MAJSTORSKO PISMO
Jesen, vetar i oblaci dopunjuju se u svoj svojoj dominaciji nad horizontom. Breme od vremena, kao da uz težinu, ima i nekakvu dodatnu dimenziju. Sumrak, osećam svaku kost koja me boli, steže. Povremeno munje i pokoja kap kiše, bude osećaj blagog straha.
Pogrbljen, malo stisnut, brza koraka grabim, gazim stazom zemljanom. Kaput čojani, stari, čvrsto stežem za revere uz vrat. Na rubu palanke tek poneko svetlo govori da još sav svet nije utonuo u san. Stisnutih vilica od studeni, ne obraćam pažnju na lavež pasa u blizini. Pred sobom, samo pred sobom gledam.
Put me nekako nanese do jednog od prijatelja iz ranijeg perioda moga života.
Beše to, koliko se sećam, pre desetak i više godina. Upaljena svetla. Za tren se nađoh pred vratima. Nekoliko sekundi i, zvonim. Prvi talas nelagode je iza mene, pomislih.
Izlazi visok momak, crne guste kose, tamnoga tena, građe kao u drvoseče, šaka poput lopata. Blag pogled, pokazivaše i onu drugu stranu čovekova sklopa.
Tople crne oči, i pokoja bora.
Brzo me pozva u kuću i, čini mi se, za tren se nađoh u toploj sobi.
Srdačan, uvek rad da dočeka, ugosti čoveka. Baci džezvu sa vodom za kafu na peć, pa pomeranjem glave uvis, sa osmehom preko lica, upita:
„Koji vetrovi tebe, po ovom mraku, k meni nanesoše?“
Malo se zbunih, zakašljah, pa onako promuklim glasom, jedva čujno, odgovorih:
„Izgleda mi prevoz umakao, i to sve pred nosom. Povikah ja, glasno i brzo, „Stani, stoj!“, ali vozač, videvši me na retrovizoru vozila, dodade gas i... eto me ovde.
Pešaka. Dotabanah ovamo“, odgovorih kratko.
„Ti mora da si gladan?“, upita on.
„Uspeo sam da pojedem nešto usput, i po ovakvom vremenu neki rade, zar ne?
Radnja na rubu grada beše otvorena“, odgovorih.
Popismo po kafu, a on donese i čašice za rakiju, domaću, čuvenu šljivovicu.
Popismi mi nekoliko, pa se raspričasmo kao tetke na pijaci. Čak i u smeh udarismo na neke opaske a vezano za jednu njegovu bivšu dragu. Upita i on mene za neku moju, od ranije.
„Beše to“, odgovorih mu.
„Ali brzo uvideh da je nebitna, pa zbrisah na vreme.“
Ćutimo. Ćuti on, ćutim ja. Pa se pogledamo, kao da pogledima želimo reći jedan drugome:
„E, moj brale, najveći broj žena i jeste takav. Da ako ne zbrišeš na vreme, omastićeš konopac sigurno.“
A Dobrivoje beše vrstan majstor sapuna u nekakvoj našoj hemijskoj industriji.
Tridesetogodišnjak sa valjanim životnim iskustvom, mukom koja ga činjaše školovanijim za život od one druge, gospodske, drske i lenje, generacijski mu bliske mladeži.
Tamo ga redovno zadirkivaše, zajedljivim opaskama prekidaše dok cigaru pali:
„Kolega, kao da ti drhti cigara, može biti da je od promaje? A da ipak mi zatvorimo prozore?!“ Pa onda svi u smeh. On pogleda svojim blagim očima besednika, smiren, bez reči. Okrene se i ode. A njemu, ljudi moji, toliko drhte ruke, da mu treba vremena, koncentracije posebne da pripali.
A okolnosti u kojima je rastao, sazrevao, nisu bile bogzna koliko blagonaklone po njega.
Upitam ga za posao, a on tiho odgovara:
„Uobičajeno, radi se. Mora tako.“
Gleda u okrugli drveni sto, papirom od novina prekriven, zamišljeno.
„Stiglo novo vreme, firme propale. Bogati kupuju sve za šaku para. Juče sam u magacinu razbijao sirovinu za sapun, pa mi je krv krenula na nos. Ali nije strašno. Brzo to zaustavih“, nastavlja izlaganje. Ja ga gledam i vidim, njemu zaista ništa ne beše teško.
„Skočila cena loja na svetskom tržištu, pa gazda naredio šefu nabavke da kupuje palmino ulje, kaže povoljnije. Ali kažem ja tebi, nije taj glicerinski sapun isti, nije ni nalik onome od loja, nije postojan. Par pranja ruku i istopi se.“
„Pa ti si, burazeru, majstor u tome, valjda ima načina da se i to nekako reši?“
Uključujem se i ja.
„Ma nisam ti ja neka marka. Mala je korist od znanja ako se škrtari na sirovini.“
I u tom glasu osetih tugu nekakvu, kao da on fabriku oseća lično, savesnije od mnogih poslu pristupa.
„Šta bi sa onim magarcem, Stanislavom? Još uvek je u firmi, nije uzeo otpremninu?“
Upitah, gledajući ga pravo u oči.
„Ma tu je, nije. Umalo ga ne ubih onim ključem prošle godine. Sada mi ga još i žao.
To je jedini put u životu da sam se sa nekim skoro pa potukao.“
A o tome sam ja nešto ranije i načuo. Rekoše da mu je u više navrata na sestru nasrtao, ponižavao je, lupio joj šamar pred svetom, taj neki, Stanislav.
E, tada je ovaj momak stao u odbranu svoje mezimice, pristojno pokušavši da upozori, predupredi i preseče sukob, ali je pomenuti kolega, nasrnuo kao zver na njega.
Uhvatio ga za vrat. U samoodbrani se majstor nekako dočepa masivnog, metalnog ključa.
I umalo mu ne razvali lobanju. Svakako se sve dobro završilo. Rastavili ih ljudi.
„A znaš li ti da posle tog slučaja, mene tamo opasnim smatraju? Boje se ubiću nekoga.
Ma neću ja nikoga ubiti, njima je veća kazna da ostanu u životu, pa da se tako međusobno ujedaju na ovoj kaldrmi, onako nesrećni, naizgled važni. Ma nije njima lako“, dodade i zaćuta.
Dobro sam poznavao te male pakosnike sa kojima radi, sretao ih na ulici.
Ljušture bez emocija, besprekorne u mržnji i zlobi. Ponižavajući najčešće sirotinju, pothranjuju svoju sujetu gladnu, a znaju kome da klanjaju se do zemlje, jačima uvek poštovanje, naravno. I gotovo uvek i u svemu, lažno.
Poznajem i njega dovoljno dobro. Družili smo se dok mu majka još ne beše umrla, a ja se nekako brzo iza toga perioda odselih na sever. Puno je propatila jadnica, otac ih je sve skupa maltretirao, tukao. Nesrećnik, popio mu alkohol svu pamet, ako je pameti i bilo.
O njemu nipošto, nikada nije govorio. Zato se prema sestri i majci, sa puno emocija i pažnje, topline neke posebne , ophodio. Pamtim postupke njegove. Umeo je i sam da uzvrati na ujede, provokacije okoline. Ali mu sve to nije prijalo, kao gomili drugih krvoločnih egocentrika, koji samo na svoje guzice misle. Bilo je puno plemenitog, posebnog u njemu. I pored svega, on je iskreno žalio, patio zbog postupaka malih ljudi, njihovih nerazumnih reakcija, sitnih interesa. Ali ih nije osuđivao.
„Juče mi na poslu, šef kaže“, nastavlja on.
„Idi, Dobrivoje. Očisti bazen, pa ubaci tri džaka sode.“
„I vidim ja, niko neće. Uzmem čizme, navučem rukavice i pedantno završim posao.
Nije to ništa posebno, komplikovano.“
A mnogi su to dobro znali, vešto manipulisali, koristili izgovore razne.
Uvek se nađe neko pogodan za:
„Ma zovite njega, on je zdrav, mene leđa bole, pluća mi oštećena.“
I po pravilu: Konju se namešta sedlo, uči da konjoše.
A čovek se rodi osedlan, srastao sa teretom svojim.
Podiže se on, ubaci u peć drvo, pa se vrati i nastavi da priča:
„Prošle zime, sedimo na pauzi, tako. U preduzeću. A jedan me mali zadirkuje, pita da li je istina da ja imam papir overen od stručnog lica, da baš i nisam uračunljiv.
A ja mu, spontano, bez gorčine posebne kažem. A opet, obraćam se svima:
„Ja imam crno na belo da i nisam sasvim normalan, a ima li ko od vas“, pa s nekom ushićenošću, blago podignem ton, pomalo ironično, „pismenih dokaza, da je normalan?“
Zavlada muk. Svi zaćutaše. I veruj mi, prijatelju, sasvim zbunjeni, počeše se polako jedan ka drugom okretati, obazrivo. Tupih pogleda, bez reči, bez odgovora.
U tom momentu stigoše kafe iz bifea, počesmo o snegu, digresija povoljna po obe strane. Eto, tako ti je sa ljudima.“
Završi svoju misao, pa opet zaćutasmo obojica. Popismo još po jednu, a on bez reči ode u susednu sobu, donese ćebad za mene i pogledom pokaza na krevet pokraj peći.
U tren nestade, poželevši mi laku noć pri odlasku. Klimanjem glave zahvalih, legoh i istog momenta zaspah.
Jutro, sneg koji provejavaše napolju, ugledah s prvim otvaranjem očiju i pogledom kroz prozor.
„Dobro jutro, nadam se da si dobro spavao?“, upita nasmejan, neko vreme budan već.
„Kao zaklan“, odgovorih. Doručak beše već spremljen, kafa na stolu.
„A sećaš li se ti, one ženice iz vodovoda, samohrane majke, kćeri starog profesora?
Postaviše je za direktoricu, pa pošto ne beše rada da potpisuje fakture o iznosima nepostojećim, sa vrha poslate, oteraše je. I? Je l` se neko počešo? Nikom ništa.
Nađu oni podobne, da sa njima globe i kradu ovu sirotinju.“
Završava, odgovorom.
„A ništa novo, to je ta kriva Drina, ne da se ispraviti“, dodajem.
Razmenismo još pokoju, i vidim ja, vreme mi da polazim.
Na izlazu iz sobe, predsoblje, pa terasica, kao tenda, prekrivena.
Pogledam levo, velika polica, nekoliko desetina knjiga.
Približim se u radoznalosti nekakvoj, zagledam pažljivo.
Gledam, gledam. Ništa od poznatih autora, dela.
Kaže on meni:
„To sam ja sve skupljao, ovome ne treba, onome ne treba. Pa sve čuvam, eto.“
Ja u životu ne videh više bezvrednih i beznačajnih knjižurina na jednom mestu.
Valjda se ti neki, nazovi ga autori, svojski potrude, ubede neke sebi slične a imućnije, da ulože u štampu njihovih značajnih budalaština.
Tako je jedan pisao knjigu o pčelama, kao da o tome ne postoji gomila pouzdanih činjenica od ranije. Pa je tako, opet, nekakav učitelj palanački, pisao novo izdanje geografije za školu osnovnu. Predhodno je morao ministarstvu prosvete uplatiti četiri hiljade, da bi stekao uslov potencijalnog besednika na dati konkurs za pomenuti udžbenik. A za taj trud, ministarstvo bi mu kasnije refundiralo iznos i uplatilo honorar, ako bi sa vrha stigle procene povoljne.
Kao da se tu i može šta novo dodati. A možda i može, aj` ga znaj.
Ovakvih je primera, intelektualaca prijemčivih prosečnom čoveku, površnosti njegovoj, verovatno podosta.
Jedan je mladić, tako, sa svojih petnaestak roman napisao, izdao. Kasnije mu nije polazilo za rukom da državni fakultet upiše. A pokušavao je, više puta...
Teško profanima da toliki potencijal razumeju.
Ne zadržah se duže od pola sata. Izađoh. A napolju, milina, ples belih pahulja, prosto mi beše drago da dopešačim do kuće.
I sve bez neke žurbe posebne.
Dobrivoja dugo nisam video.
Pronese se vest da se pre nepunih godinu dana upucao.
Bio na poslu, ostao prekovremeno.
Kolege kažu da se toga dana čak i šalio, bio nekako raspoloženiji negoli inače.
Nije bilo nikakvih incidenata. Naprosto, otvorio odmor za tekuću godinu, došao kući, popio kafu i kraj.
Ispod stola samo lokva krvi i telo.
