detalj slike: KRK Art dizajn

DACA I HUAN

 

,,Subotička policija potvrdila nam je informacije o jutrošnjem tragičnom događaju. Dvadesetsedmogodišnji  A.N. pucao je iz vozila u pokretu, usmrtivši petoro a ranivši troje ljudi na pešačkom prelazu. Motiv napada još uvek nije poznat. Nezvanično saznajemo da počinilac nije ranije osuđivan, niti je boravio u nekoj ustanovi za mentalno obolele.“

,,Tata, utišaj malo! Ništa ne čujem!“ izluđuje me. Počela mi je serija, a on ponovo odvrće vesti do daske. Otkako je izgubio posao, po ceo dan samo sedi , gleda televiziju i  nemilosrdno naliva  trbušinu pivom.

,,Troje mladih izvršilo je danas samoubistvo skočivši sa Mosta slobode. Očevici kažu da su se smejali i mahali rukama, podražavajući ptičiji let…“

,,Tata, počela mi je serija, utišaj.“ ljutito lupkam stopalom o pod.

,,Više desetina građana Pančeva došlo je jutros četvoronoške na posao, grokćući poput svinja.  Građani su se žalili na jaku glavobolju, i nisu se sećali kako su stigli na posao.“

E, sad je stvarno dosta. Trčim niz stepenice da mu očitam bukvicu. Iznenadan i snažan bol u glavi me skoro baca na patos. Senoviti podsećaju da su tu, da me neće lako ostaviti na miru. Njihove reči su kratke, grube, donose mi pustoš i bol. Nije to tečni,  melodični španski jezik Ranjene ljubavi. Bože kako je Huan lep, sa onim crnim okama, kovrdžavom kosom, širokim ramenima... i rukama kao stvorenim  za zagrljaj. Crvenim, svesna da Senovitim otkrivam svoju intimu. Čujem njihov podrugljivi smeh, odjekuje mi u glavi.

 Tata je zaspao na trosedu, trbušina mu se prelila preko majice. Utišavam ton na televizoru. Senoviti mi govori da ubijem ovog beskorisnog čoveka, da mu zarijem zube u vrat i okusim njegovu toplu krv. Ruke mi trnu, noge su mi olovne. Snažan je Senoviti, osećam da preuzima kontrolu. Koračam kao u snu, osećam očev pijani dah. Dok mi se njegov vrat prosto nudi, pogled mi pada na majicu... tu sam mu majicu kupila još na maturskoj ekskurziji. I dalje ju je uporno nosio, iako su je godine pretvorile u običnu, prljavu izbledelu krpetinu. Nešto me stegnu u grlu. Takva sam. Jaka za bitne stvari, a sitnice me raspekmeze. Pekmez-opasnica, što bi tata rekao. Nežno ga pokrivam ćebetom, dok me Senoviti časti rafalom psovki.

 Vraćam se u sobu, obuzima me  zla slutnja.  Nadam se da će me serija otrgnuti od crnih misli. Huan koliko je lep, toliko je i smotan. Nikako da se smuva sa Florom, koja ponovo odlazi ljuta i povređena. Sledeću scenu ne pamtim. Senoviti me napada svom silinom. Osećam ga u svakom mišiću, organu, nervu.  Ovog puta osećam da nije uobičajeno testiranje, opipavanje snaga. Udovi su mi potpuno paralisani. Ne mogu da pustim ni glasa, niti da bacim čini. Panika mi klizi niz grlo. Pokušavam da stupim u vezu sa Savetom, ali ne mogu da vidim njihova lica, niti da  im čujem  glasove.

Senoviti se smeje, objašnjava mi polako kao detetu, kakva me budućnost čeka... budućnost u kojoj poput  lutke beživotno ležim na krevetu, sprženog mozga i osećanja, dok bezbrojni Senoviti ulaze u mene. Vrištim u agoniji, molim Senovitog da mi podari brzu i bezbolnu smrt.

Saterana uza zid, rešena sam da iskoristim jedino što mi je preostalo- intuiciju. Ego mu je veći od Himalaja. Voli da ga mole. Nije mu dovoljno da ubije, uživa da ponizi, obeščasti, oduzme ljudskost. Moji krici i molbe ga zabavljaju, pažnja mu popušta. Dok uživa u mom bolu, ja krećem drugom stazom, koju ne može da vidi. Ne bih smela da idem njom, ali jedan deo mene uživa u tome, naslađuje se sopstvenim strahom i nesigurnošću.

 

Noć je vilinska. Mesec isijava bledozelenu, otrovnu svetlost. Vidim ogromni zamak, visokih tornjeva i crnih kula. Svakakva gnusobna stvorenja vrebaju kraj staze, gutaju me  mračnim očima, ali me puštaju da uđem u zamak. Nemam osećaj za vreme. Ovde vreme ne teče, ili teče drugačije nego u ljudskom svetu. Ulazim u najvišu sobu u zamku. Devojka sedi na krevetu i češlja dugačku crnu kosu, koja joj u slapovima pada po ramenima. Oči su joj crne, u njima vidim noć i odsjaj zvezda-  najlepše i najstrašnije oči koje sam videla. Bledo, okruglo lice, kao u deteta, pune, sočne usne, koje u meni bude želje od kojih mi lice gori kao da sam na plaži u sred leta. Lepa je i jeziva- osećam da počinjem da drhtim kao dete pred učiteljicom.

,,Pomozi mi... molim te.“ glas mi je šapat. Negde u daljini osećam da će mi Senoviti uskoro slomiti fizičko telo, a onda ću zauvek ostati ovde, poput duha...

,,Klekni.“ Glas joj je kao reka, hladan, brz, začuđujuće snažan za tako sitnu figuru, a opet nekako opijajući, zanesen, pun erotskog naboja. Usta su mi suva od straha i uzbuđenja, ali činim ono što mi je naredila. Osećam se bedno, poput pseta koje nije sigurno da li će ga gospodar pomilovati i nagraditi, ili opaučiti štapom po leđima. To me ljuti, ali još više me ljuti što osećam veću dubinu njene vlasti nada mnom... Njena ruka me mazi po kosi, i to je dodir oluje, tornada, munje; ali istovremeno i beskrajno nežan i senzualan. Molim se u sebi da prestane, jer budi ono elementarno u meni, što me plaši i izlaže sramoti.

,,Poljubi.“ Izdaje sledeću naredbu, i prinosi  dlan mojim usnama. Spuštam usne na njen dlan, koža joj je čista i nežna, miriše na šumske biljke, noć i proleće. U tom trenutku nestaje noć, nestaje Vilindvor, vidim i osećam samo zelene munje koje mi iz njenog dlana šibaju kroz vene, pune mi sve ćelije životnim sokovima, bude mi želju, strast, snagu... ne stižem ni da joj zahvalim, ponovo sam u ljudskom svetu. Puštam Senovitog da uđe još dublje, čujem  trijumfalni krik osvajača. Prepuštam se matici, ona me nosi, on me hvata, novi egzotični plen u naručju, a ja čekam trenutak da...

***

 

Stiven odloži kacigu na sto, a drugom rukom tresnu Trevisa po leđima. Trevis progunđa neku psovku. ,, Čoveče ovo je sjajno.“ nasmeja se Stiven. ,,Bolje je i od seksa. Uđeš im u mozak, i načisto ih razneseš.“

,,Mi smo pravi nomadi, znaš?“ Stiven je bio dobro raspoložen.  ,,Nomadi novog doba. Naše su ceste milijarde moždanih ćelija. Čoveče, Pizaro je bio obični amater u poređenju s nama. Naše su kolonije beskrajne.“

,,Postao si poetska duša ?“ Trevor se namršti. ,,Da odmoriš malo? Ne skidaš se od jutros. Navuko si se, kao na koku.“

,,Kul, čoveče.“ Stiven ponovo stavi kacigu i aktivira starter. ,,Samo još jednom da odem do one male. Voli telenovele, slatka mala glupačica. Ima zmijsko telo Trevise, kladim se da je dole vlažnija od Everglejdsa.“ Stiven se nasmeja i otplovi niz maticu.

Trevis otvori frižider da uzme još jedno pivo, ali ruka mu zastade. Pogled mu ostade prikovan za računar. Ono što je grafikon pokazivao, nije bilo moguće.

,,Stivene, isključuj! Odmah!“ viknu uzbuđeno Trevis.

,, Daj Trevise, smiri se.“ Stivenov glas bio je izobličen maticom. ,,Znaš i sam da je ovo program maksimalne sigurnosti, sa deset prstenova zaštite. Ništa  ga ne može probiti. Ruski vojni program, arktički ledolomac, stigao je do drugog prstena. Kineski himalajski leopard zaglavio se na trećem. Niko ne može doći do desetog. Ni sam Gospod.“

Trevis više nije slušao. Ekran je eksplodirao, u kovitlacu boja, linija i zvukova. Isključio je starter i strgao Stivenu kacigu s glave. Prekasno. Stivenove ruke su visile beživotno, oči su mu pobelele, na usta je izbila pena. Trevis se uhvati za glavu. Šta se do vraga, dešava? Zakleo bi se da je iz Stivena počela isijavati čudna, bledozelena svetlost.

,,Prokleta veštica.“ Trevis gotovo vrisnu kada je Stiven progovorio. Bio je to glas smrti , glas koji  donosi bol i guli kožu sa lica. ,, Znaš druže, mi tamo ne guramo uzalud. Tamo postoji stara krv.  Živa je... i snažna.“

,,Obezbeđenje'' pomisli Trevis panično. Nije mogao ni da se pomeri. Glas nastavi, hipnotišućim tonom : ,,A sada ćemo se malo poigrati.. Da vidimo kakve to zanimljive igračke imate u ovoj rupi.''

 

Ležim iscrpljena na krevetu, nemoćna da se pomerim. Previše je to napora za jedno mlado telo. Umorna sam od Senovitih, Saveta, Mračne kraljice, umorna sam od sveta, od brige za oca. Ponekad ne želite da budete hrabri i jaki, niti da se brinete o drugima. Želite samo da vas neko zagrli, uteši, i obeća da će sve biti dobro.

U kući je užasno vruće, kao da ima 45 stepeni. Senoviti su nam odavno zeznuli klimu. Niko se ne čuje, svet kao da je stao. Tek u daljini čujem zvukove automobila koji se vuku Hadži Ruvimovom ulicom. Sada mi prija nedeljna uspavanost grada, taj spori, tihi ravničarski talas koji me zapljuskuje i kao da želi da me nežno ušuška u krevet. Palim tv, pokušavam da se skoncentrišem na seriju, ali oči mi se sklapaju...

Vrata se s treskom otvoriše, skočih sa kreveta i vrisnuh. S praga me je gledao tata, potpuno izbezumljen.

,,Dobro, koliko puta sam ti rekla da mi ne upadaš ovako u sobu?“

„Daco, jel ti uopšte znaš šta se dešava?“  uzbuđeno je vikao. ,,Samo gledaš te glupe serije. Odletela je u vazduh Čejen planina, sa sve podzemnim vojnim kompleksom! Proglašeno je ratno stanje u Americi, spominju islamske teroriste...“

,,Tata..“ strpljivo govorim, a živci mi igraju. ,,Samo da odgledam deset minuta serije, važi? Posle ću nam skuvati kafu, pa ćemo bistriti politiku.“

,, Daco… ti sigurno nemaš veze sa tim?“ upita.

,,Tata, jesam ti čvrsto obećala da više neću bacati čini? Ne kršim obećanja, niti lažem.“ Pa dobro, to je bila malo rastegljiva istina. Umem ponekad i da slažem, kad se baš mora. Sevam očima, glumeći opasnicu. Tata se opet upecao.

,,Dobro Daco, ne ljuti se.“ pomirljivo će on. ,,Verujem ti. Ajde kad završi serija, siđi dole pa da kafenišemo.“

Tata odlazi, a ja umesto da se opustim, ponovo se nerviram zbog glupog Huana. Svaki normalan muškarac bi bio presrećan da mu se nudi devojka poput Flore. A on se uhvatio one sponzoruše Dijane, koja će ga namagarčiti i opelješiti, a i ružnija je od Flore.

Pipam čelo. Glava me još boli, ali valjda je ostalo malo snage… Smešim se. Pa dobro, ako je Huan baš toliki bilmez da ne ume sam da krene u akciju, malo ćemo ga pogurati.

PODELITE OVAJ TEKST NA: