detalj slike: KRK Art dizajn

 Ѓoko Zdraveski prevod 

POKUŠALA SAM, NE PROLAZI MI

Gluvo uvo na zidu

Gledam ovu gomilu dece,

njihova razgolićena telašca,

„Na gomilu, na gomilu, idemo na gomilu!“

odjekuje u bolesnom umu zločinca.

Ostajem sa ukusom

njihove smrti u ustima,

i nije nešto što se može

iz zuba iščačkati.

Ovaj svet povući će dole

sva smrt koju su neki posejali.

Najviše će trajati

ono što će ostati

u gluvom uvu na zidu.

REČ PO REČ

Sada ćemo ućutati

sve lepe reči između nas,

učinićemo nemim svedocima

svemu što smo hteli reći.

Gajićemo poglede ljutnje

i poglede pune tupavosti,

prolazićemo jedno pored drugog

sa zimom i daljinom između nas,

odnećemo lepe reči

u vreme tiho, suvo i pusto,

kada još uvek nisu bile izmišljene.

Kada jedan od nas nestane

sve će se reči između nas

naređati u kolonu,

i reč po reč,

beskorisno, besciljno, lutaće,

padaće u bezdan neiskazanog,

tamo gde je kasno štogod da se kaže.

VREME SVEGA I NIČEGA

Ovog jutra u tišini sedimo

ja, rupica na pidžami

i ova crna rupa u šolji,

koju polako ispijam...

Pitam se gde je svet,

i mačka pored mene se snažno isteže,

njeno optegnuto, jedro telo,

izbacuje munje koje sobi vraćaju puls...

Pitam se kako je roditi se u tišini,

kako je da plač od prvog daha

raspuca nebo,

i ponovo utihneš u muk...

Kako je probuditi se u vremenu

odloženog življenja,

sahrana bez ljudi,

svadbi bez muzike,

ljubavi bez dodira,

uspomena bez senki i zvezda...

I budiš se, okrećeš se oko sebe,

i čekaš da neko drugi pukne prstima,

da sve restartuje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: