detalj slike: Dragan Kolundžija (1938-2020)

ČUDESNI DEČAK SRPSKOG NEOSIMBOLIZMA

(Sećanje na Dragana Kolundžiju)

 

Gordana Jež Lazić

Od Dečaka sa Kozare do Čuda od deteta vremenski put nije bio dug, ali, iskustveno ima razmere trajanja nekoliko života. Tako već od pojavljivanja na književnoj sceni Dragan Kolundžija u svemu što napiše vaskrsava kočićevsku istinitost pisca svoga roda: „U meni ima milion srca“. Rođen 1938, već 1942. susreće se sa usudom čoveka sa spaljenog ognjišta. Upravo – čoveka, jer deca tako nekada odrastu u trenutku, iz slamke slomljenog detinjstva. Zemunica na Kozari postaje mu sklonište i dom, a slika tog doba – fatamorgana. Govorio je da su njegovi „najlepši stihovi posvećeni senima njegovih dvadeset i osam Kolundžija, kojima su živote uzeli u Jasenovcu i na Kozari“. Iz tog doba tame koja proždire detinjstvo ostala je žig-slika u duši dečaka iz koje će se samo deceniju kasnije roditi jedna od najpotresnijih pesama sa tematikom stradanja u Drugom svetskom ratu – „Na breg sam iz matere pao“, posvećena drugu sa Kozare, Borislavu Mikeliću. (Tog dana kada sam počela da pišem ovaj tekst B. M. došao je da poseti Dragana Kolundžiju.)

-          „Poezija je velika posveta.“ „Pesnici jasnije i bolnije razumeju svoj narod.“  

Samo su neke od rečenica Dragana Kolundžije koje nam trasiraju književno-teorijski put u razumevanju njegove poetike. Ali, čudesni dečak srpske književnosti 20.v, uprkos istinskoj slavi, dugoj preko šest decenija, nikada nije bio daleko od svoga naroda. Naprotiv, ovaj nežni vitez koji `mesto mača nosi reči, najlepše reči srpskog jezika, uvek je stajao korak ispred svetlosti i ispred tame, u stvarnom životu svoga naroda.

-          „Interesuje me poezija koju je mogao samo život da napiše... Pišem da bih u život uneo red i svetlost“, govorio je. A najbolnije podudarnosti tragične srpske istorije 20.v. kriknule su u poetskim zapisima Dragana Kolundžije i uklesane na spomenicima:

 

UKLESANO U SRCE I NA SPOMENIKE

 

Mrakovica, na Kozari (1941-1945)

 

Oni leže, pomešani sa zemljom, pomešani sa vatrom, pomešani sa istorijom. Vetar je ovde sada jedini sused i kiša jedina muzika. Ovo mesto preselili smo u svoje srce i čuvamo uspomenu.

 

                                    Groblje Borik, Banja Luka (1991-1995)

 

Kad se nađeš u srpskome kraju, javi, stranče, u komandu vesti: Naša četa još na položaju – mrtva čeka dalje zapovesti.

 

 

Prerano je video smrt u njenom najstrašnijem obliku i ona ga progoni ceo život, personificirana u tamu, noć, gluvo doba, ali „zatvorena u ružu“. Danas jedan od naših najvećih pesnika 20.v, Dragan Kolundžija, taj fenomen objašnjava rečima Morisa Driona: „Recite NE ratu, ali recite to sa cvećem“. I, zaista, uprkos činjenici da se ceo svoj vek odupirao strahovima iz tame, Dragan Kolundžija nije prestajao da voli čoveka samo po čovečnosti. U inat svim ratovima sveta, njegovi poetski simboli najlepša su potvrda Ćopićevih reči: „Još uvek nije iskovana sablja koja može saseći naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone“. Otud je priroda u poeziji Dragana Kolundžije  puna miljkovićevskih vatri, svetlosti leta, života u punoj slasti. Iz nje mistično izranja kult rađanja, kroz motvacione cikluse trave (zemlje), krave, teleta, majke, voljene žene razvija se – sveti kult žene, bića koje rađa život, a ljubav u njegovim pesmama dobija razmere neba. Danas primećuje da „nema pesme, jer nema ptica ... čovek je došao na asfalt, a prirodu je zanemario“ i kaže „poezija je pre svega u čoveku, u kamenu, u polju, svuda, samo je treba otkriti, osluškivati“. Upravo to su reči u kojima se krije ključ svih odgovora ovog veka. Kada bismo imali sluha za životnu mudrost pesnika i dali joj prostora da nam se uvuče pod kožu, bio bi ovo vek bez nasilja, mržnje, ratova. Neverovatna je podudarnosti svetlosti iz poetke Dragana Kolundžije i stihova savremenog jermenskog pesnika, Sargisa Karejana: „Ali, ima li napuštene svetlosti?“ To je ona čestica dobra u svakome od nas, seme ljubavi prema svetu i čoveku. Zato je svetlost misija pesnika. Zato čudesni Dečak sa Kozare uspeva da se mnogo puta za svog veka uzdigne iznad svakog zla i svetu ostavi svetlost.

Taj nadimak čudo od deteta dobio je kao sedamnaestogodišnjak, kada mu je Mladen Oljača u listu Omladina objavio prvu pesmu Tvoj glas. Već sledeće godine u časopisu Delo Oskar Davičo i Vasko Popa objavljuju ciklus pesama Dragana Kolundžije, što je ozbiljno skrenulo pažnju ondašnje književne javnosti na njegov umetnički rad. Zajedno sa Brankom Miljkovićem, Božidarom Timotijevićem, Milovanom Danojlićem i Petrom Pajićem ulazi u istoriju srpskog neosimbolizma. Ali, i talenat i slavu svih tih decenija nosio je sa takvim dostojanstvom i jednostavnošću da je to čudo po sebi. Na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu 2017.g. u prolazu susreće prijatelja Blagoja Bakovića i dovikuje mu: „Napiši mi jedno dugo pismo o svom životu!“ Okreće se savremena masa iz ere emotikona i friziranih fotografija, pitam se koliko ih se uopšte seća pisma, a kamoli tople ljudske reči i u tom trenutku znam da ću kad-tad napisati ovaj tekst, jer Dragan Kolundžija nije pesnik 20.v, on je pesnik svetlosti, večnost.

Prvu knjigu „Zatvorenik u ruži“ objavio je kao gimnazijalac. Iz tog perioda seća se anegdote: tada je od honorara za knjigu dobio mnogo više novca nego što je njegov otac mogao da dobije za kravu, upravo tako je i objasnio ocu valjanost svog poziva. To, svakako, nije sprečilo ujaka, koji je o njemu brinuo u Beogradu da lično zamoli sekretara Udruženja književnika Srbije da ga „ni slučajno ne prime, jer on mora da završi školu“. Molbe nisu urodile plodom, primljen je, naravno, a potom objavio 30 knjiga, bio zastupljen u brojnim domaćim i svetskim antologijama, dobitnik je brojnih nagrada, prevođen na mnoge jezike i radni vek proveo kao urednik Katedre za književnost i umetnost na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu. U dva maha svoje obaveze u ovoj ustanovi ostavio je da miruju da bi, u svojstvu profesora srpskog jezika i književnosti, radio u našim osnovnim i srednjim dopunskim školama u Francuskoj – u Parizu, Mecu i Nansiju. O tom periodu govorio je: „Išao sam iz osećanja duboke svesti da je svako naše dete važan deo naroda i jezika. Bio sam veliki putnik, a škola u kojoj sam učio našu decu nacionalnom predmetu bila je neka vrsta pokretne škole, pa sam putovao iz mesta u mesto i po 100 km“. Na moje pitanje – šta bi danas poručio svom narodu diljem sveta, odgovorio je bez razmišljanja: „Ima jedna moja knjiga, Zvono za povratak, to je knjiga za njih“. Nisam baš očekivala takav odgovor, ali jedno je sigurno, razgovarali smo u njegovom stanu, nedaleko od Hrama Svetog Save i sećam se da su u to vreme zvonila zvona.

Sabrana dela Dragana Kolundžije objavljena su 2017.g, u njima i Korak na dugomputu, knjiga u kojoj se nalaze prikazi dela Dragana Kolundžije iz pera preko trideset naših najeminentnijih književnih kritičara. Ovaj tekst je nešto sasvim drugačije, ovo je „jedno dugo pismo“ o susretanju sa „čika Draganom“, jer bih želela vam predstavim onog Dragana Kolundžiju kakvog ste mogli da upoznate u živom razgovoru. Imala sam tu čast da prva organizujem obeležavanje 60-godišnjice izlaska njegove prve knjige, u okviru Kulturne zajednice Krajine. Tog 12. januara 2018. poeziju Dragana Kolundžije govorila je glumica Jelena Žigon, kao i mnogo puta do tada. O pesniku akademik Slobodan Remetić i prof. dr Petar Pijanović, pred preko 100 ljudi, među njima brojnim uglednim zvanicama. Nije ispraćeno u medijima, zapisujem da se ne zaboravi, a bilo je veličanstveno. Tom prilikom nastao je i ovaj tekst, kojim sam Dragana Kolundžiju predstavila i na Kolarcu, sa Ljubivojem Ršumovićem, 8. marta 2019, i na njegovoj poslednjoj književnoj večeri, u Centru za kulturu Rakovica, 24. februara 2020.     

Sve do pandemije 2020. Dragana Kolundžiju mogli smo sresti na svim važnijim književnim događajima u gradu, uvek je svoju poeziju govorio napamet, nepogrešivo. Dragan Kolundžija upokojio se 19. jula 2020, u Beogradu. Pamtićemo ga po teturavom štapu, koji bi posle književne večeri katkad i zaboravljao, pa nastavljao sam, a u vazduhu je ostajalo pitanje – nosi li uopšte taj štap pesnika ili pesnik nosi štap nesalomivom snagom duha i radosti zbog svake izgovorene pesme. Poznavati Dragana Kolundžiju značilo je svaki dan učiti da je život blagoslov, da se „pesma najlepše piše posle šetnje“, da je „pesma je šum naše krvi“, a „poezija naša očevina, naš mali, ali dragocen posed“. „Pun i srećan život mi je samo u pisanju“, govorio je čudesni dečak srpskog neosimbolizma koji će uvek biti korak ispred tame i ispred svetlosti, korak ispred vremena.

Svoju poslednju pesmu diktirao mi je telefonom, brižljivo proveravajući da li sam zabeležila znakove interpunkcije kako ih je zamislio:

 

         Dragan Kolundžija

 

     Zatvorenik u ruži posle 63 godine

 

Kad na svoj radostan rad

           stavim tačku –

 

          ugasne svetiljka

         i sve se svrši,

        slomljen i pognute glave

       nesigurno misliću:

 

     Šta će ostati od mene?

 

    Majušni izbor reči

   i stihova

 

   moći će da stane

  na nadgrobni kamen:

 

  Voleo.

 Pevao.

 Živeo.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: