detalj slike: KRK Art dizajn

Blagodarna kiša za nove reči Gordane Vlajić

Gordana Vlajić je književnica i novinarka poznata svim ljubiteljima književnosti bilo da je reč o deci ili već zrelim čitaocima. Mnogi je znaju i kao ekološku aktivistkinju koja kroz časopis Ekopedija uči najmlađe o značaju očuvanja prirode i njenih resursa.

Zaistinska srpska bajka, Zedsi-hibridni roman za tinjedžere, mlađe i starije, Baba Budimka i čuvar gumenog zamka, Usud samo su neke od knjiga iz njenog obimnog opusa.

Ispisujući redove, Gordana Vlajić je posejala snažno seme za buduće generacije.

Гордана Влајић књижевница и новинарка, живи у Панчеву,

Branka Selaković, Književna radionica Kordun, 4. februar 2022. Beograd

Razgovarale smo o njenom umetničkom i ekološkom angažovanju, festivalu i nadaleko poznatoj skulpturi Beogradski čitač.

Vi ste njiževnica i novinarka. Koliko je zahtevno paralelno negovati obe profesije?

Zajednički imenitelj mojim profesijama jesu ljubav i potreba za pisanjem. Profesor novinarstva mi je bio Sergije Lukač, bilo je to na Fakultetu političkih nauka, a on je bio veliki prozorljivac, umeo je da „skenira” talente svojih studenata, i one vidljive i one koji će se tek razviti. Milan Milošević je u oproštajnom novinarskom tekstu „Zbogom profesore“, napisao: - „Studenti su voleli Sergijeva predavanja, njegovu živost, asocijativnost, multidisciplinarnost, neku vrstu renesansne formule u kojoj se spajaju umeće, pismenost i široka kultura, a sve to sa istraživačkom upornošću i rentgenskim osvetljavanjem pozadine.” Hoću da kažem da me je profesor Lukač, pored ostalog, naučio holističkom pristupu svakom kreativnom procesu. Nakon što sam mu sa tremom poslala svoju prvu knjigu, napisao mi je: „Pišite, pišite svakoga dana. Vi to činite tako lekovito.“ Zar sam imala izbora?!

Sa Gordanom Pešaković i Tanjom Šikić inicirali ste postavljanje skulptura posvećenih čitaocima i književnosti. Jedna skulptura se nalazi u Čuburskom parku u Beogradu, druga ispred pančevačke Gradske biblioteke, a treća u Americi. Kako ste došli na ideju da realizujete ovaj projekat i planirate li nove postavke?

I profesorka Gordana Pešaković i novinarka Tanja Šikić, moje prijateljice i saradnice na projektu „Beogradski čitač“, imaju gen koji bih nazvala „mi-i-sutra“. Sadašnje vreme i sopstvene interese, osobe sa tim genom, stavljaju u drugi plan. One svoju aktivnost usmeravaju na delanje za opšte dobro i na budućnost. Samo ljudi koji isto tako razmišljaju mogu da shvate kako neko može da želi i voli da godinama posvećeno radi isključivo za nematerijalnu nadoknadu koja se zove – radost. Radost  zbog učestvovanja u kruženju dobrote i lepote, a zarad društvenog, kulturnog... napretka. Zbog postojanja tog gena, a budući da smo sve tri zaljubljenice u književnost, dogodilo se da smo se, uz zajedničku kafu, u jednom lokalu u beogradskoj Francuskoj ulici, dogovorile da realizujemo „Beogradskog čitača“. Svaka od nas je na sebe preuzela deo aktivnosti i uskoro je Beograd dobio izložbu vajarskih idejnih rešenja buduće skulpture na Vračaru. Izložba je, zahvaljujući Tanji Šikić i razumevanju uredništva, organizovana u Galerije RTS-a, a glasali su Beograđani.

Скулптура Београдски читач у Чубурском парку у Београду

Neposredno pre toga nam je Grad dodelio lokaciju, a idejna rešenja buduće skulpture su uradili studenti završne godine vajarstva Fakulteta primenjenih umetnosti sa klase vajara Dragoljuba Dimitrijevića. On je u tom trenutku bio jedini profesor koji se odazvao na naš konkurs i jedini koji je želeo, opet zahvaljujući onom genu „mi i sutra“, da – uprkos činjenici da je projekat pro bono - Beograd dobije skulpturu koja afirmiše čitanje, da mladi vajari dobiju šansu da im rad bude postavljen na atraktivnim lokacijama... Tako je, uz pokroviteljstvo Udruženja književnika Srbije, decembra 2015, postavljena prva skulptura, mladog vajara Andrije Vasiljevića iz Beograda. S obzirom da je bilo više izvanrednih vajarskih rešenja, nastavile smo da širimo misiju projekta i na druge gradove, pa je na pančevačkom konkursu odabrano i postavljeno još jedno vajarsko rešenje, Aleksandra Večerinovića iz Šapca. Neverovatni su entuzijazam i prilježnost Gordane Pešaković, koja je upornošću i strpljenjem uspela, budući profesorka na jednom od fakulteta na Floridi, da skulptura mladog srpskog vajara Miloša Šarića iz Vlasotinca, bude postavljena u Gradskom parku u Kaselberiju.

Скулптура Београдски читач у граду Каселбери на Флориди (поред Орланда)

Zahvaljujući poštovanju prema profesorki Pešaković, kao i prema projektu, autoru skulpture je obezbeđena karta pa je ovaj mladi umetnik tada imao čast i zadovoljstvo da prisustvovao otkrivanju svoje skulpture, na Floridi, u Americi. Postoji li išta lepše nego ostavrivati nečije snove.  

Aktivnosti oko afirmacije knjiga i čitanja ne prekidamo. Doduše, za postavljanje naredne skulpture u Istočnom Sarajevu, zaslužna je sama vajarka Jelena Božović – Đorđević iz Beograda, koja je zahvaljujući svojoj reputaciji inicirala lokaciju.

Deo projekta ''Beogradski čitač'' je i Književni maraton koji se održava povodom Svetskog dana knjige.

Povodom Svetskog dana knjige, od podneva 22. aprila do podneva 23. aprila, održava se Književni maraton „Beogradski čitač“, a uz istoimenu skulpturu, u Čuburskom parku.Priredba podrazumeva 24 sata neprekidanog čitanja i izvođenja proznih i poetskih dela različitih autora, od onih respektabilnih do mladih ili anonimnih.

A kakva je reakcija pesnika i pesnikinja kada govore poeziju pred zoru?

Događalo se da autori ili recitatori govore svoju ili tuđu poeziju samo nekolicini svojih okupljenih prijatelja, a bilo je i da naiđu grupe turista, zastanu, odslušaju, aplaudiraju, sednu, pridruže se... Zanimljivo je kada u gluvo doba noći vidite usamljenog i naizgled nezainteresovanog prolaznika koji zastane, onda zavuče ruku u unutrašnji džep jakne i izvuče ispresavijan papir, pa otvori i čita pesmu, nespretno sročenu ili veoma dobru... Čitanje poezije i ovakvi događaji ostavljaju taman dovoljno vremena da počne oslobađanje koje se može meriti satima i strofama.

Kako inostrani čitaoci reaguju i koliko razumeju teme kojima se bave naši književnici i književnice?

Iskreno, ne znam. Moje knjige nisu objavljivane na inostranim tržištima, pa da mogu na osnovu tiraža – da kažem koliko je i kakvo interesovanje. Jedino što bih pomenula je saradnja sa profesorom Adolfom Dalom, nekadašnjim šefom Katedre za slavistiku na Univerzitetu u Upsali (Švedska) koji je prihvatio da prevede moju zbirku pesama „Izložba reči“ na švedski jezik i koji je i za tu knjigu i za zbirku priča „Baba Budimka i čuvar gumenog zamka“ imao samo reči hvale uključujući i kratak i veoma afirmativan osvrt koji je napisao.

Autorka ste knjiga za odrasle, ali i za decu. Da li je teško pisati za najmlađe, posebno kada su teme istorijske?

Kada pišem za decu, mnogo više puta ću da „krojim“, pre nego „isečem“. Velika je to odgovornost i ogromno zadovoljstvo. Komplimenti najmlađih čitatelja imaju isceliteljsku moć i uragansku motivišuću snagu. Pamtim četrnaestogodišnju Ljeposavu koja mi je na jednom od predstavljanju knjige „Zaistinska srpska bajka“ prišla i sa suzama radosnicama u očima zahvalila na svom odrastanju uz priče iz ove knjige.

Pisanje o istorijskim temama podrazumeva i dar za selektivnost, odnosno za pažljivo prosejavanje informacija ne u cilju skrivanja ili, daleko bilo, prefarbavanja istorijskih istina, već zbog istančane sublimacije onih istorijskih podataka koji će decu u dovoljnoj meri obrazovati i u još većoj meri „začiknuti“ da istoriju i tradiciju zavole i da je nadalje istražuju. Ta naša ležerna indiferentnost prema važnim istorijskim „momentima“ ni najmanje nije bezazlena dugoročno posmatrano. Na taj način se gubi samosvojnost, i na ličnom i na nacionalnom nivou. I guši se  nacionalno samopouzdanje koje je nužno u meri u kojoj čini da poštujemo različitosti drugih nacija, a negujemo autentičnosti.  

U vašem radu bitno mesto zauzima i ekologija. Na koji način edukujete decu o značaju prirode i njenom očuvanju?

Očuvanje prirode je podrazumevajuće. Šuma, izvor, vazduh... – čuvaju se kao otac, majka, kuća, dete... Nažalost, iza nas je decenijska nebriga o prirodi, jer je takav odnos prema prirodnim resursima rezultat nemilosrdne i nezajažljive ekspanzije eksploatatora i današnjih finansijskih, pa tako i političkih moćnika. Sada smo u epohi brige ili navodne brige (kako ko i kako gde) o životnoj sredini, ali se sada ciljano i nimalo nehajno devastira porodica i degradiraju prirodne zakonitosti koje određuju Čoveka. Opet, zarad monopolističke diktature nad čovekom koji sve manje ima ili već nema svoj koren kojim bi se držao za tlo, nestaje kolektivno i lično poštovanje duhovnih vrednosti, nema straha od činjenja nepravde, poništavaju se ljubav i pol...

Otuda, baveći se zaštitom životne sredine, obraćam se isključivo deci. To obavezno ima smisla. Ne daju se prevariti, radoznala su, brzo uče, blagovremeno i sa radošću stiču korisne navike. Pre sedam godina sam pokrenula časopis „Ekopedija“, namenjen osnovcima. Počeo je da izlazi u Pančevu, zahvaljujući sluhu tadašnjeg Sekretarijata za zaštitu životne sredine pri Gradskoj upravi, a prošle godine je objavljen u Kovačici. Ovih dana dogovaram naredni broj koji bi trebalo da bude podeljen beogradskim osnovcima. Najpre, časopis se ne prodaje i edukacija koja se nudi kroz ovaj časopis nije uslovljena novcem iz roditeljskih džepova. Naprotiv. Primerak časopisa „košta“ 5 EKO-a. Eko je „ekološka valuta“ i skraćenica kreirana od prvih slova reči u rečenici Evo Komad Otpada. Onoga dana kada direktoru škole najavim podelu časopisa, đaci donose ambalažni otpad i sa 5 komada (čepova, tetrapak ambalaže, limenki...) otkupljuju svoj primerak. Škole, kao i ostala pravna lica u Srbiji, imaju ugovore o otkupu ambalažnog otpada, na osnovu kojih im se isplaćuju određena finansijska sredstva za prikupljenu količinu, tako da na ovaj način imamo, popularnim jezikom rečeno, održivu priču. Deca „kupuju“ časopis, zarađujući za svoju školu, odnosno sebe i dolazeće generacije. Pre nekoliko godina je škola iz Ivanova kod Pančeva, tako prikupljenim sredstvima i kao pobednik međuškolske akcije „Sakupi i uštedi videćeš da vredi“, kupila zaštitne folije za staklene površine, kako bi se uštedela toplotna energija. Uprkos sveopštoj digitalizaciji, deca vole ovaj časopis. Zajednički, jer su među saradnicima broja obavezno i učenici, kroz „Ekopediju“ razmenjujemo  iskustva i primere dobre prakse iz zemlje i sveta istovremeno čuvajući i negujući, pre svega, jedni druge: roditelje, porodicu, bake i deke, ptice, cveće u bašti, voćke kod komšije, dvorište, ulicu, selo, reku... Mnogo me raduje što su za „Ekopediju“ govorili mnogi veliki, večiti i divni ljudi: o svom detinjstvu, o trajnim vrednostima, o očuvanju životne sredine... Među njima su bili i Raša Popov i Minja Subota,  kao i Ršum, Leontina, Mića Jakšić, TićMi, Goca Brun iz „Škole za opstanak“... 

Sad mi pade nešto na pamet: u Japanu već par godina, i to u pet miliona primeraka, redovno izlazi dnevni list „Mainići“ (“Mainichi”). Štampa se na recikliranom papiru koji sadrži semenje biljaka. Nakon čitanja, ova se novina isecka i zasadi, pa tako čak i iz loših dnevnih vesti – niče cveće. Razgovarajući sa Vama, eto, setih se da bih mogla sve one divne priče naših velikana koje sam pomenula da sakupim u knjigu koja bi, kada je deca pročitaju, takođe mogla da se posadi. Kao i „Mainići“. Tvrdim da bi se Raša Popov pobrinuo da iz oblačka na kojem sedi pošalje kišu, taman kada i koliko treba, za novo cveće.

Гордана Влајић у друштву чувених српских песника за децу Рашом Попов и Добрицом Ерић

PODELITE OVAJ TEKST NA: