Ajd', Sivonja, 'ajd' Jablane ! Uzvikuje dok upreže u jaram dve poslušne, snažne životinje, miluje ih po rogovima,  ubacuje u kola sekire, lance, klinove, konopce, u zavisnosti na koji posao kreće, pljosku rakije, torbu sa hranom, povuče rukom jaram, zamahne bičom reda radi i kreće na posao. Seča šume je naporan posao, zahteva snagu, ali i opreznost, da stablo padne na suprotnu stranu od drvoseče, da ga ne okrznu grane, da bude spretan kao vidra. Kada je ponestajalo  snage, odlagale  su se sekire, panjevi su se pretvarali u male sofre, na koje se iz torbi postavlja hrana, koja je poneta od kuće, najčešće pogača,  slanina, sir,  kajmak, kuvana jaja, pite razno-razne. Bio je to predah  za rabadžije, ali i za njihove ,,ortake'' u poslu.  Poneka ptica se prikradala da pokljuca prosute mrvice, neumorni mrav da uprti mrvu, kao stog sena, i odnese je na svoj mravinjak.   

Odrastanje u planinskom kraju,  gde se kovitlaju snažni vetrovi i snažne životne oluje,  gde gromovi presecaju nebo i najveća šumska stabla, gde se udružuju  u pesmi  poj ptica i momačkog i devojačkog pojanja ,, iz vika'', gde se snažno i voli i pati je uzbudljivo, nekako jogunasto,  prkosno. Zato smo mi  planinci  uvek orni ,, stići i uteći i na strašnom mestu postajati.''Sada shvatam da ambijent u kome se rađamo,  odrastamo,  stasavamo u ljude, formira naš karakter. Odnjihani u krilu planine, napojeni sa bistrih planinskih izvora, zaogrnuti mirisima jabučnjaka i borove smole, gorštaci su ljudi čvrstog karaktera, brzi na ,,jelu i na delu'', žustri, u svakom osećanju prenaglašeni. Možda j najizraženija gorštačka crta ličnosti izdržljivost, spremnost na sve što život donese u svojim olujnim naletima  ili u toplim sunčanim svitanjima. U takvom ambijentu upijala sam snagu iz prirode, duh nepokora i upornosti, izdržljivosti, istrajnosti, nesebičnosti, solidarnosti, ljubavi za bližnje, za sve što je Božja tvorevina.  Takvi  kakvi smo, često smo neshvaćeni, jer ne prihvatamo ustajalost, osrednjost i kompromise, volimo i patimo više nego što moramo,  često začuđeni zašto nam se ne uzvraća po našim aršinima života.   

Kada sam bila mala, jako sam patila što je volovski život  robovski. I sada zaplačem kada se setim jedne mučne scene iz moga detinjstva. Volovi su vukli prepuna kola peska za gradnju  komšijske kuće. Put je bio usponit,  a životinje umorne, gladne. Posrtali su.  Razljućeni vlasnik je zamahivao bičem,  jače, glasnije. Jedan vo je posrnuo. Podigao je glavu i gledao u svog gospodara. Iz krupnih očiju kotrljale su se suze. Pritrčala sam i stala između biča i krupnih suza, spremna da primim psovke, grdnju. Nešto se prelomilo u duši gorostasnog čoveka. Ispregao je iz jarma svoje sapatnike.

-Ej , živote -oteo se grč iz grudi. Ruka je u džepu tražila cigaretu, a ja grčevito grlila napaćenu životinju. Otrčala sam kući, bacila torbu sa knjigama.

-Majko, daj mi brzo torbu zobi , daj brzo, majčice!

Cigareta u ruci i patnja u duši sagorevale su jedna drugu, a  ja sam dodavala po malo snage napaćenoj  životinji. U volovske  krupne oči vraćao se život. Ispod oka sam gledala rabadžiju iz susednog sela. Kroz dim cigarete posmatrale su me umorne oči. Bilo je u tom pogledu tihe patnje, ali i svetačkog mučeništva, bola i neugasle nade. Bilo je bezbroj pitanja, ali i borbene rešenosti da se iznese teško breme života, da se ne razaspu snovi, nadanja, snaga, da se izdrži, kao u Jevanđeljskom učenju :,,Ko pretrpi do kraja, spašće se.''Od takvih roditelja stasavala su najbolja deca,  najveći rodoljubi, koji su dušom ljubili zemlju svoga zavičaja, svoga Otačestva.

-Čija si ti, mala? Hrabra si ti, da znaš. Takvi su tvoji.  Ne vole nepravdu. Vole da pomognu.  Bog sve vidi. Imaš bistre oči. Jesi li dobar đak?

-Jesam. Imam sve petice.  Biću učiteljica kad porastem.

-E hej, još će dosta vode proteći Prištavicom dok ti postaneš učiteljica. Imam i ja sina tvojih godina, neće da uči. Ne gine mu rabadžiluk, kao i meni. Da je samo živ i zdrav. Vredan je i pošten. Neka bude čovek. Ima baraba i među učenima. Ne misli da nema.

Eh, nisam postala seoska učiteljica, što je bio ideal svih devojčica iz moga ranoga detinjstva. Setih se reči umornog rabadžije. Zaista, ima baraba i među učenima, onih najopasnijih, što pitomo govore,  rečito, ubedljivo, a ne gledaju čoveka u oči, ne udare ga šakom po ramenu i kažu:,,  Ne treba mi menica, verujem ti na reč. Vratićeš mi novac kada budeš imao. Ne odvajaj deci od usta. Ne tovari mi greh na potomstvo.''E, takvi su bili gorštaci iz moga detinjstva. Bog im se veselio.

U teškim ratnim godinama, kada su,,ale i vrane'' kidisale na livade, jabučnjake i šljivike,  na reke, izvore, planine i proplanke moje zemlje,  rabadžije su mobilisane sa svojom zapregom. Svestrana je bila njihova uloga za slobodu napaćene rodne grude: od snabdevanja vojske hranom, municijom, sanitetskim materijalom, do vuče topova, prevoza ranjenika sa prve linije fronta. Upregnuti u kolo istorije ratnik i njegova  volovska zaprega, vukli su po prvi put podjednako težinu i tegobu života, gledali smrti u lice bez straha. Čitajući roman ,,Vreme smrti'' Dobrice Ćosića, danima sam proživljavala prizore Cerske bitke, volovske zaprege koje prevoze ranjenike u Valjevsku bolnicu, majke koje traže svoje sinove na kolskim kolima natopljenim krvlju, slike ratne bolnice u kojoj nema dovoljno kreveta, ni zavoja, slikarku Nadeždu Petrović koja cepa svoje košulje za poslednje zavoje...O, majčice Srbijo, jednako si velika na nebu koliko i na zemlji.

Sećate li se pripovetke,, Jablan'' Petra Kočića?  Zar je možemo zaboraviti, iako je pročitana davno, kao školska lektira?  I sada mi srce zadrhti kada se setim malog Luja i njegovog,,Jablana'', dirljive ljubavi dečaka i bika. Kroz borbu,, Jablana'' i carskoga bika prikazana je borba pravde protiv nepravde, kao u Jevanđeljskom učenju, dobro uvek pobeđuje zlo.

Urbanizacija polako osvaja i poslednje seoske zaseoke. Nema više uskih blatnjavih puteva, težačkog truda i znoja, nema ni drvoseča sa testerama i sekirama. Zamenile su ih motorne testere, olakšale život. Još samo na Badnji dan, obučeni u narodnu nošnju, sa šakom pšenice u džepu, sa sekirom na ramenu, domaćini ranom zorom idu u šumu, da poseku badnjak. Utiskuju svoje stope u stope svojih čestitih predaka. Tu gde su kapale graške njihovog znoja, iznikli su vitki badnjaci, da posvedoče o njihovom težačkom, ali časnom životu. Da poruče potomcima:,, Neka se svetli vaša svetlost među ljudima.''

PODELITE OVAJ TEKST NA: