detalj slike: KRK Art dizajn

KOB

Nasleđeno se ne prodaje. Ono što ti preci ostaviše podari svojim potomcima, naši su dedovi tako govorili. A ti, ako ne moraš, ne diraj u taj zakon - zakon nasleđa. Nije to zbog zemlje ni radi bogatstva, već da se koreni ne seku, da unuci dedove ne zaborave. Život ponekad ne pita, mora se preživeti il’ ozdraviti, al’ ako ne moraš, ti samo predaj dalje, da raste, da se množi i deli, i da se ime sa ponosom nosi.

Moja je zemlja mala, srčana, sa puno raskršća i razapinjanja.  Vazda se u njoj ratovalo i tuđe prisvajalo, ali ništa je jadnu nije tako bolelo k’o kad su joj rušili crkve, palili svece, na pravdi Boga zbog vlasti ubijali, i kad su braća na međi krvnici postajali. Svaka druga kuća ima neku svoju među, te brat na brata, sin na oca, k’o da nisu jedna krv, a sve zbog tog parčeta zemlje što ne stekoše nego naslediše. A šta je zemlja kriva, ona sve proguta, pa ćuti. I nas će sve jednom u svoja nedra primiti k’o seme, a na nama je da brinemo šta će od nas izniknuti.

Naiđe tako neka kob, zapodene dušu pa zlo počne da zapoveda. A zlo zna baš da boli, pa zapamte i potomci i onda ta kob živi dugo, raste, guta i sve više traži. Nema njoj kraja, ugnezdi se u dušu čovečiju da sebi otvori put u večnost. Zato, uzmi se u pamet i deci svojoj kob ne ostavljaj, ne igraj se s nečastivim, nego ga verom i krstom oteraj u njegov mrak. Oprosti i kad to niko od tebe ne traži, jer samo tako se prekida put te kobi u večnost.

Poznat po čuvenju i poštenju, vredni seljak Dragoljub živeo je na plodnoj zemlji, a ruke mu behu još plodnije. Razumeo je zemlju, negovao, voleo i takav mu je bio i rod. Zemlja mu je uzvraća ljubav. Narav mu beše blaga, narod ga je cenio, posebno radnici što su u najam dolazili. A kad nekog vole oni što za nadnicu rade, može li to biti rđav čovek? Gazda Dragoljub i žena mu, izrodili su troje dece , napredne, zdrave i pametne. Deca behu vredna  i za zemlju vezana, ali je gazdi Dragoljubu bilo važno da vole i školu. A kad bi se školska godina završila uzimao bi knjige svoje dece i čitao. Nije se školovao ali je voleo da zna. Mudar, prirodne, zdrave inteligencije, seljak bistrog oka, znao je da dolazi vreme  kada će školovanom čoveku život biti lakši i decu je svoju slao na visoke škole.  Koliko je moglo, tako je i bilo. Stariji sin postade sudija, kćer izuči sa profesora, samo mlađi sin nije bio za knjigu, pa ga otac dade da izuči za trgovca. 

I danas dani u selu se sećaju kakva je to domaćinska kuća bila.  Širila se loza nizbrdo imanja gazda Dragoljuba . Sunce celog dana hrani nabrekle grozdove modre od zrenja. Miriše grožđe naširoko.  Do vinograda voćnjak, lepo ti milina da staneš pa samo da se diviš jakim, negovanim stablima. Breskve žute kao dukati, a jabuke sočne, zdrave lepo ti voda na usta krene kad ih samo gledaš. Radnici beru voće, slažu u gajbice i pevaju. Pričali su ljudi kako neke gazde nadgledaju, pa brane radnicima da uzberu grozd il’ jabuku, ali ne i gazda Dragoljub. Ide on za svojim poslom, ugovara prodaju, pa kad se vrati,  oni više obrali nego kod drugih, a on im nasmejan pakuje da deci ponesu.  Sva se ta roba na brod tovarila i odlazila Dunavom dokle mu tok doseže.

Gazda Dragoljubu puno srce. Svojom rukom kalemio, negovao i plodove ubirao, radnici zadovoljni, decu iškolovao, poženio, poudavao, unuke dočekao. Pa kad dođe Đurđevdan, dvorište olistalo, zazelenelo, miriše proleće i miriše sreća u domu njegovom. Trpeza slavska našarana, a unučići se po dvorištu rastrčali i on ih gleda tako živahne, zdrave i pametne pa mu od miline dođe da zapeva. Okupe se gosti, dvorište puno naroda,  da se pojede i da se popije i našali, pa graja i smeh se razvuku do duboko u noć.

Kad, eto ti nje. Probudi se ona kob i zatraži svoje baš na pragu gazda Dragoljubovom. Velika nesreća  zavrišta na srce njegovo i on izgubi svoje prvo dete, svog prvog sina koji po duši beše najpošteniji i najcenjeniji, a u brata njegovog i sestru uđe neko zlo, pohlepa neka neobjašnjiva. Mlađi sin poče da misli na zemlju, na imanje, želeo je sve da prisvoji, sve bratovljevo njemu da pripadne  i poče da ucenjuje stare i slomljene roditelje. Kako je samo patio gazda Dragoljub, samo je on znao koliko. Imali šta teže na svetu nego dete svoje sahraniti, i imali većeg poraza nego kad se onaj što si ga stvorio okrene protiv brata, kojeg je sahranio, i pljune na njegovu nejaku decu. Držao se čvrsto sad već oslabljeni starac, nepristajući na predloge i podvale, držeći se onoga kako je rečeno, jer dedovi naši nisu pisali nego su reč poštovali i nje se čvrsto držali. Nije prošlo mnogo kad gazda Dragoljub pođe za svojim sinom, a kob ojača i još više pocrne.

Unučići njegovi, bez oca, saviše se oko majke, majka oko njih, pa na njih troje tako slabe i  pune tuge poče da reži k’o zver ta podmukla, pokvarena sila. A jedno zlo nikada ne ide samo, u to doba celu zemlju napade beda, nemaština, i ono najpodmuklije i najsurovije rat. I oni tako polugladni i odbačeni, bez oca, za ostavinu zatamnjeni, ostaše sami kad se i žena gazda Dragoljubova prikloni živom sinu, ucenjena i raslabljena, a ubrzo zatim i ona ode svome mužu, pa onda i Bogu na istinu. Sestra je stala iza brata, a na gazda Dragoljuba i sina mu prvenca zaboraviše, eto k’o da ih nije ni bilo, a decu nejaku rod najrođeniji izdade.

Imanje gazde Dragoljuba progutao korov, zemlja stoji pusta, ista ona što je mirisala plodna ponosom, tamo gde se nekad pevalo i voće bralo, samo jedan red jabuka, kažu ne zna im se sorta, svedoče da je tu nekad radio neki gazda.

Unuci se rasuli po svetu, mrze se oni što se znaju, a deca im se i ne poznaju. A na Đurđevdan, dvorište prazno, isto ono dvorište gde je gazda Dragoljub goste dočekivao i gde se do kasno u noć nazdravljalo i pevalo.

Kući oronuloj niko vrata ne otvara. A kob, njoj se ne vidi kraj, samo se širi k’o kuga, guta i ne preza, a plodna zemlja postaje prokleta.

PODELITE OVAJ TEKST NA: