detalj slike: KRK Art dizajn

Prethodni deo možete pročitati OVDE

LEPTIRSKA LjUBAV U VASIONI-7

POGLAVLjE 14

Kada je Danijela počela da radi imala je dvadeset dve i po godine, dok je Danijel imao već dve godine iskustva, a on je bio oko dve godine stariji od nje. Radili su u istoj istraživačkoj ustanovi, samo dva različita odeljenja, po profesiji. Sam Danijel je preporučio projekat za sprečavanje šumskih požara, što je prihvaćeno i on je promovisan kao vođa projekta istraživanja. Njegov projekat o sprečavanju šumskih požara imao je velike izglede za uspeh i ogromnu finansijsku vrednost za budućnost Kanade. Danijela je stavljena u tim za istraživanje biljaka koje rastu u svemiru i proizvodnju lekova iz tih biljaka. Morala je više da radi u laboratoriji, a ne kao Danijel u kjubiklu. Projekat je bio veoma interesantan za svakog naučnika, posebno za mlade koji su bili veliki entuzijasti. Danijela je bila jedna od njih, nema sumnje. Bila je tako srećna, voli da ide na posao, želi da ostane na poslu koliko god je potrebno, a kod kuće razgovara sa Danijelom o svakom eksperimentu. Kada razgovara telefonom sa mamom, treba je slušati, kako priča sa oduševljenjem. Njen direktor dr Stefan Rejmond primetio je njen entuzijazam i bilo mu je drago što su je izabrali kao mladog naučnika u tim.

Dok su njih dvoje šetali Sussek Drive-om, zaustavili su se ispred zlatare sa veoma lepim prstenjem i minđušama. Dok je Danijela gledala Danijel joj je preporučio:

- Hajde da uđemo unutra! – Dobro, rekla je i ušli su. Nakon što ih je pozdravila devojka, Danijel je zamolio: -Pokažite nam sve prstenje, što je ona sa zadovoljstvom uradila. Onda je pitao Danijelu: -Koji bi od ovih prstenova najviše voleo? Pogledala ga je, iznenađeno, i pokazala jedan. Tada je Danijel upitao devojku: - Želeo bih da uzmete njene mere i da ga poručite. Danijela nije verovala, ali se osmehnula i zagrlila ga. Kad su izašli, rekao joj je: -Draga, hoću da te oženim. -Kada? Upitala je. – Za tvoj sledeći rođendan, ako se slažeš?

Stigavši kući, Danijela je odmah pozvala svoju mamu. Oboje su bili veoma srećni, a Erika ju je pitala: -Kada planiraš? – Za moj rođendan, rekla je. –Znači u maju, odgovorila je mama Erika. Ubrzo su se vesti proširile između porodica i prijatelja, i svi su počeli da se spremaju za venčanje.

Danijelin rođendan je bio 25. maja, a Danijelov 1. oktobra. Svoje rođendane su nekada slavili zajedno vikendom, ali su ovu posebnu žurku odlučili da bude baš na njen rođendan, koji je bio u subotu te godine. Danijel i Danijela pozvali su svoje prijatelje iz svojih instituta, dok su oba roditelja pozvala svoje prijatelje. Venčanje je upriličeno u pravoslavnoj crkvi Svetog Stefana. Na dan venčanja Danijela će imati tačno dvadeset tri godine. Danijel je želeo da bude dvostruko srećna.

Kada je stigao dan venčanja, pozvani su bili u crkvi, dok su roditelji dva dana pre toga bili u kući mladenaca i pomagali im da sve pripreme. Obredu venčanja pored sveštenika prisustvovao je i predstavnik grada. Sve je prošlo onako zvanično kako treba, a nakon toga su svi otišli u restoran, odmah preko puta na svečanu večeru. Danijela je prihvatila oba prezimena Jansen – Edvards. Njihovi roditelji su pokazali izuzetno veliko zadovoljstvo i sreću, jer su oboje mladenaca smatrali poštenim i ozbiljnim. Pozvani gosti su se lepo proveli, svi su čestitali mladencima poželevši im sve najbolje. Po završetku zabave gosti su otišli kućama, neki i posle ponoći. Danijela i Danijel sa roditeljima otišli su u svoj stan, odakle su već sledećeg dana otišli na medeni mesec, a roditelji se vratili svojim kućama u Torontu. Danijel čak nije želeo da kaže roditeljima gde će ići, ali dan kasnije ih je nazvao iz Jellovunaifa. On sam je oduvek voleo kanadski sever, pa je želeo da se lepo provede sa suprugom i pokaže joj severnjačke lepote.

Jellounaif, dijamant severa, mesto je prelepih kontrasta. Smeštene na severnoj strani Velikog Sleiv jezera, moderne visoke kule gledaju na zgrade rustičnog nasleđa. Sjaj letnjeg ponoćnog sunca ustupa mesto zaslepljujućim zimskim prikazima aurore borealis, sa spektralnim duginim bojama. Jellounaif je prestonica na ivici divljine, bogata istorijom, kulturom, avanturama i prosperitetom. Jellounaif ima populaciju između 20.000 i 25.000 stanovnika, mnogih južnih i severnih kultura. To je moderan grad koji i dalje deluje kao mali grad i to gradu daje svoj jedinstveni ukus. Jellounaif slavi Nacionalni dan Aboridžina (21. jun).

Postoji lak pristup pecanju, vožnji kanuom, planinarenju, kampovanju, golfu i razgledanju prirode. Grad takođe ima mnogo parkova i igrališta. U gradu se nalazi čuveni centar severne baštine princa od Velsa, muzej severnjačkog života i umetnosti. Ovaj muzej je takođe dom ukusnih restoranskih jela, sa specijalitetima od bizonskog mesa.

Jellounaif dočekuje preko 50.000 posetilaca godišnje, a blizu 35.000 njih putuje na sever Arktičkog kruga. Većina njih želi da doživi neke od poslednjih netaknutih divljina na planeti, svetsku klasu ribolova i lova, Ponoćno sunce i Auroru Borealis i jedinstvenu kanadsku kulturu. Indijanci, Severni Kanađani, su ljubazni ljudi, željni upoznavanja drugih i preporučuju svoja najbolja mesta za uživanje. Neki posetioci, oko 8.000 njih, godišnje, radije posećuju zimi. Danijel i Danijela su koristili letove VestJet-a iz Otave, preko Kalgarija i Edmontona. Bez obzira na to kako ko stigne, svi su dobrodošli u prelepi Jellounaif. Za one koji dolaze automobilom, od 15. maja do 15. septembra radi 60. paralelni informacioni centar za posetioce, gde su svi dobrodošli i gde im se nude mape, uputstva i besplatna kafa.

Zahvaljujući stalnoj sunčevoj svetlosti, tokom sabarktičkog leta, mnogi Jellounaiferi smatraju da imaju dva dana spojena u jedan. Dakle, posetioci i leti imaju duplo više vremena za uživanje, a njihova sećanja će trajati večno. Čini se da nigde nema blizu toliko jezera i reka, tako da nema boljeg načina da se dođe do dubokog severnog mira nego ovde. Nikada niste daleko od jezera u Jellounaifu, tako da je uvek i svuda vreme za piknik. Ponoćno sunce Jellounaifa čini ga jednim od najboljih mesta u Kanadi za rad na sunčanju. Kako leto prelazi u jesen, okolno žbunje Jellounaifa eksplodira od brusnica, zrelih za branje. Ali, gde ima bobičastog voća, tu ima i medveda.

Severozapadne teritorije imaju hiljade jezera, ali najupečatljivije je to što su svi parkovi oko jezera tako dobro uređeni za turiste i staze kroz šume tako dobro obeležene i zaštićene da svi uživaju u njihovim posetama i boravku. Jellounaifovi žitelji odlaze u prirodu čim dođu prvi topli dani. Mnogi od njih čak počnu da plivaju u jezerima još pre nego što se sav led otopi.

Kameron Fols je oko 45 minuta vožnje severno od Jellounaifa, pored Ingraham Trail-a i oko 30 minuta hoda od parkinga do najboljeg mesta za piknik, sa pogledom na prelepe vodopade na reci Kameron. Oko vodopada vazduh je toliko svež da svi dišu punim plućima. Kameron vodopadi su visoki 17 metara - posebno zapanjujući nakon prve snežne padavine u godini. Slično je i na jezeru Prelude. Ingraham staza počinje u Jellounaifu i proteže se 70 km do jezera Tibbitt. Prolazi kroz vikend naselje grada. Teritorijalni park Prelude Lake je najveći kamp duž staze Ingraham. Jezero ima malu peščanu plažu i pristanište za čamace. Panoramski pogled sa vrha je nezaboravan. Jellounaif Siti je napravio platforme za gledaoce polarnih svetlosti duboko u šumi, posebno dizajnirane za turiste koji dolaze da gledaju boreal.

Long jezero se nalazi prekoputa aerodroma i ima peščanu plažu, veoma blizu grada. To je veoma popularno rekreativno područje sa brojnim aktivnostima na vodi, uključujući plivanje, vožnju čamcem, skijanje na vodi, jedrenje na vetru i džet-ski.

Praktično u gradu Jellounaifu postoje Frame Lake; Range Lake; Jezero Džekkfiš; Nivensko jezero i Kam jezero. Najveće jezero, naravno, je Veliko Slave Lake, deseto po veličini na svetu po površini i drugo u Kanadi (28.438 km²), jedno od najdubljih jezera u Severnoj Americi. U jezeru se nalaze stotine stenovitih ostrva i stena na kojima se gnezde orlovi i jastrebovi.

Severozapadne teritorije su ogromni otvoreni pejzaži sa živopisnim borealnim šumama, vodopadima koji oduzimaju dah, planinama, ravnicama i dolinama. Prirodne lepote teritorijalnih parkova, izletišta, kampova i tradicionalnih sela su izuzetne. Svi parkovi su dobro održavani i mogućnosti za divlje životinje su veličanstvene. SZT parkovi i kampovi su u vlasništvu i kojima upravlja Vlada severozapadnih teritorija, otvoreni su od 15. maja do 15. septembra i rade savršeno.

Nakon prelaska 60. paralele (granica Alberte – severozapadne teritorije), na putu za Jelounaif ima mnogo jezera, vodopada i parkova. Zajednica Vriglei je sa većinom indijanskog stanovništva, plemena Den-ea, koji žive u kućama od brvana i nastavljaju svoj tradicionalni lov, ribolov. Mesto Rae-Edžo (1600 stanovnika), najveća je zajednica Dena, staro lovno i trgovačko mesto.

Severno od arktičkog kruga, gde tokom leta ima 24-časovnog svetla tokom šest nedelja, nalazi se Inuvik, gde je Kanada imala veliko istraživanje nafte u Bofortovom moru. Inuvik je moderna arktička zajednica (4.000 stanovnika) u delti reke Mekenzi. Budući da je 220 km severno od arktičkog kruga, Inuvik doživljava pravo ponoćno sunce od 24. maja do 24. jula. Sunce ne zalazi 57 dana. To je bilo vreme kada su se Danijel i Danijela zatekli tamo, pa su uživali u tom prirodnom i jedinstvenom fenomenu. Ovo je u suprotnosti sa oko 30 dana zimi (od 5. decembra do 5. januara) kada sunce ne izlazi iznad horizonta, ali ipak pruža četiri sata sumraka. Tuktojaktuk je jedno od retkih mesta na svetu gde postoje ledeni bregovi, jedinstveno iskustvo na ravnoj arktičkoj tundri. Reka Makenzi se proteže 2896 kilometara kroz severozapadne teritorije, teče od zapadnih krajeva Velikog Sleiv jezera do delte u Inuviku i do Arktičkog okeana.

Stari deo grada je mesto gde je počelo iskopavanje zlata u Jellounaifu. Dom je mnogim dugogodišnjim stanovnicima, kao i aboridžinskom naselju N’Dilo. Ovo je gradska obala, mesto gde možete kupiti umetničke suvenire i uživati u suncu. Stari grad je kulturno srce Jellounaifa. Galerija ponoćnog sunca je najveća galerija i prodavnica poklona na severozapadu koji nudi likovnu umetnost i poznate širom severa, uključujući skulpture Inuita. Just Furs prodaje najbolji izbor krzna i nakita na severu. Posebno je lepa zgrada Zakonodavne skupštine, projektovana u obliku pahuljice da liči na snežnu kuću. Na Velikom Sleiv jezeru postoji oko 20 raznobojnih plutajućih kuća, u kojima se živi tokom cele godine, kako ne bi plaćali porez. Samo nekoliko kilometara odatle, a pored Ingraham Trail-a nalazio se rudnik zlata ‘’Džajent’’, koji je zatvoren. Dijamanti su ono što grad čini poznatim širom sveta i daje mu titulu Dijamantske prestonice Severne Amerike. Sada su u funkciji tri rudnika dijamanata (Ekati, Diavik i Snap Lake, do 300 km severno od grada), kao i fabrika za sečenje i poliranje dijamanata u centru Jelounajfa. Kanada je sada treći najveći proizvođač dijamanata u svetu. Jellounaif je možda izgrađen na zlatu, ali njegovo bogatstvo je sada vezano za drugu vrstu minerala - dijamant.

Danijel i Danijela proveli su dve nedelje u Jelounajfu i okolnim mestima, na medenom mesecu uživajući u prirodi i jedno u drugom. Napravili su mnogo slika, a Danijel je takođe pisao beleške koje je pokazao njihovim prijateljima u NRC. Svi oni i njihovi roditelji uživali su u slikama i svi su se složili da je kanadski sever fenomenalan i vredan posete. Danijela je bila posebno impresionirana Severom i postalo joj je jasno zašto ga je Danijel toliko voleo. Sumirajući njihove utiske rekla je: -Sledeći put kada budemo na odmoru, svakako ćemo ići da istražimo prirodne lepote Kanade.

Kada su ispričali Danijelinim roditeljima, njen otac Denis ih je pitao o njihovoj nameri za izgradnju kuće. Danijel je rekao: - Videli smo neke lokacije i pronašli jednu na brdu koja ima pogled na obe reke (Rideau i Ottava), gde se one spajaju. Područje je malo brdovito, tako da mislim da kuća treba da bude na dva različita nivoa. – Nema problema sa tim, odgovorio je Denis i dodao: – Možemo da napravimo tako da garaža bude na najnižem nivou, a stambeni deo u prizemlju. Takve kuće mogu izgledati veoma lepo. Sada, pošto ste u Otavi, kad budete imali vremena, idite da nađete i kupite što je neophodno, ostatak posla će biti moj. Znate, kada kupite plac to će biti upisano na vaša dva imena kao vlasništvo, a mi ćemo napraviti kuću, to će biti naša odgovornost. – Slažemo se, rekao je Danijel.

Do kraja godine Danijel i Danijela su kupili plac i obavestili Denisa i Eriku, kao i Unu i Majkla. Svi su se složili da do proleća počnu da grade kuću. Kada je stiglo proleće, Denis je doveo svoj tim saradnika, koji su dosta pregledali, izvršili merenja i dali prvi zadatak geometrima da urade svoje planove. Kada je to urađeno, plan dizajna su izradili arhitekta i statičar, dok je Denis naredio da se materijali isporuče na lokaciju. Kako su njegovi radnici uvek bili plaćeni na vreme, počeli su bez odlaganja, a gradnja je išla brzo.

Za otprilike tri meseca napravljena je kuća. Neki detalji su prepušteni Danijelu i Danijeli da to urade sami kako oni lično žele. To je bio podrum i neke slike. Rekli su roditeljima da i sami to žele da urade zbog sopstvenog iskustva i zadovoljstva. Kada su prvi put pogledali sa gornjeg balkona na reku, toliko im se dopao pogled i bili su tako srećni. Denis je čak napravio solarne kolektore na krovu sa obe strane.

POGLAVLjE 15

Godina je 2038., Danijelova četvrta godina u Nacionalnom istraživačkom savetu, a Danijelina druga. U braku su oko godinu dana, a napravili su novu kuću. Mladi su, vole se, oboje vole svoj posao i imaju dobre prijatelje. Leto je dovoljno toplo, ali oni ne plivaju u reci Otavi. Smatraju je zagađenom i ne žele da rizikuju. Vikendom se voze do jezera, koja su mnogo čistija i bezbednija. U isto vreme uživaju u pecanju. Uveče peku ribu na roštilju i uživaju u njenom ukusu i mirisu. Tako su jedne večeri sedeli ispred motela na Kedar Lakeu, blizu mesta Brent, u provincijskom parku Algonkin, sa grupom ljudi, pekli ribu i slušali muziku. Pun mesec sijao je kroz grane drveća, a povetarac je duvao praveći male talase na osvetljenoj vodi. Nekoliko njih pevali su, čineći veče nezaboravnom. Danijel je sedeo u stolici sa desnom rukom zagrljenom preko Danijelinog ramena i gledao u vedro nebo. Bio je zaokupljen mislima o njihovoj budućnosti što je Danijela nedavno primetila.

Njen menadžer, gospođa, dr Luiz Stahovski, spomenula je Danijeli:

-Danijela, kao što vidite, naši eksperimenti idu dobro, pa mi se čini da ćemo morati da radimo eksperimente u svemiru, na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS). Dakle, budite spremni da očekujete da ćete možda čak i otići tamo. Ali, da biste bili spremni, trebalo bi da znate, između ostalog, ruski. Kao što znate mi ovde u NRC imamo mogućnost učenja bilo kog jezika. Znam da govorite engleski, francuski pa čak i pomalo poljski (kao slovenski jezik). Stoga vam neće biti teško da naučite ruski. Razgovarajte sa svojim mužem, tako da možete započeti zajedno. Kada su došli kući Danijela je rekla Danijelu šta joj je njena menadžerka rekla i pitala ga šta on misli o učenju ruskog. Danijel joj je odgovorio:

- Generalno, nemam ništa protiv. Jedno je očigledno, uvek je dobro znati još jedan jezik, a nikad ne znamo šta nam budućnost može doneti, pa prihvatam i idemo. Sledećeg dana Danijela je obavestila svoju menadžerku da oboje prihvataju njenu preporuku i da su spremni da počnu. Ruski jezik im nije bio težak, jer Danijelovo poreklo ima korene iz Srbije i on već zna taj jezik, a Danijela preko majke zna malo poljski, a oba jezika su slovenska, kao i ruski. Počeli su i oboje su bili veoma dobri studenti sa dobrim uspehom.

Oboje su takođe zaključili da je potrebno da studiraju na master i doktorskim studijama, kako bi ostali u poslu fundamentalnih istraživanja. Dakle, odlučili su da počnu na Univerzitetu Karleton, svako u svom ogranku. Bilo je mogućnosti za rad, periodično pohađanje predavanja i konsultacija i učenje ruskog jezika u njihovoj ustanovi. Njihova odluka je zasnovana na činjenici da to mogu da urade pre nego što deca dođu. Pitala su ih oba roditelja:

-Mislite li vi deco da sve to možete dok radite?

-Mislimo, kao što neki drugi to rade, zašto ne bismo i mi!

Jezik je počeo skoro odmah, a magistarske studije počele su na početku školske godine. Što se ispitanika tiče, svaki od njih je imao svoje istraživanje, tako da će njihovi eksperimentalni rezultati biti gotovi čim bude potrebno. Pripreme za ispite obavljali su uglavnom čitajući kod kuće, uveče i vikendom. Trebalo im je do dve godine da završe i dobiju diplome, prvo za master, a druge dve godine za doktorat. U međuvremenu su završili i ruski jezik. Do 2042. godine bili su u braku četiri godine, magistrirali i doktorirali, imali kuću i bili veoma prepoznati na poslu, sa nekim naučnim radovima objavljeni u naučnim časopisima. Danijel je imao 29, a Danijela 27 godina. Počeli su da planiraju svoje prvo dete.

Kada je Danijela tokom ručka spomenula njihovu nameru svojoj menadžerki Stahovskoj, rekla je da bi želela da razgovara sa njom o nekim zanimljivim idejama. Dogovorili su se da se nađu u kancelariji posle ručka.

Dr Stahovski je prvo pohvalila Danijelu, rekavši: -Danijela, impresionirani smo vašim radom i ozbiljnošću. Znamo da je i vaš suprug dobar saradnik, pa pošto imamo saradnju sa Kanadskom svemirskom agencijom (CSA) imamo u planu da pošaljemo jedan par na Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS) na oplodnju, a mislimo da ste vas dvoje kao par, idealni kao uzorak za to. Želela bih da razmislite o tome, razgovarajte sa svojim mužem i mi ćemo vam dati više informacija o istome. Javite mi kada budete spremni da sednete i da popričamo.

Ovo je iznenadilo Danijelu i nije ništa odgovorila. Izašla je ćutke. Kada je srela Danijela na putu kući, rekla mu je šta joj je njena menadžerka predložila. Danijel, kao i ona, u početku nije imao šta da kaže. Kod kuće su obadvoje ćutali neko vreme, razmišljali o tome, ali nisu razmenili informacije. Nisu hteli čak ni da pozovu svoje roditelje pre nego što dobiju više informacija. Sledećeg dana Danijela je otišla do svoje menadžerke i rekla joj:

-Treba da sednemo sa vama, a sa kim drugim, i da nam kažete nešto više o tome, inače ne možemo da spavamo. Zatim je dr Stahovski rekla: Dogovoriću se sa dr Rejmondom i dr Anastasijom Kristofer (šef odeljenja za medicinska istraživanja u CSA) i obavestiću vas. Vaš muž takođe treba da bude prisutan. To ćemo dogovoriti sa njegovim menadžerom. Danijela je telefonirala Danijelu zbog toga, iako ih je ta neočekivana vest uznemirila.

Kada su bili pozvani, Danijeli i Danijelu je prvo predstavljena dr Anastasija Kristofer. Nakon toga je počela da priča o zajedničkom projektu koji su CSA i NRC imali u planu:

-Verujem da ste obavešteni da smo već imali eksperimente u vezi sa ljudskom oplodnjom u negravitacionim uslovima. Bili su uspešni, ali moramo ići dalje. Naš plan je sada da zajedno pošaljemo par na Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS) gde će se sprovesti prirodna oplodnja, a majka će tamo ostati sve vreme dok se beba ne rodi. ISS je sada mnogo veća, veoma udobna, opremljen svim potrebnim sadržajima kao i svaka moderna bolnica, gde astronauti žive manje-više kao na Zemlji. Pronašli smo vas dvoje kao idealan par koji može da izvede taj eksperiment. Biću sa tobom sve vreme. To će biti jedan od najvećih ljudskih eksperimenata, do sada, i bićete poznati u istoriji sa svojim detetom, definitivno, bez sumnje. Prihvatajući ovo, trebalo bi da prođete sve vrste treninga, kao pripremu za život bez gravitacije, ali ćete biti pod najboljom kontrolom, i izolovani od bilo kakvih vesti. Osim toga, mogu vam preporučiti da ne obaveštavate svoje rođake i prijatelje, samo da biste bili potpuno neprimetni.

Zatim su drugi učestvovali u diskusiji, uglavnom dopuštajući Danijelu i Danijeli, da i oni o tome razgovaraju, da se čuje o čemu oni razmišljaju. Bilo im je dato nekoliko dana da prespavaju i razmisle pre nego što odgovore sa da ili ne. Sastanak je završen u dobrom raspoloženju.

Kada je Danijel sreo svog direktora odeljenja dr Edvarda Kuka, Danijel mu je samo rekao: -Dobro jutro, i nastavio ćutke. Dr Kuk je bio obavešten o CSA planu, ali nije želeo da to pokaže Danijelu. Na Kukovo pitanje: -Kako si Danijel? Danijel je kratko odgovorio: -Dobro sam, hvala. Dva dana nakon sastanka Danijel i Danijela nisu mnogo razgovarali o toj temi. Obadvoje su ćutali i bili zabrinuti. Danijelu nije smetalo za sebe, otići u svemir i tamo boraviti oko mesec dana, ali je bio zabrinut za Danijelu, koja mora da prođe sve eksperimente i da živi u svemiru do godinu dana. Ko zna šta može da se desi, pogotovo kada dođe beba. Hiljadu stvari mu je prolazilo kroz glavu. Ali, srećom, kako je vreme odmicalo, obadvoje su bili sve bolje raspoloženi. Kada je Danijelin menadžerka dr Stahovski primetila osmeh na Danijelinom licu, upitala ju je:

-Da li ste sada raspoloženi? Da, odgovorila je Danijela. – Mogu da vam kažem da smo oboje bili veoma zabrinuti. Nije ga lako prihvatiti, ali u isto vreme nije lako ni odbiti. To je velika dilema.

-Pa, kada budete spremni, javite nam, organizovaćemo sastanak na kome će vas više stručnjaka uputiti o pripremi i detaljima projekta.

Deset dana, dok su pratili neke vesti, čitali internet informacije i knjige i spremali se da daju pozitivan odgovor. I Danijela i Danijel su obavestili svoje menadžere o spremnosti za dalju diskusiju.

Prilikom organizovanja sastanka prisustvovali su rukovodioci i direktori odeljenja, zajedno sa dr Anastasijom Kristofer i bivšim astronautom Krisom Hedfildom iz Kanadske svemirske agencije. Sastanak je bio tajan, održan u Svemirskoj agenciji, čuvan kao strogo poverljiva vest.

Prvo je govorio astronaut koji je dao informacije o ISS-u, koliko je bio veliki i udoban, kako je opremljen i šta se tu moglo raditi. Zatim je rekao: - Međunarodna svemirska stanica rotira svaka 92 minuta oko Zemlje, gledajući izlazak i zalazak sunca 15,6 puta u 24 sata. ISS leti brzinom od 28.000 km/h. Mi, kao Kanadska svemirska agencija, sarađujemo sa NASA-om, sa Rusima, sa Evropljanima, Japancima i Kinezima. Sve vreme su tamo prisutni astronauti iz svih ovih zemalja. Oni su stručnjaci u različitim oblastima, ali svako je spreman da preuzme komandu nad stanicom pod bilo kojim uslovima. U stalnom smo kontaktu sa Zvezdanim gradom u Moskvi, sa Kejp Kanaveralom i Kontrolom misije u Hjustonu, kao i sa drugim centrima. Posebne emisije idu iz Kazahstana, kao i većina zaliha, dok se astronauti uglavnom vraćaju na Kejp Kanaveral. Život i rad na ISS-u je udoban i veoma zanimljiv. Nama, mi, koji smo bili tamo, veoma nam se dopalo. Pošto je ovo putovanje neobično, morate proći kroz neke pripreme, kao što je letenje vojnim mlaznjacima, učenje letenja bez gravitacije, itd. Verujte, biće zanimljivo i zabavno. Želim vam svaku sreću i uspeh. Srećno!

Dr Anastasija Kristofer ispričala je nešto više o neophodnoj inspekciji pre leta, u Multilateralnom odboru za svemirsku medicinu (MCMB), kao i o karantinu kako bi se zaštitila od zaraze na Zemlji, usled bilo kakvog obolenja, kako osoba nebi bila bolesna i manje produktivna u svemiru. Ako se neko prehladi u svemiru, bez gravitacije sinusi se ne čiste i imuni sistem se ne bori tako efikasno. Ako jedan od astronauta dobije grip, prilično je zagarantovano da će i ostatak posade biti zaražen. Svi putnici su u karantinu u Bajkonuru u Kazahstanu od strane Roskosmosa. Karantin je psihološki koliko i medicinski.

Danijela i Danijel su morali da počnu da vežbaju i hodaju bez gravitacije. U početku je bilo zabavno, neobično i zanimljivo, pa su uživali. Kako je postupak nastavljen, njihovi instruktori su bili zadovoljni, pisali su svoje beleške za sve. Bio je mesec novembar, u Kanadi već zimsko vreme sa snegom u Otavi. Već je opadalo lišće sa drveća, a duvali su hladni vetrovi. Danijela je pitala Danijela: -Kakvo vreme očekujemo u svemiru? On se nasmejao, govoreći joj da je uvek isto.

Kada su bili spremni, obadvoje su pušteni iz svojih institucija, bez ikakvog objašnjenja osoblju, i poslati u Moskvu, na dalje aktivnosti.

Nastaviće se....

PODELITE OVAJ TEKST NA: