detalj slike: KRK Art dizajn

NEPREKIDNO CVETANjE DUŠE 

(o slikama i slikarstvu Ilije Šaule)

Verica Tadić, Čačak, mart 2022.

Često za reči kažemo da nešto oslikavaju, zapravo vidimo u njima sliku koju opisuju. Reči bojama dočaravaju životopis slika. I sve što postoji, bojama izražava i obznanjuje suštinu svog bića. Reči su, dakle,  živa bića, sa ogromnim radijusom kretanja, neuništive i pune vitalne energije, koja se u njima stalno obnavlja. Tela su im slova.

Dobili smo na poklon ta čarobna, blagorodna bića –  reči ispunjene nežnošću i ljubavlju. Od nas zavisi šta ćemo sa njima učiniti. Reči mogu i da se razbole, ali, nikad, ne umiru.  Leče se energijom drugih slova, obnavljaju zajednički, solidarno. Strada onaj koji je u njih uneo laž, mržnju, prevaru, negativnost bilo koje vrste. Onaj koji je pokušao da oskrnavi i ugrozi njihovu svetu misiju, kojom obznanjuju BOŽANSKU ISTINU i BOŽANSKU LjUBAV. Svi oni koji utiskivanjem žiga neistine, u tkivo reči, su na velikom gubitku. Sami sebi oduzimaju svetlost i umesto da slave kroz njih lepotu i neponovljivu i bogatu istoriju svojih života, biraju da kroz budućnost koračaju kao tamne senke, obezdušenih života. 

Šta sve bojama možemo da izrazimo?!

To najbolje dočaravaju slikari.

Slika Ilije Šaule, „Arhipelag srca, probudila je u meni mnogo veću zainteresovanost za život boja, nego što sam je, dosada, imala.

Ta Ilijina slika, otvorila mi je portal neobičnih i, u isto vreme, opsenjujućih mogućnosti za uspostavljanje dijaloga, neku vrstu živog govora slika.

  

Архипелаг срца

Na krajnje neobičan  način, ovaj svestrani umetnik i majstor igre, kroz na izgled apstraktne prezentacije likovnih ostvarenja, ujedinio je senzacije unutrašnjeg sveta sa svetom svekolike prirode i kosmičkih vibracija. Ako duboko uronimo u život boja, koje skladno dišu punim plućima, videćemo da se život razigranih boja, u isti mah,  širi i na prostor izvan platna. I slike, u oku posmatrača, više nisu statične.  Razdragano plešu. Voda, vatra i vazduh plešu zajednički ples i sa zemaljskog podijuma, lepršavo i poletno šire vibracije u osmehnuto plavetnilo neba. Emituju neku vrstu govora, koju svako osluškuje i tumači na svoj način. A oni najproduhovljeniji mogu sa slikama da uspostave i dijalog. 

Кретање

Boje na platnima ovog umetnika su u pokretu, u vrenju, ustalasane, pulsiraju u najživljem ritmu. Razlivaju se i kroz tu razlivenost prelaze u etar da usklade puls sa pulsom Vaseljene. 

Na slici „Arhipelag srca“ , Ilija Šaula je snažnom ekspresijom boja oslikao, taj arhipelag na kontinentu ljudskog tela, živopisno i životodarno. Na tom arhipelagu – otadžbini najvatrenijih i najstrastvenijih ljudskih osećanja plamte i rascvetavaju se  živopisne latice duhovnih i duševnih ozarenja.

Crvena – boja najvitalnije životne energije, pulsira strasno i svojim plamenom razigrava druge boje. To je ona Heraklitova vatra koja se ne gasi, sve oživljava i nadahnjuje. I sprožimna je.

Stiče se utisak da to razigravanje boja iznedrava govor. Kao da boje razgovaraju jedna sa drugom, ne napuštajući, pritom,  tu lepotu jedinstva i harmonije, to saglasje lepote koju zajednički tvore.

Ilija za sebe kaže da je slikar apstrakcije i da je za njega, u stvaranju, igra najbitnija. Svi veliki umetnici su igru smatrali neophodnim uslovom za kreacije, jer igra je ta koja najviše inspiriše i unosi vitalnu energiju koja stvara čudesne svetove. Igra pokreće maštu, oduhovljuje misli. Mašta i misao su osnovni alati za  kreativno stvaralaštvo.

Свемирска река

Ako se bolje zagledate u slike Ilije Šaule, osetićete kako boje pulsiraju najživljim ritmom, ruše granice statičnosti, kroz neprekidna pretapanja prelaze iz trenutka u trenutak. Lava je spremna da proključa i pretopi se u užarenu reku. Smirenost neba, može svakog časa da bude uznemirena, olujom i drugim nepoželjnim kretanjima u prirodi.

Sve vri, kreće se, na njegovim slikama. Sve je ustalasano, uzavrelo, buja najvećom životnom radošću. Čini nam se da bi se svaki čas mogla, naglo, izliti sva lava vulkana, cvet se rascvetati pred nama, šapćući nam neku veliku tajnu.

Феникс

Feniks  leti, ali još se nije odvojio od tla. Kroz spektar boja očvršćava njegovo telo, boje su ne samo njegovo perje, one su prozor u unutrašnjost tela. Čak i ne moramo da se pitamo kojom bojom pulsira njegovo novo, mlado srce. Znaćemo da je to crvena. I kao da vatra Feniksovog srca, svaki čas može da probije, još neočvrslo telo i rasplamsa se nezaustavljivo.

Zelena je tu da Feniksu osveži krila, daje snagu za let, ali i da primiri taj plamen srca, smanji puls, podari spokojstvo.

Plava je putokaz ka nebu, znak njegove nebeske pojave, njegovog vaskrsnuća, ali i boje mora koja pamte njegova krila, u nekom ranijem životu.

Nazivi slika Ilije Šaule su svojevrstan putokaz za tumačenje onih, poruka na slikama koje može da vidi samo unutrašnje oko.

 „Arhipelag srca“, iz vizure apstraktne slike, nema izraženu figurativnu upečatljivost. Ako ga doživljavamo kao izvor,  onda mu to daje dinamičnu dimenziju. Iz njega izviru unutrašnji tokovi bića i kroz boje se, ta unutrašnja vrenja, prelivaju i razlivaju onako kao ih je sam umetnik osmislio, dubinskim uvidima, maštom, ličnom fantazijom, talentom.

 U nekom eseju sam pisala o tome da ono što izmaštamo negde već postoji. Od nivoa spoznaje i razvijenosti svesti zavisi da li ćemo, negde u sebi, prepoznati to što maštom dočaravamo.

Dakle, tako razumem domaštane slike Ilije Šaule, kao otkrivanje i prepoznavanje višeg nivoa svesti u sopstvenom biću.

 U našoj svesti je sve što postoji. Naučnici i umetnici traganjem otkrivaju nove i nepoznate svetove u ljudskim bićima, kroz prizmu sopstvenih osećaja, znanja i raznih veština, kojima to dočaravaju.

Ilija Šaula je domaštao, igrom duha, snoviđenjem i simbiozom sna i jave život te slike. Posmatračima je ponudio isto to. Da sopstvenom maštom, otkrivaju senzacije na „Arhipelagu srca“. I misaono otvore drugačiji horizont doživljaja, u kome mogu da stvaraju sopstvene predstave. Više da doslikavaju nego da tumače. Drugim rečima da Ilijine slike doživljavaju, pre svega, emocijom.

U apstraktnoj predstavi ove i drugih njegovih slika nema izrazite figurativnosti. Naprotiv. Dominiraju vibracija i snaga osećaja, kao što su žubor radosti, muzika, smeh, ushićenje, govor izražen spektrom boja. A to može da vidi samo oko duše.

Оксиморон

Izuzetak su neke slike, kao što je „Oksimoron“, gde možemo fizičkim okom da vidimo blistavu glavu psa, kako  izranja iz životopisa boja. Na slikama cveća, koje možda još sanja, sve dok se ne počne kroz rasvetavanje rasanjavati, uočljiva je, najviše, figurativna dočaranost slike. 

      

  Umetnikov svet boja na platnima, koja i sama vibriraju,  bivstvuje na Arhipelazima sna i jave, na kojima vidimo „Mehuriće života“, „Kretanje“ , „Svitanje“ i druge pojave.

    

Архипелаг у пустињи

  Još jedan upečatljiv i neobičan način oslikavanja predočen je na slici „Arhipelag u pustinji“. Neverovatno žive boje, koje kroz upečatljivu ekspresivnost isijavaju radost oslikanih predela, pod snopovima sunčeve svetlosti, predela koje, nikada, ne možemo videti u pustinji.

 Šta to znači?

On je video unutrašnjost pustinje, koju mi ne vidimo, ili ono što pustinja sanja.

Gotovo da i ne treba postavljati pitanje: Da li je u osmišljavaju svojih slika Ilija ušao u san pustinje i san svega što je oslikavao? Ili bolje reći doslikavao.

Kao što nijedan esej, koji, osim tumačenja, nema i dopisivanje između redova, ne može biti dovoljno impresivan i zanimljiv, tako i likovni umetnici, doslikavaju ono što mi ne vidimo i ne možemo da vidimo, ako nemamo otvoren prozor u snovidni deo.

Na toj slici, teško da bismo prepoznali sve to da nas o tome ne obaveštava sam naslov.

A u tom snovidnom prikazu  tople pustinje vidimo ono što, nikada, ne bismo videli dok hodamo po njoj: unutrašnji svet njene duše. Spokojstvo i sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta pustinje.

Kada imamo u vidu da umetnik kroz igru sve osmišljava: razigrava pesak, sunčeve zrake  i sve ostalo, tako da boje plešu,  možda čak i tiho pevuše, šapuću, razdragano i srećno, kroz harmoniju ujedinjenog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.

 

Na slikama  ovog umetnika nema impresivnih figura, ali ima razlivenih njihovih oblika, pretvorenih u energetska razlivanja, prelivanja i spajanja, negde su tečne, negde razbuktale, plamene, svuda isijavaju radost, dišu radošću, govore radošću. Treba oslušnuti taj govor boja, njihovu ustreptalost, ekstazu, šumove. I kada su mirne, ustalasanost  pulsira iz njih. Skoro da možemo čuti kako im srce pulsira uzbuđeno, raspevana duša pleše.

        I na slici „Dodir suprotnosti“, nema otuđenosti, već srastanje razlika u harmonični ples.

Додир супротности

 „ Vatre u moru“, su dokaz da i u vodi možemo videti igru vatre. U prirodi je ta igra razvijena u svemu. Vetar se igra lišćem, pliva na talasima, sunčevi zraci plešu u vodi... 

Ватре у мору

„Galaksija mrtvih“, je oživljena bojama,  mrtvi su  oživljeni. Vaskrsavaju kroz boje.

Галаксија мртвих

Na slici „Ona“, lik se ocrtava diskretno, gotovo nevidljivo. Ispunjen je sunčanim žarom i svetlošću, u okeanu  nebeskog i zemaljskog okruženja. Rasutost i prozračnost boja, emituje toplinu osećaja, nežnost bića, pitomost okruženja.

Она

Kroz to okruženje vidimo i proplamsaje blistave beline, koji oličavaju nežnost bića i čistotu Božanske istine.

        Sve ovo može da opiše svetlosna olovka duše – dragoceni i neuništivi suvenir večnosti.

Zato sam, na samom početku, ukazala na neophodnu i dragocenu simbiozu reči i slike i potrebu da se u svemu pronalaze boje i kroz njih otkriva magija svepostojanosti. A boje su neprekidno cvetanje duše.

Упитник

PODELITE OVAJ TEKST NA: