SRETEN PETROVIĆ, ESTETIKA I DOŽIVLjAJ: LjUBITELjU UMETNOSTI I LEPOTE

(Beograd: Dereta, 2019)

Sanda Ristić Stojanović

I

Knjiga Sretena Petrovića Estetika i doživljaj posvećena je ljubitelju umetnosti i lepote, kako sam autor navodi u njenom podnaslovu. Oslanjajući se na Adornovu lestvicu recepcije umetničkog dela, oduvek sam smatrala da su ekspert i ljubitelj umetnosti najvažniji za recepciju umetnosti.
Eksperti su ili veliki daroviti umetnici ili veliki urednici, galeristi sa izuzetnim senzibilitetom za umetnost. Eksperti uočavaju sve dimenzije i detalje umetničkog dela, povezanost među njima, i ne oslanjaju se samo na formalna znanja.
Kako Petrović ističe, estetika računa na to da se umetnici, koliko god međusobno bili različiti, razlikuju po utisnutom ličnom pečatu u umetničko delo.

Čovek današnjice je navikao da za svaku oblast postoje stručnjaci. Ako već postoje, da li je tako i sa umetnošću?
Petrović u prvom delu svoje knjige, u odeljku pod nazivom Čovekovo pravo na lepotu i umetnost, ukazuje na stav jednog analitičara koji u pitanjima umetnosti smatra da postoje dve vrste ljudi: jedni su istinski ljubitelji umetnosti koji imaju „dublji i tananiji senzibilitet od nekih drugih“, dok u drugu grupu spadaju stručnjaci za umetnost koji ne poseduju senzibilitet, tj. nemaju osećaj za umetnost, a ipak „glatko umeju da govore o njoj“.
U odeljku Kriza umetnosti i urušavanje ukusa, Petrović se poziva i na istraživanja Ludviga Gica, koji se bavio problematikom umetnosti i kiča. Vrlo je realna Gicova tvrdnja, a i mnogih estetičara i psihologa današnjice, o tome da iza proizvodnje kiča danas stoje čitavi štabovi u kojima psiholozi na bazi proučavaja ponašanja masa sugerišu šta se masama može danas podmetnuti i unosno prodati.

I tako, stižemo do pojma „kemp“, koji je zapravo svesno plasirani kič. Kemp je zapravo kič koji je nadograđen posebnim kvalitetom – ironijom. Kraljevi kempa danas su Demijan Herst i Džef Kuns čija je „skulptura“ Pas od balona prodata za preko 50 miliona dolara. Jedna od osnovnih teza Petrovićeve knjige glasi da je „umetnost opšta vrednost zajednice, jedne kulture“. Prema tome, ona je svojina publike, recipijenata, uživalaca, koji su tim istim delima nužno poneseni i bez kojih umetnost kao javno kulturno dobro principijelno ne može postojati. Dakle, kao što umetnost bez dela ne može postojati, isto tako i delo bez publike nema niti potvrđuje svoj legitimitet.

Drugi deo Petrovićeve knjige Estetika i doživljaj nosi naslov Doživljaj, ukus i stvaralac umetnosti.
U osmom odeljku drugog dela Čista lepota – metodska fikcija, S. Petrović analizira stavove Kanta i njegovog sledbenika neokantovca Hartmana. Prema Petrovićevim rečima, Hartman se u odbrani autentičnosti estetskog opredelio za delatnu Uobrazilju „contra rigidnom razumu“. „Utisak je kako je uobrazilja snaga pre svega bliska geniju, što onda implicira da su oboje u nekom dosluhu sa višim, metafizičkim svetom“ (Estetika i doživljaj, str. 171).
U prvom i drugom delu knjige Estetika i doživljaj, autor preispituje i problematizuje Kantovo, Rikertovo, Hartmanovo i Gajgerovo shvatanje recepcije umetnosti.

Treći deo knjige nosi naslov Doživljaj posebnih umetnosti i podeljen je u tri odeljka: (1) Doživljaj likovnog sveta, (2) Doživljaj muzike i (3) Doživljaj književnosti. Pogled na kritiku.
U odeljku Doživljaj likovnog sveta Petrović u svoja istraživanja uključuje i preispitivanja o umetnosti raznih psihologa: Donalda Brikmana, psihologa boja Čajlda Ajzenka i Kingeta. Autor razmatra i osobenosti umetnika ekstraverta i introverta, umetnikov doživljaj estetskog, pitanje ukusa i stila, poreklo razlika u ukusima, zanimljiva iskustva slikara. Ukazujući na polaritet predmetnog i bespredmetnog slikarstva, Petrović je svojim istraživanjima obuhvatio 30-tak savremenih slikara u Srbiji. Oni su radili test boja, piramide sa kvadratima boja. Zbog očiglednog polariteta koji postoji između samih slikara, postavlja se pitanje kompetentnosti raznih žirija za likovne nagrade. Pitanje kompetentnosti proširuje se i na novine i časopise u kojima sede izvesni „kritičari“ i „radnici u kulturi“, koji mogu zagovarati ili već zagovaraju samo jednu opciju u umetnosti; isto možemo uočiti i kada su u pitanju druge umetnosti – poezija, muzika. Padaju u oči čudne odluke raznih žirija i ustanova, uključujući tu i finansiranje preskupih izložbi raznih vizuelnih praksi. Kada je poezija u pitanju, ističem da jedan broj akademskih kritičara, univerzitetskih radnika i njihovih studenata smatraju da je poezija zanatska stvar, a ne nešto tajnovito, metafizičko, zagonetno, pobunjeničko, posledica dara i inspiracije.
U odeljku Doživljaj muzike razmatraju se one teme koje su u 21. veku u epicentru pažnje estetike. Osim teme stvaranje muzike i uživanje, Petrović ovde preispituje i teme kao što su Bihejvioristička teorija muzike i Teorije o muzičkom geniju.

Treći deo knjige zatvara odeljak Doživljaj književnosti. Pogled na kritiku. Uz mnoštvo uvida u precenjeni sud narasle u XXI veku armije raznih istoričara umetnosti, istoričara književnosti, pseudoeksperata, formalno obrazovanih, ima nekoliko značajnih uvida koji se nameću. Pre svega, to da formalno obrazovanje nikako nije dokaz da neko ima senzibilitet za umetnost, da se nauka suštinski ne može primeniti na umetnost i da su pravi kritičari, sa senzibilitetom za umetnost, ređa pojava.

Kada je u pitanju poezija kao umetnost, situaciju dodatno komplikuju razni konkursi za dodelu nagrada (sa novčanim iznosom), postojanje raznih komisija koje odlučuju o statusu (često i egzistencijalnom) pesnika. Otuda zanimljivi uvidi, poput pogleda kompozitora i filozofa estetike Vladimira Jankeleviča, koji daje savet: „,ne čitajte kritike učenih, koje su najčešće tendenciozne. Čak i kada su sasvim iskrene, one su na kraju krajeva izraz isključivo ukusa samih kritičara. Ali, takođe,- ne čitajte ni ono što stvaraoci ispovedaju, već slušajte što oni stvaraju“. Značaj ljubitelja umetnosti u 21. veku, senzibilnih da u poeziji odaberu ono što lično osećaju i lično doživljavaju kao umetnost, treba shvatiti kao najvažniji osnov za opstanak same umetnosti.

Napominjem da su knjige odličnih pesnika, takvih kao Lorens Ferlingeti, Pablo Neruda, Federiko Garsija Lorka, Emili Dikinson i Gabrijela Mistral, prodate u milionskim tiražima širom sveta.
Petrović takođe ukazuje na to da je sociologija umetnosti dobro evidentirala činjenicu da savremeni kritičari ispoljavaju narcisoidnost, i to kako u pogledu vlastitih sposobnosti tako i procene važnosti njihovog zadatka. U eposi neoliberalnog kapitalizma kad su se umetnici, a među njima i pesnici, našli u nezavidnom položaju kritičari su se masovno pozicionirali u određenom „sistemu“ koji odlučuje: o putovanjima pisaca, o raznim nagradnim fondovima, o festivalima, o stipendijama, o egzistencijalnom statusu pisaca. Na taj način, znatan deo kritičara nastoji ne samo da se uzdigne iznad umetnika (razne pozicije moći) već i da u potpunosti pokori umetnike.

Ovde bi svakako trebalo pomenuti Encensbergerove uvide o književnoj kritici, pre svega njegov stav o tome da kritičar kao ličnost treba da bude autoritet za sebe, odnosno da bude institucija za sebe, dakako uz postojeći senzibilitet za umetnost, a ne da bude deo „sistema moći“ koji nastoji da tlači nepokorne, autentične stvaraoce. U tom kontekstu, treba razmišljati o Encensbergerovom stavu da kritika više ne postoji, odnosno da postoje pedagozi i akviziteri. A kao deo kritičarske strategije da se uzdignu iznad umetnika ide i pojava da se veći broj formalno obrazovanih kritičara naprosto pretvorio u „umetnike“ i „pisce“, sledeći famoznu postmodernističku ideju da i kritički tekst tobože može da se nazove umetnošću odnosno umetničkom književnošću. Neki su otišli i korak dalje, pa su sa pozicija moći proglasili sebe za „pesnike“, tobože postajući to tek nakon završetka obuke na filološkom (neumetničkom) fakultetu, na kome prilikom upisa ne postoji provera talenata kako se to inače čini na likovnim i muzičkim akademijama. Istine radi, treba napomenuti da ima i onih književnih i likovnih kritičara koji svoj put u umetnost ne grade na pozicijama moći, i imaju prava da iskažu svoj senzibilitet.
Četvrti deo Petrovićeve knjige nosi naslov Psihoza i doživljaj sveta. Stvaralac i recipijent.
Autor u ovom delu svoje knjige sagledava odnos između stvaraoca i recipijenta u svetlu pitanja kako psihički poremećaji utiču na sam proces stvaranja umetnosti i recepcije takvih umetničkih dela. Posebno se razmatra da li je osnovano govoriti o izvesnom podudaranju mentalnog sklopa ili seksualnih sklonosti između autora i recipijenata. Sreten Petrović nam ukazuje i na to da u umetnosti nije dovoljno da delo samo donese nešto novo, već delo mora biti vredno, korisno i značajno „pre svega za Čoveka“.
Odeljak Kreativni proces i doživljaj umetnosti – forma terapije Petrović završava rečima: „Sva dela jednog umetnika, prema estetičkoj pretpostavci koja mi je bliska, mogu biti, a najčešće to i jesu, dovršena, ali ni u jednom se sam Umetnik lično ne oseća do kraja i „sasvim udomljeno“ (str.340).

U odeljku Recepcija – između neprikosnovene kritike i publike navodi se poznati slučaj autorke Emili Dikinson. Kada je njena poezija posthumno objavljena, odbačena je od tadašnje kritike, ali je bila prihvaćena od široke čitalačke publike i javnosti. Emili Dikinson se danas ubraja u najveće američke pesnike. Sreten Petrović se poziva i na Rotenberga i važnost njegove teze da je „vreme najbolji katalizator vrednosti“. Navodi se primer pisca Ežena Sija čija je knjiga Tajne Pariza bila štampana u 100. 000 primeraka, upravo u vreme kada je Marsel Prust živeo, stvarao i bio anoniman pisac.

Četvrti deo Petrovićeve knjige zatvara odeljak Stvaranje i doživljaj. Psihičke smetnje na vezama i obuhvata ove pododeljke: (A) Bolesni umetnik. Histerija, (B) Homoseksualci i biseksualci – stvaraoci i uživaoci umetnosti i (C) Uticaj zavisnosti od alkohola na stvaralaštvo i doživljaj umetnosti.

II

Jedna od temeljnih vrednosti knjige Estetika i doživljaj jeste ukazivanje na Kantove i Hartmanove stavove o tome da je ono metafizičko, tajanstveno, nesaznatno odlika darovitog i genijalnog umetnika. Takav umetnik stvara kao priroda, i, obdaren uobraziljom, on postavlja svoja pravila. Da bi neko sudio o umetnosti, taj mora posedovati senzibilitet za umetnost, što mu formalno obrazovanje ne garantuje. Ono što razlikuje Rafaela od mnogih slikara njegovog doba jeste njegova originalnost, intuicija i njegova jedinstvena ličnost koju je utisnuo u svoje delo. Razume se, Rafael je samo jedan primer velikog umetnika.
Mnoge nagrade koje se u današnje vreme dodeljuju u oblasti likovne, pesničke, muzičke umetnosti često zamagljuju stvari i u medijskom prostoru održavaju, veoma često, status kvo.
Od umetnosti preživeće samo ono što vredi i ono što će ljudi senzibilni za umetnost prihvatiti. Sa ovim dubokim uvidima u Petrovićevu estetiku i situaciju današnje umetnosti konstatujemo da danas mnogi smatraju da poezija nije umetnost, pri čemu su se mnogi nedaroviti bez stida priključili „pesničkoj porodici“ i pišu pesme razumskog porekla. Stoga, jedan od predloga ozbiljnih estetičara jeste da se primenom naziva „umetnička poezija“, „umetnička muzika“ i „umetničko slikarstvo“ umetnost konačno odvoji od onih koji su u potrazi za emergentnom kreativnošću duboko zabasali na teren antiumetnosti i raznih egzibicija.
Prema mišljenju velikog broja estetičara, među kojima je i Žan Kler (Kritika modernosti), promene u umetnosti se izvode na terenu invencije – novog. Smatram da takvi uvidi treba danas da doprinesu barem smanjenju broja „umetnika“, jer, razume se, ne može svako biti pesnik, kompozitor ili slikar.

Istinska umetnička poezija je bliža muzici i slikarstvu nego proznom stvaralaštvu. U današnje vreme, brojne nagrade za poeziju i likovnu umetnost, kao i za razne pisalačke i vizuelne prakse mogle bi se uspešno objediniti pod zajedničkim nazivom „Neron “, uz napomenu da danas nije spaljen Rim već se radi o pokušaju spaljivanja umetničkog dostojanstva, prirodnog dara, prava na ono „zrnce ludosti“, odnosno na „zrno ludila“ koje je Lorka pominjao kada je govorio o poeziji Pabla Nerude. A sam Pablo Neruda jednom je izjavio: „…prezirem realizam kada je u pitanju poezija“ . I Lorka i Pablo Neruda su ubijeni: Lorka – u Španiji, Neruda – u svom Čileu, kada mu je u bolnici, gde je nasilno odveden, desetak dana nakon vojnog puča ubrizgana smrtonosna injekcija. Pinočeovi vojnici su tih dana, kada je Pablo Neruda ubijen, torpedovali sa vojnih brodova njegovu kuću u Isla Negri; kuća je, na sreću, kasnije obnovljena i pretvorena u muzej Pabla Nerude.

Mnogi istoričari umetnosti i književnosti oglušili su se o poznati Kantov stav „govoriti stalno šta umetnost nije i ne može biti“, koji je veoma značajan za opstanak umetnosti.
Žan Kler s pravom opominje da živimo u aleksandrijsko doba koje se vratilo, tj. u doba procvata sekundarne literature, tekstova o tekstovima. Međutim, i u doba antiumetnosti uvek će biti umetnika, uvek će biti slikara, pesnika i kompozitora.Treba se prisetiti da je u doba pop arta i apstraktnog ekspresionizma postojao i stvarao veliki američki slikar Edvard Hoper, koji je izuzetno dobro prihvaćen od publike širom sveta.
Umetnici u XXI i potonjim vekovima neće zavisiti od famoznih teorija Artura Dantoa, nesuđenog „Hegela 20. veka“, koji je ustoličio Brilo kutije Endija Vorhola kao „umetnost“ i ustvrdio da je nastupio kraj umetnosti, kraj slikarstva. Za mlade darovite umetnike je od neprocenjivog značaja podrška kakvog velikog, darovitog, iskusnog umetnika, koji treba da ih ohrabri, podrži, odnosno da se izjasni o njihovom delu i daru.

Umetnost i umetnici neće zavisiti ni od institucionalne teorije Džordža Dikija, po kojoj ako se nekolicina ljudi okupi u nekakvoj instituciji, onda oni mogu tobože arbitrirati o pitanjima umetnosti. Zbog opisanih neprilika u kojima se u naše doba našla umetnost, značaj recipijenata ili ljubitelja umetnosti postaje krucijelan faktor opstanka umetnosti. Adorno nas obaveštava da je broj ljubitelja umetnosti u padu, a broj pseudoeksperata, tj. formalno obrazovanih u porastu. Ovde obraćamo pažnju na sam fakat postojanja ljubitelja umetnosti koji imaju senzibilitet za umetnost, jer će oni na ovaj ili onaj način neizostavno doprineti opstanku umetnosti. Kako su neki estetičari ukazali , publika, tj, ljubitelji umetnosti su danas jedini nekorumpirani segment u oblasti kulture.

Petrovićeva knjiga Estetika i doživljaj je važan događaj u srpskoj kulturi. Ona je nezaobilazno štivo za savremene estetičare, a značajna je i za umetnike koji treba da jačaju samosvest o vlastitoj darovitosti. Knjiga je, dakako, dragocena i za ljubitelje umetnosti, koji imaju pravo na sopstveni doživljaj umetnosti. Uz Difrena, Enscensbergera, Žana Klera, Suzan Zontag i režisera Andreja Končalovskog, Sreten Petrović se pridružuje odbrani prava ljubitelja umetnosti na neometano uživanje, odn. prava na slobodno stvaranje umetnosti. A stvaranja umetnosti nema bez jakih ličnosti umetnika i njihove težnje za slobodom. Na taj način, knjige Sretena Petrovića Estetika u doba antiumetnosti i Estetika i doživljaj predstavljaju teorijsku osnovu za jačanje samosvesti i ljubitelja umetnosti i umetnika, teorijsku osnovu za jednu novu pobunu današnjih umetnika, koju možemo nazvati i romantizmom 21. veka.

Savremena estetika je već evidentirala spoj između postmodernističkih teorija umetnosti i postmodernističke filozofije. Liotar kao rado citiran autor kod jednog dela postmodernista svedoči da je teorija neretko delo „konceptualnih manijaka“, koji zapravo ne shvataju da su književnost i teorija potpuno različiti entiteti. Evidentirana je pojava praksi kao što su narativizam (ekspanzija koncepcija teorija književnosti koje su svesno brisale granice između onoga što je teorijsko i onoga što je književno) i nadinterpretacije (pisanje o onome što „tekst skriva“). Prema mišljenju velikog broja estetičara, pomenute prakse uz bujanje interpretacija zagađuju polje estetskog, odn. polje umetnosti.

Evidentiran je i napad tog konglomerata postmodernističke filozofije i postmodernističkih teorija na zapadnu metafizičku filozofiju. Ako uvažavamo poznat Hajdegerov stav (Sva zapadna filozofija je metafizička, sva zapadna umetnost je metafizička.),važna je ta svest o borbi za odbranu umetnosti i prava na umetnost u 21. veku.

Ovaj prikaz treba razumeti i kao poziv na čitanje knjige Sretena Petrovića Estetika i doživljaj: ljubitelju umetnosti i lepote. Pred nama je obimna knjiga (390 stranica) iz oblasti estetike, odn. ozbiljan autorski poduhvat realizovan upravo u doba kad razni „teoretičari“ antiumetničkih praksi veoma agresivno deluju u medijskom prostoru čitave planete.

PODELITE OVAJ TEKST NA: