detalj slike: KRK Art dizajn

POEZIJA SVETLOSTI

(Vojkan Đurđević, Srce kuca odjekom od drugog, Udruženje za odbranu

ćirilice „Dobrica Erić“, Beograd, 2021)

    „Početak i kraj svake filozofije jeste sloboda“

                                                                   Šeling

 Gordana Jež Lazić

Poetska zbirka Vojkana Đurđevića Srce kuca odjekom od drugog otvara svemoćno prostranstvo istinske slobode i radosti, one koju je ovovremeni čovek pod balastom civilizacije davno izgubio. „Samo na jednom mestu je / srce na mestu“ stihovi su koje autor ponavlja u dve pesme i nose lajtmotiv cele zbirke. Srce, njegovo poticanje i pripadanje, mesto na kojem mu je sve na mestu, simbol je ljubavi i kroz zbirku razvija alegoriju večnog postojanja božanskog kao ljubavi po sebi, čovečnog kao čestice božanske ljubavi i umetnosti  kao dara besmrtnosti onima koji su u njoj prepoznali svoje blago.

„U meni je reč / koja je postala moje jedino blago / koju ne znam da izgovorim / i koju pesma ne može da objasni / reč koje nema u rečnicima“ kaže pesnik svestan blagoslova koji mu je rođenjem dat, ali jednako svestan i krsta različitosti „Mudar jeko je otkrio pesmu bez reči / ko se sebe postideo nastanjen između krila“.

Sa stanovišta poetike autora apsolutno se nameće filozofski diskurs („časovnici nas na putu prestižu / u sredini skriveni ginemo“), umetnik je za njega odmetnik od sveta koji uvek korača između dve metafore, svestan da nema drugog puta/ večnost se rađa / jednom u nama. Upravo autorovo sagledavanje sopstvenog poetskog bivstvovanja otvara drugi, mnogo širi sloj njegovog poetskog izraza, iskonsku duhovnost („Kiša dolazi od neba / i njemu se žudno vraća“). A taj sloj uvodi pregršt snažnih, u Đurđevićevoj poeziji virtuozno razvijenih motiva: beskraj, svemir, svetlost, sunce, nebo, tišina, snovi, ptice.

 

            „Zemlja maše krilima u potrazi za suncem“

„Zar se nesanicom zove / ovo nespavanje / na talasima budnih snova“

„To što mogu da preletim / ptica ne može“

„Nebom se šire oči moje“

„Tišina u stihovima buja“  - Samo su neki od mnoštva živopisa ovih motiva

koji se prepliću iz pesme u pesmu. Međutim, motiv koji se pojavljuje kao konstanta i to kroz anaforu, obraćanje ženi, i od početka intrigira i svojom realističnošću navodi čitaoca na krivi put, u stvari je spona svih navedenih motiva.

           

            „U njenom oku vidim čvor / povezanosti / zvezda i svetlosti“

            „Ne otkrivam razloge zašto se obraćam baš tebi koja me ne čitaš“

            „Bez tebe nema dugotrajne pesme“

            „Naš početak je izmislio sam sebe“

            „Položio sam svoje molitve pred tebe“

            „Postoji granica / u meni / koju samo ti / uspevaš preći“

            „Ukrštena vremena su spona među nama“

            „Do tebe me je pouzdano dovela / tvoja tajnovita prisutnost / u mojim davnašnjim

 stihovima“

 

Motiv žene u Đurđevićevoj poeziji ishodi iz pojma Bogomajke, razvija se kroz pojam majke zemlje („Mi smo ugrizom u srce zemlje osetili ukus neba“), što bi ujedno bilo i autorovo viđenje Čistilišta i puta do Raja, sve do pojma voljene žene. Majka, iako ne direktno kroz pesmu, neizbežno postoji u autorovoj poetici kroz njegovo poimanje žene, a ono je suštastveno određeno svetim likom Bogomajke. To Đurđevićevoj poeziji daje jednu posebnu dimenziju. U vremenu kada se u srpskoj književnosti, kod autora svih generacija, još uvek živo osećaju tragovi neosimbolizma; kada filozofska poezija ulazi na velika vrata, a duhovnost se vraća, kako u naše nacionalno, tako i u naše stvaralačko biće, Vojkan Đurđević staje u red onih srpskih pesnika koje će vreme pred nama nazivati pretečama ili utemeljiteljima jednog književnog pravca.

Miljkovićeve vatre i te kako plamte Đurđevićevom poezijom, ali sa ove vremenske distance nose u sebi miris paljevine s kraja sveta, one o kojoj Rej Bredberi govori u svom „Farenhajtu 451“. Vojkan Đurđević u pesmi Nedodir kaže:

 

„Poslednja želja gori na ognjištu / gde se peku knjige / za svečanu večeru“.

 

Ali isto tako, upravo u ovoj pesmi, autor podseća na „Pesnički kvasac za hleb od pećinskog cveća“. I kao slikar i kao pesnik, Đurđević zna da i crtež i reč svoj prapočetak beleže u utrobi pećine, ritualno i magijski doduše, no ima u tom povratku početku duboke simbolike povratka sebi. „Nešto čemu ne dolazi kraj to je mogućnost dase vratimo na mesto u sebi gde smo uvek bili srećni“, kaže autor. Kako zbirka odmiče, sve češće je primetan upravo povratak  detinjstvu, čistom, anđeoskom dobu života. To je, očigledno, Đurđevićev put sazrevanja, put u duhovnost sve bližu hrišćanskom  idealu opšteg dobra. U odvažnosti da ostane svoj primetna je i poruka, netipična za njegov metaforični stil, pre bliska narodnom izrazu: „Teško onom ko svoju pesmu ne peva“. Pri tom, u Đurđevićevoj poeziji nema ni patetike ni pesimizma ni bega od realnog sveta oko njega. Stihovi su njegov krst i molitvenik u ruci, mistična nit između umetnika i neba, sveta svetlost koja mu pokazuje put, ali i svima oko njega koji je prepoznaju.

 

„Sunce će danas da ide u korak sa mnom / i samo oni koji nisu osetili njegovu toplotu / u to neće poverovati“.

 

Strukturalno, poezija Vojkana Đurđevića početak i kraj svog izraza našla je u slobodi. Lišena je stroge forme, rime, ujednačene dužine stiha, čak i znakova interpunkcije. Uprkos tome, postignuta je veoma lepa poetska dikcija  izborom zvučnih glasova, naročito čestim aliteracijama sonanata, kao i brojnim asonancama. Zanimljiva je aliteracija glasa M, koja asocijativno vodi ka reči majka. Brojne su metafore, personifikacije, simboli, alegorije, antiteze, a naročit utisak ostavljaju sinestezije  („oslušni sevanje mojih boja“). Slikar u pesmama, pesnik u slikama, Vojkan Đurđević kaže: „Sve što prolazi / trajaće ako je odjeknulo / ako je preraslo svoju visinu“. Pozdravljam odjek ove poezije u vremenu pred nama!

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: