REČ, DVE O GENIJU
Ako sam ja, recimo, profesor književnosti u nekoj od srednjih. Režiram pozorišne komade po delima znanog nam maestra. Dobijam nagrade, aplauze, putovanja razna, moj pomak prate... A ovaj je svet svakako pozornica velika, "farma životinjska", prodavnica zabave.
Hoću li se u nekom trenutku zapitati, da li je možda nagrada velikom geniju bila sama spoznaja konstrukcije čovekove, sve njegove mane, okrnjeni komadi jedne nadasve devijantne slike, sa delimično harmoničnom pozadinom, marginama?
Spoznaja društva u kojem častan pojedinac krvari?
Spoznaja mehanizma, svih njegovih poluga moći, zamki, načina izrabljivanja nejakih?
Da li su puška i rov jedini logičan sled, početak i kraj puta na raskršću od bespuća?
Pa i sama dela, kao rezultat dubljeg traganja, analize? Ili je sam genije trebao da uzme ponuđeni mu novac, zahvalan i zadovoljan, Bogu i ljudima na mogućnosti baš njemu ukazanoj?
Da li bi ga tako što činilo srećnim, možda manje nesrećnim?
Hoće li ova deca koja uče preko potrebnu, za život neophodnu glumu, postati marva obična, poput roditelja svojih, ustupiti svoju slobodu za kakvu poziciju, u narodu poznatiju kao `državne jasle?`
Ili će ipak sačuvati plamen u srcu, žar u pogledu, ostaviti trag nade u vazduhu, za neka možda buduća, nova pokolenja?
A i nije tako teško ovladati veštinom glume, ipak je to samo zanat. Među običnim ljudima, toliko je onih sa vrhunskom simulacijom, začudilo bi i najpronicljivije.
Ali niko neće u Beogradsko dramsko. U realnom životu sa ovakvom veštinom, i bilo kojim zvanjem uz nju, dobijaju puno više.
Pa i sama publika, ona koja aplaudira, zar među njima nije najveći broj onih koji ništa ne razumeju, onih čije mane pomenuti um podvlači?
Onih, koji i sami daju doprinos glumom, aktivisti, statisti?
Akteri zbivanja u komediji današnjice, bolnoj i tragičnoj?
Pasivni u kreativnom, bučni po potrebi? Različiti profili ništavnih, bezličnih, sa ojačanim nagonom za destrukciju, egoizmom, egocentrizmom utemeljeni?
Na kraju svega, što se to mene tiče? Mogu se čiste savesti pridružiti gomili onih koji se različitim delima velikana, a koje je uprkos svemu čovečanstvo iznedrilo, dive iz svojih toplih soba.
Za razliku od njih, ja bar razumem, i svet u kojem gmižem na neki sebi svojstven način.
Iz svoje udobne fotelje posmatram, despotski, sve te marljive, podređene, unapred otpisane, za egzekuciju novu spremne.
I sad ću da viknem pred svima:
„I šta me se tiče da li je privid ispred ili iza zavese, ko su glumci a ko statisti, ako je istina iza zida. A glavom o zid ne mogu, a i što bih?!“
Ili ću ipak probati da razumem, ne osuđujući unapred. Saosećajući sa teretom koji nosi svako pojedinačno, trpeći pritom poniženja razna, u ovom konfuznom, evolutivnom društvu.
Možda me ipak okolnosti oblikuju za neki novi, građanski, klasni front.
Možda baš tebe probudi jutro nadolazećih godina, dodeli ti teret, ulogu koja obavezuje, podrazumeva život po meri čoveka.
Zbirka pripovedaka, Sa dna kace, esej iz štiva Veteran, priča druga.
