O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


LEPTIRSKA LJUBAV U VASIONI - 8

Simo Jelača
detalj slike: KRK Art dizajn

LEPTIRSKA LjUBAV U VASIONI-8

 

Dr SIMO JELAČA

 

POGLAVLjE 16
 
Po dolasku u Moskvu, dobili su nekoliko dana za smeštaj i razgledanje eminentnih gradskih galerija i spomenika.
Posetili su prvo Tretjakovsku galeriju (Pavel Mihajlovič Tretjakovski), osnovanu 1856. U njoj se nalazi blizu 2.000 predmeta, od kojih 1.362 slike, 526 crteža i 9 skulptura. Zatim su posetili galeriju u kojoj je jedina slika Borodinska bitka, postavljena na kružnom zidu dužine 118 m, tako da dočarava bitku između Napoleona i Kutuzova, dve sukobljene vojske na ogromnom prostranstvu ruskih stepa, osvajajući Napoleon i ruski general Kutuzov, braneći otadžbinu, koji je želeo da je odbrani po cenu opstanka. Slika je postavljena tako da se obe vojske, njihova pešadija, konjica i artiljerija, vide na udaljenosti od tridesetak kilometara u svim pravcima. Pored vojske vide se i seoske kuće u plamenu i žitna polja koja su napadači spalili. Pred posetiocima, koji stoje na uzdignutom podijumu u centru sale, ispod slike postavljene su zapaljene grede spaljenih kuća i pravi snopovi žita, tako da dočaravaju pravu atmosferu. Utisak upotpunjuju parfemi koji mirišu na vatru, a sve to posetiocu daje jedinstven utisak kakav se nigde u svetu ne susreće. Borodinska bitka je jedinstveno delo najveće umetničke vrednosti.
Posebno ih je oduševio moskovski metro, ​​čije su stanice ogromne sale, sa oslikanim zidovima i plafonima, nešto što ne postoji nigde u svetu. Imali su kratko vreme da prošetaju Kremljom sa Crvenim trgom. Rečeno im je o Rusiji i ruskom narodu: Rusija ima oko 150 miliona stanovnika. Ona je multinacionalna država sa oko180 nacionalnosti. Ruski jezik je veoma dominantan i koristi ga 98% stanovništva. To je jedan od pet najčešćih jezika na svetu. Danijela i Danijel su mogli da razumeju čuvare u galerijama i turističke vodiče, dovoljno su naučili ruski.
Površina od 17.075.400 km² čini Rusiju najvećom zemljom na svetu. Površina Sibira je 9,7 miliona kvadratnih kilometara. Bajkalsko jezero je najdublje jezero na svetu i najveći rezervoar slatke vode na Zemlji. 25% svetskih šuma nalazi se u Sibiru. Dmitrij Ivanovič Mendeljejev je bio ruski hemičar, poznat kao jedan od dvojice naučnika koji su kreirali periodni sistem elemenata. Otac moderne televizije bio je ruski inženjer elektronike i pronalazač Vladimir Zvorikin, koji je emigrirao u SAD 1919. Ruski naučnici su izmislili televizor, elektronski mikroskop, helikopter, bombarder, video rekorder, fotografiju u boji, benzinski motor, kombajn, pištolj, sintetičku gumu, radio, bušilicu, projektor, električnu podmornicu, deterdžent i mnoge druge stvari. Jednu od najpopularnijih kompjuterskih igara, Tetris, kreirao je ruski programer Aleksej Pejton. Jurij Gagarin je bio prvi kosmonaut koji je ušao u orbitu Zemlje.
Danijela i Danijel bili su smešteni u hotelu Kosmonaut, zajedno sa još pet astronauta, koji su bili spremni da lete sa njima, kao nova posada. Svi su se predstavili sa novim putnicima. Astronauti su bili jedan iz Kanade (Kris), jedan iz SAD (Robert), jedan iz Rusije (Boris), jedan iz Japana (Akaši) i jedan iz Nemačke (Fric). Svi su govorili engleski i ruski. Sobe u hotelu su bile velike, sa masivnim đakuzijem, i sa svim vrstama sadržaja, besprekorne, čiste i sterilne. Hrana je bila odlična, a kuhinja je bila apsolutno higijenska. Za doručak su imali ovsenu kašu, jogurt, omlet, kavijar, med, orahe i voće. Bilo je kafe, čaja, tople čokolade i još mnogo toga. Danijela nije znala da je u hotelu Kosmonaut još jedan par pripremljen kao druga posada, za svaki slučaj ako im nešto krene naopako, u poslednjem času.
Za polazak su bili pripremljeni početkom decembra 2043. godine, a početak će biti oko podneva. Bajkonurske zime su obično oštre, iako je za dan njihovog leta prognoza bila sunčana bez vetra.
Dan kada su napustili Zvezdani grad, Rusija, da odlete za Kazahstan, bio je sunčan. Svi putnici su ćutali sa svojim snovima na umu. Kada su preleteli reku Sir Darju i ravna polja, primetili su kamile kako šetaju između ograda. U Bajkonuru su videli drvo koje je zasadio Jurij Gagarin, prvi čovek u svemiru.
Kada su svi putnici već bili u skafanderima, tehničari su im pomogli da provere pritisak i potvrdili da nema curenja. Zatim ih je autobus odvezao do lansirne rampe. Porodice koje su bile na ispraćaju ostavljene su da brinu o onima koji su išli u svemir svakog minuta-od-sada-pa nadalje. Nebo je bilo bez oblaka i sunce je sjajno sijalo, ali je vazduh imao oštar osećaj. Mahnuli su po jednom svako svom voljenom. U ovakvim slučajevima svi su imali na umu „nećemo  se videli dugo, a možda i nikada“. Pre odlaska na lansirnu rampu svi su morali da koriste toalet, kada budu zaključani u raketnom brodu neće moći da napuste svoja mesta nekoliko sati. Iz autobusa su prvo krenuli astronauti, zatim medicinsko osoblje, a na kraju Danijela i Danijel. Danijela je bila u centru pažnje, jer se već znalo šta će biti njena dužnost u svemiru. Svemirski brod je bio u vertikalnom položaju, spreman za poletanje. Najkritičnije vreme nakon poletanja je prvih deset minuta, ali astronauti su dobro obučeni i sposobni da pravilno reaguju u svakoj sekundi. Kada se svemirski brod lansira, vibracije su previsoke dok ubrzanje traje. Putnici na brodu su dobro pripremljeni za to. Svako je bio na svojim mestima, astronauti su proveravali svoje instrumente. Kontrola leta je prebačena sa Bajkonura na Ruski centar kontrole misije u Koroljevu, blizu Moskve. Odbrojavanje je počelo i krenulo. Nakon što su sve faze rezervoara za gorivo razdvojene, a motori ugašeni i postignuta potrebna brzina, kontrolni astronaut je objavio: -Hej, uspeli smo. Mi smo u svemiru.
Putnici su iskusili nultu gravitaciju, kao što su je osetili tokom treninga. Počeli su fizičku i psihičku adaptaciju na životnu sredinu drugačije nego na Zemlji. Svako je morao da proverava svoj pritisak i snabdevanje kiseonikom. Danijela i Danijel su sedeli jedan pored drugog i razgovarali preko zvučnika i slušalica. Takođe su posmatrali Zemlju, koja je bila predivno plava, gledajući sa neba. Njihov let je bio moderniji od mnogih ranije, poboljšan do savršenstva laserskom tehnologijom i mnogo bezbedniji. Oni su bili upoznati sa tim, i osećali su se sigurnije kada su doneli odluku i kada su leteli u svemir. Dok su leteli ka Međunarodnoj svemirskoj stanici njihov svemirski brod se rotirao oko Zemlje, pa su već počeli da osećaju promene dana. Svakih sat i po imali su još jedan izlazak i zalazak sunca, kao još jedan kratak dan. Dr Anastasia Kristofer, njihov doktor u svemiru, sedela je pored Danijele i s vremena na vreme razgovarala sa Danijelom. Svi su uživali u letu i vreme im je prošlo relativno brzo.
Kada se njihov brod približio ISS-u, astronauti su njime upravljali kamerama koje su se fokusirale radi preciznog povezivanja. Posada unutra je čekala dolazak nove posade sa gostima i bila spremna da otvori otvor kada su instrumenti pokazali da je sve ispravno povezano. Trajalo je skoro pola sata, ali kada ga je prethodna posada otvorila začuo se glasan uzvik sa obe strane: -Bravo i dobrodošli u svoj novi dom. Potom su iz svemirskog broda krenuli ka svemirskoj stanici, prvo dva astronauta, zatim Danijela i Danijel, posle njih su ušli doktor Kristofer, i na kraju još tri astronauta. Ti poslednji astronauti morali su da istovare zalihe koje je brod doneo, i sve instrumente stave u položaj praznog hoda. Dok su svi ulazili u stanicu plutali su, kao ribe u dubokim vodama, i predstavljali se članovima posade u stanici. Kada su svi bili unutra, bilo je trinaest članova, svaki je grlio druge, pet iz prethodne posade i osam pridošlica. Nakon što su se smestili, napravili su zajedničku trpezu i proslavili, uz piće votke donete iz Moskve. Danijel i Danijela su dobili svoju odvojenu sobu, a dr Anastasija najbližu Danijeli. U početku su im pokreti plutanjem izgledali smešni, još uvek nenaviknuti. Prilikom susreta mahali su rukama i smejali se.
Čim su se svi smestili, astronauti su počeli da rade svoje operacije. Oni su dobro obučeni šta je svako od njih trebalo da radi. Pošto su obe ekipe bile na okupu, prethodna je izveštavala šta je u toku i šta da se nastavi. Daniel je bio obučen da obavlja kompjuterski nadzor, kao i mehaničke popravke u kabinama. Takođe je doneo neke insekte koji uništavaju šume i imao je zadatak da ih testira u uslovima života bez gravitacije. Cilj je bio da se otkrije najbolji način njihovog uništavanja na Zemlji. Danijela je imala svoje biomedicinske eksperimente sa biljkama u farmaceutske svrhe. Ona ih je pokrenula, a članovi posade su joj dali uputstva šta je moguće koristiti i gde. Dr Anastasija Kristofer, Danijelin lekar, pripremala je sve što je potrebno da je prati, a istovremeno joj je, kako je bila zainteresovana za Danijeline eksperimente, pomagala. Ceo tim je bio obučen na Zemlji i dobro pripremljen, tako da su u svemiru reagovali svi kao jedan. Atmosfera među osobljem bila je najbolja. Svi su bili zdravi, voljni da rade svoje zadatke, uživajući u novom tipu života. Svi su se slikali iz svemira, za kasnije sećanje. Kako je ISS kružila oko Zemlje svakih 92 minuta, za sat i po videli su ceo svet oko sebe. I kako se putanja menja tokom svake rotacije, bilo je zanimljivo posmatrati različite delove sveta.
Pošto na Međunarodnoj svemirskoj stanici nije bilo redovnih dana i noći (to je svakih sat i po), članovi osoblja stanice su se prilagodili kada svako od njih spava. U svakom slučaju, astronauti rade u smenama. Danijel i Danijela su zajedno spavali, uživajući u ljubavi, što je bilo veoma zanimljivo i neobično u poređenju sa Zemljinom. Mnogo su se voleli, pa su uživali u svom zadatku koji im je dat za ljudski rod. Vođenje ljubavi u svemiru ih podseća na leptire, u pogledu negravitacije. Danijel je zbijao šale na tu temu i smejali su se tome. Pošto je Danijela morala da prijavi sve primedbe dr Anastasiji, ona joj je to čak i spomenula, a obadve su se smejale. Dr Anastasija joj je rekla: -Mogu sledeći put da dođem ovde sa mužem da i sama to doživim. Mora da je veoma zanimljivo. Hvala što si mi to rekla.
Danijela i Danijel su svake noći ponavljali svoju biološku vežbu za oplodnju, što je bio njihov drugi medeni mesec. Zaista, oni su do sada bili jedini par sa Zemlje koji je imao medeni mesec u svemiru. Bez obzira na to koliko su bili zabrinuti pre nego što su doneli odluku da li će to prihvatiti ili odbiti, veoma su uživali i nisu se kajali. Dr Anastasija je bila zadovoljna njihovim zaključkom. Ona je pisala sve beleške u svom dnevniku, ali do sada nije prijavila svaki detalj Kontrolnoj stanici na Zemlji.
Kada su astronauti završili preuzimanje i šatl je bio spreman za povratak, prethodna posada, njih petorica: dva Amerikanca (Edvard i Džon), jedan Nemac (Fredrik), jedan Rus (Pavel) i jedan Kanađanin (Bob) rukovali su se i zagrlili sa svima koji su ostali, i polako plutali niz šatl. Sat kasnije odvojili su se od stanice i nestali.
Nova ekipa sa dr Anastasijom Kristofer, Danijelom i Danijelom nastavila je sa redovnim svakodnevnim aktivnostima. Imali su čak i direktne telefonske kontakte sa svojim najmilijima, pa su Erika i Una svaki dan mogle da znaju kako se osećaju. Dr Anastasija je bila ovlašćena da izveštava Nacionalni savet za istraživanje i Kanadsku svemirsku agenciju kako se njeni kandidati osećaj i kako ceo projekat napreduje.
  Baš kada su astronauti pripremali doček Nove godine, po Griničkom vremenu, 2044. godine, Danijela je izašla sa vestima dr Anastasiji da ima nešto da joj kaže:
– Kakve su vesti, draga moja? Jesi li .....? nije ni završila svoje pitanje, kada je Danijela rekla: -Mislim da sam trudna. Nisam imala menstruaciju od vremena kada je trebalo. Dr Anastasija je to zvanično potvrdila. Bila je u pravu.
Tada je cela posada krenula da leti kroz prazan prostor Stanice, proslavljajući u isto vreme uspešnu misiju i Novu godinu. To je zaista bio najbolji razlog za slavlje za ceo život, nema sumnje. Dr Anastasija je to prijavila Kontroli Zemlje, Kanadskoj svemirskoj agenciji, NASA-i, a ona je rekla Danijeli i Danijelu:
-Sada bi trebalo da pozoveš roditelje i čestitaš im.
Danijela je prvo pozvala svoju mamu, rekavši joj: -Mama, čestitamo ti Novu godinu, postaćeš baka. Njena mama je vrisnula od radosti: - Trudna si, zar ne? Da, mama, imaćemo bebu u Novoj godini. Reci to i tati i proslavi praznik sa srećom. Volimo vas i želimo vam sve najbolje. Srećno.
U isto vreme Danijel je telefonirao svojim roditeljima. Bilo je samo desetak minuta pre ponoći u Kanadi, po istočnom vremenu, kada je njegov brat podigao slušalicu i stavio je na spiker telefon, da svi slušaju. – Evo Danijela, zove. Želimo da vam čestitamo Novu godinu, uz našu vest, dobićemo bebu! I u njihovoj kući svi su počeli da vrište od sreće. To je bila najbolja vest za Novu godinu, bez poređenja. Tako je Nova 2044. godina, za Danijela i Danijelu, kao i za celu Kanadu bila prva vest za svet.
Posada je čestitala svima njegovoj porodici i zvanično Kanadskoj svemirskoj agenciji, Ruskom Centru za kontrolu misije i NASA-i.
Vreme na Zemlji na Novu godinu je bilo veoma lepo, širom sveta, dan sunčan, noć bez vetrova i drugih smetnji, baš lepo za slavlje. Čak ni u Kanadi i Rusiji nije bilo mnogo snega. Te godine su bile mirne, nije bilo ratova na Zemlji, ljudi su se osećali srećno.
Razmišljajući o Zemlji visoko na nebu, zna se da je Zemlja jedina do sada poznata planeta na kojoj postoji život. Veoma važan element na Zemlji je ugljenik, koji postoji u različitim oblicima. Iz svemira se može posmatrati Zemlja kao čitav sistem složenih interakcija u pogledu prirodnih i ljudskih uticaja, kao što su: Sunčeva varijabilnost i sve veća koncentracija ugljen-dioksida i aerosola u atmosferi i koje su posledice ovih promena po život na Zemlji. Zemljina atmosfera se sastoji od 21% kiseonika koji proizvode biljke. Prosečna udaljenost Zemlje od Sunca je 149.598.262 km. Zemljina orbita je ovalna elipsa, sa nagibom ka orbiti od 23,4393 stepena i rotacijom oko Sunca za 365,2422 dana. Vazduh okružuje Zemlju do 160 km, i što je dalje od površine sve je ređi i tanji. Ozonski omotač iznad stratosfere, sprečava štetno ultraljubičasto zračenje sunca. Vodena para, ugljen-dioksid i drugi gasovi u atmosferi zadržavaju toplotu od sunca, zagrevajući Zemlju. Procenjeno je da se gornji sloj atmosfere danju širi, a noću skuplja, usled zagrevanja i hlađenja.
Pomenuti podaci bili su poznati svim astronautima, ali i onima koji ih ne proučavaju drago je da ih čuju. Dr Anastasija, Danijela i Danijel uživali su u posmatranju Zemlje sa neba. Izgleda plavo, kao umotano u debeli plavi sloj vazduha. Posada koja je već bila na ISS-u skoro godinu dana bila je spremna da ide kući. Odbrojavali su dane da šatl donese zalihe i njih vrati na zemlju. Svi su bili željni da vide svoju porodicu. Plan je bio da šatl stigne u trećoj nedelji januara. Kanadska svemirska agencija dala je dr Anastasiji Kristofer informaciju za Danijela da može da se vrati, ako želi. Kažu da je na njemu. Kada je dr Anastasija razgovarala sa njim, konsultovao se sa Danijelom i odlučili su da on može da ode, ali Danijela bi volela da se vrati za njen dan porođaja, da bude sa njom i da joj pomogne. Dakle, svih troje su zajedno doneli takvu odluku i obavestili CSA da će se Danijel vratiti, ali bi voleo da se vrati ponovo na CSA stanicu za bebin dolazak. Bilo je prihvaćeno. CSA je rekao Danijelu da će morati da nastavi da trenira i da bude spreman za bilo koje vreme.
Prethodna posada (Edvard, Džon, Fredrik, Pavel i Bob) bila je spremna da napusti šatl, pokupila je svoje lične stvari i počela da se provlači kroz otvor upravo pristiglog broda. Danijel se spremio i srdačno je zagrlio Danijelu, mnogo puta je poljubio i poželeo joj bezbedan boravak, zagrlio dr Anastasiju i rukovao se sa svim članovima posade. I on se polako istisnuo, a otvor iza njega se zatvorio. Ponovo je trebalo oko pola sata dok se sve ne zatvori i njihov brod se odvoijo od svemirske stanice. Stanovnici Stanice posmatrali su brod dok nije nestao na nebu. Jedna misija je uspešno obavljena.
Svemirski brod je sleteo u Kaliforniju kasno popodne, gde masa ljudi uvek čeka da pozdravi povratak iz svemira. Među njima su bili Danijelov otac i njegov stariji brat Akan. Medicinsko osoblje primilo je astronaute i Danijela u karantin, a viđeni su samo kroz staklene prozore kako mašu jedni drugima. Trebalo im je još samo nekoliko dana da prođu sve lekarske preglede i vežbe, da ponovo mogu da hodaju. Za to vreme Majkl i Akan su čekali u hotelu, pa su se, kada je Danijel pušten, sreli i zajedno otišli ​​u Otavu. U Otavi su samo posetili Danijelovu kuću, a zatim se odvezli do Toronta, da upoznaju porodice. Dva dana kasnije Danijel je morao da se vrati da nastavi svoje vežbe, jer je trebalo da bude spreman za osam meseci, u bilo kom trenutku da ponovo ode u svemir. Dok je sa svojim i Danijelinim roditeljima pričao o detaljima o svemirskoj stanici i Danijelinom radu i dužnostima. Najviše od svega, Danijelina majka Erika je postavljala hiljadu pitanja o dolasku bebe, kako će to biti urađeno, kada to mogu da očekuju i tako dalje. Danijel joj je sve detaljno objašnjavao, po uputstvima dr Anastasije, i uveravao Eriku da će sve biti urađeno dobro. Rekao im je i: - Planiram da idem tamo ponovo, neposredno pre termina, pa ne brinite. Ceo svet stoji iza nje sada. Erika je dodala: -Svi ćemo čekati vaš povratak, poželimo Danijeli naše najbolje želje i reci joj da se radujemo što ćemo videti naše prvo unuče, unuče rođeno u svemiru. Srećni smo, ali u isto vreme i sve vreme zabrinuti. Hvala ti što si bio sve vreme sa Danijelom.
U svojoj instituciji, Nacionalnom istraživačkom savetu, Danijel je takođe imao sastanke sa predsednikom i svim direktorima odeljenja, menadžerima i istraživačkim osobljem. Nakon nekoliko dana nastavio je sa istraživanjem, uporedo sa svakodnevnim vežbama, sve vreme pod prismotrom i zaštitom, koju jedva da je bilo ko primećivao. Uvek su svi radili svoj posao kao i u prethodno vreme. Proveo je još nekoliko dana u Kanadskoj svemirskoj agenciji, i uporedo radio svoj redovni istraživački posao u institutu.
 


POGLAVLjE 17
 
Danijel i Danijela su bili u redovnom kontaktu svaki dan. Njena trudnoća je protekla bez ikakvih abnormalnosti. Spremao se da joj se vrati. Kanadska svemirska agencija ga je obavestila da će sa njim u to vreme leteti ruska medicinska sestra Nataša Borisovna. Morala je da pomogne dr Anastasiji Kristofer. Bio je septembar 2044. kada je pozvan da otputuje u Moskvu, da prisustvuje proceduri ruskog centra za kontrolu misije u Koroljevu. Tamo je upoznao Natašu i tri nova astronauta: Španca Luisa Ečeveriju, Rusa Majkla Lavrova i Kineza Čung Lianga.
 Svi su prošli kroz sličan postupak kao i ranije. Danijel je bio upoznat sa tim i nije se ničega plašio. Još pri poletanju pričao je sa Natašom o tome šta će uslediti, ali ona je bila nestrpljiva, jer je već prvih deset minuta znala šta da očekuje. Nakon toga su oboje bili opušteni, a Danijel joj je pričao o Danijeli. Zanimala ju je i Kanada, kao država i život u Otavi. Nataša je bila lepa žena, oko dvadeset osam godina. Završila je medicinu u Moskvi na Univerzitetu Lomonosov, pre četiri godine, i radila je u Univerzitetskoj bolnici.
Kada se brod približavao svemirskoj stanici, stanovnici stanice su gledali kroz prozore i sa nestrpljenjem čekali da se zagrle. Danijela je bila najnestrpljivija. Nestrpljivo je čekala Danijelov topli zagrljaj. Spajanje broda i stanice trajalo je relativno dugo, skoro preko sat vremena, kada je otvor otvoren. Daniel je ušao prvi i začuo se glasan vrisak: Dobrodošli nazad! Danijela je već lebdela preko njega, i skočila mu na ramena. Zagrljaj je trajao deset minuta, ako ne i duže, lebdeći zagrljeni, dok je Nataša ulazila. Dok su svi ulazili u svemirsku stanicu, svi stanovnici su ih grlili, jedan po jedan. Dobro raspoloženje je dugo trajalo, praćeno pesmom i muzikom. Prethodnih osam članova u stanici i pet pridošlica lebdeli su kao pčele u košnici ili leptiri na cveću. Astronauti su razmenjivali vesti o svojim obavezama, dok je dr Anastasija bila koncentrisana na Danijelino stanje i odlučujuću ulogu Danijela i Nataše u budućim aktivnostima. Obavestila ih je da je Danijelino stanje sasvim dobro, da ide kako treba i da očekuje da će sve biti savršeno. Takođe joj je napomenula da Danijela nije želela da zna pol bebe pre nego što se rodi, šta je bila njena privilegija. Ali u izveštajima koje je slala zemaljskim institucijama rekla je šta mora da uradi. Danijel je takođe prihvatio Danijelinu odluku i nastavio je da se pridržava istog pravila.
Do termina je bilo samo dvanaest dana, ali pošto su zvaničnici na terenu znali šta se očekuje, poslali su svu neophodnu opremu za bebu, koju astronauti nisu hteli da prikažu pred Danijelovim pogledom. Čuvali su to kao tajnu.
Kada su Danijela i Danijel otišli ​​na spavanje bili su upozoreni jedno o drugom i Danijel je primetio kako je njeno telo tako spektakularno lepo, sa ogromnom kvržicom na stomaku i grudima koje su bile velike i pune, veće nego što su bile pre, a ona je imala duge graciozne noge. Bila je neverovatno lepa. Pola noći su proveli umiljavajući se i šapućući da drugi ne čuju. Uživali su da su zajedno posle osam meseci.
Dr Anastasija je pripremila Natašu za sve obaveze koje će svako od njih dvoje obavljati kada počne porođaj. Ona je tada rekla Nataši da očekuju blizance, dečaka i devojčicu, što Danijela i Danijel nisu znali. Ali posada je donela skafandre za dve bebe i sve ostalo potrebno.
Dok je bila na stanici tih osam meseci Danijela je izvodila svoje eksperimente sa biljkama. Utvrdila je da su uslovi za gajenje biljaka u svemiru veoma dobri u pogledu sunca, ali ne tako dobri u pogledu potrebe za vodom. U svemiru vodu je trebalo proizvoditi na svemirskoj stanici. Proces proizvodnje vode se uglavnom zasnivao na Sabatier sistemu (koji je razvio dobitnik Nobelove nagrade, hemičar Paul Sabatier), koji se sastoji od katalitičke reakcije ugljen-dioksida i vodonika – oba nusproizvoda sistema za održavanje života na brodu svemirske stanice – proizvodi vodu i metan. Ta interakcija zatvara krug u ciklusu regeneracije kiseonika i vode. Pruža način za proizvodnju vode bez potrebe za transportom sa Zemlje. Poboljšana metoda bila je interakcija sistema za generisanje kiseonika, koji je snabdevač vodonika. Pošto je Danijela uskoro morala da napusti stanicu, neki od astronauta su morali da nastave sa njenim eksperimentima. Oni su to znali i već se vodilo računa ko će to da uradi. Kako se približavao njen krajnji dan, svi su bili spremni da obave svoju dužnost. Danijela i Danijel su bili najviše uzbuđeni. Dolazak njihove bebe, prve bebe rođene u svemiru, definitivno će potpuno promeniti njihove živote.
Danijela je najavila prve bolove oko 5.30 po Griničkom vremenu 1. oktobra 2044. Dr Anastasija i Nataša su bile tu sve vreme. Njih dve su pripremile sve za porođaj. Anastasija je komandovala Danijeli šta da radi, a kada je porođaj počeo kako da da se napinje. Porođaj je počeo oko pet do sedam, a prvi dečak je rođen u 7.15 (po kanadskom istočnom vremenu 2.15 ujutro, 1. oktobra 2044.). Druga beba, devojčica, rođena je pola sata kasnije, u 2.45. Danijel je bio prisutan sve vreme, gledao je, ali nije želeo da uznemirava. Bio je iznenađen kada je shvatio da imaju dve bebe. Ali dr Anastasija i Nataša su to znale, jer su radile ultrazvuk kad god je bilo potrebno i već su obavestile nadležne zemaljske institucije da budu spremne. Ubrzo, nakon što su Anastasija i Nataša uradile ono što su trebale da urade sa bebama i Danijelom, napravile su sliku beba i poslale je Kanadskoj svemirskoj agenciji (CSA), Evropskoj svemirskoj agenciji (ESA) i NASA-i. Samo nekoliko minuta po dobijanju slike, sve te agencije je objavljuju širom sveta pod velikim naslovima „KANADSKI BLIZANCI, PRVE BEBE ROĐENE U SVEMIRU“ i sl. Postala je udarna vest širom sveta.
Taj dan je postao Dan državnosti u Kanadi i svuda se pričalo o takvom događaju i naučnom uspehu. Roditelje i Danijele i Danijela ubrzo su okružili dopisnici različitih novina. Niko od njih nije želeo da daje bilo kakvu informaciju, pre nego što bebe stignu na Zemlju i same ih vide.
Cela porodica Danijele Jansen Edvards i Danijela Edvardsa, uključujući novorođenčad Svemir i Venera, morala je da ostane određeno vreme u svemiru, pre nego što su lekari zaključili da su spremni za let, a astronauti pripremili brod za tu misiju.
To je bila odluka Danijele i Danijela da bebama daju takva imena, koja na slovenskim jezicima znače: Svemir ima značenje Kosmosa; Ceo svet; Vasiona; i/ili Cela Zemlja, dok Venera ima značenje planete Venere. Mislili su da će ova imena svima biti laka za  pamćenje i dobijena su u svemiru gde su rođeni. Činjenica je bila samo kako će i ako ikada ove bebe moći da posete svoje rodno mesto, kao i većina drugih ljudi.
    Dani su prolazili uz najbolju brigu dr Anastasije i dr Nataše o bebama i Danijeli. Danijela je počela da doji bebe, dobijajući prirodno punjenje majčinstva. Osećala se ponosno i njeno zanimanje su bile samo dve najveće bebe. Lice joj je sijalo od sreće. Daniel se takođe osećao veoma srećnim, uživajući u pogledu na bebe i Danijelu. Njihovi roditelji, uglavnom majke Erika i Una, bili su skoro non-stop na telefonu, bilo sa Danijelom, bilo sa dr Anastasijom. Svi astronauti su imali primarni zadatak da sve u brodu prilagode za bebe. Oni su to radili veoma profesionalno. Odgovorno osoblje u svim zemaljskim agencijama bilo je zadovoljno projektom, kako se odvija, i s vremena na vreme davali su dodatna uputstva.
Kada je sve bilo pripremljeno, kako je procedura zahtevala, astronauti su počeli da se pripremaju za let nazad na Zemlju. Brod je bio pričvršćen za svemirsku stanicu, proverili su sve da je u ispravnom stanju, a zatim naredili osoblju da se spremi. Danijela i Danijel su se obukli u skafandere, dok su astronauti to radili bebama. Pre nego što je to uradila Danijela ih je dojila oboje. Prvo su se spustili na brod Dr Anastasija, zatim Danijela, astronauti su im dodali bebe, zatim su išli Nataša i Danijel, a za njima astronauti koji su vraćali brod. To su bili Edvard i Džon, Frederik, Pavel i Bob. Drugi, Kris, Robert, Boris, Akaši i Fric, ostali su mašući im kroz otvor i posmatrajući kako brod nestaje na nebu. O vremenu i mestu sletanja obaveštene su sve svetske svemirske agencije.
Dok se svemirski brod spremao za povratak, na zemlji su obavili najveće pripreme za doček prvih „Vanzemaljaca“, Svemira i Venere. njih su smatrani vanzemaljcima. Oni nisu rođeni na Zemlji, pa su naučno nazvani kao takvi.
Vreme napuštanja Međunarodne svemirske stanice bilo je dobro, vedro nebo i sunčano. Na Zemlji je bilo sunčano vreme, bez vetra, savršeno za sletanje šatla. Očekivalo se da slete u svemirski centar Džon F. Kenedi u Kaliforniji. Bio je 17. oktobar 2044. u 10.25 kada se šatl pojavio na nebu. Cela masa posetilaca je vrištala i počela da aplaudira. Među posetiocima su se najviše obradovale bake Erika i Una. Njih dve su bile pod zaštitom specijalnih telohranitelja. TV kamere su počele da zuje naokolo. Zvaničnici su stajali svako na svom mestu, spremni da urade ono što je ko trebao. Šatl je sleteo tačno u 10.30 časova. Ali trebalo je mnogo vremena pre nego što su se vrata otvorila. Astronauti, koji su dugo boravili u svemiru, dr Anastasija i Danijela, nisu mogli da hodaju. Medicinski službenici su im pomogli tako što su ih sve odvezli do vozila koje ih je odvezlo u centar za preglede. Samo Danijel, koji je prošli put proveo nešto više od tri nedelje u svemiru, hodao je sam, ali sa jednim službenikom koji ga je držao za ruku. Svi su bili u skafandrama, iz daljine su izgledali kao roboti. Dva lekara su nosila bebe, takođe u malim skafandrima, koje izgledaju lepo. Dok su svi ljudi iz svemira držani u zdravstvenim ustanovama, Erika i Una su sve vrijeme držane pod vrhunskom sigurnosnom zaštitom, čak i u hotelu u kojem su bile smještene. Sledećeg dana im je dozvoljeno da odu da vide svoje unuke, ali ipak samo iz daljine. Njihovi mali vanzemaljci su tada bili bez skafandra i izgledali su predivno, pokretnih glava, gledajući naokolo. Utisak je bio da pokušavaju da shvate gde su dovedeni. Bake su bile nestrpljive da im se dozvoli da ih dodiruju. I Svemir i Venera bili su slični, baš kao jaje jajetu. Danijela je sve vreme bila u njihovoj blizini, mahala mamama, sa osmehom.
  Danijelu i Danijeli sa bebama trebalo je nedelju dana da ostanu u karantinu pod detaljnim medicinskim pregledima, pre nego što su pušteni. Konačno su se sreli sa dve bake, koje su bile oduševljene što imaju tako lepe unuke, u šali nazvane „Vanzemaljci“. Svi su otišli ​​u Otavu, pod tajnom zaštitom. Zajedno sa njima otišle su i doktorke Anastasija i Nataša, koje su zvanično morale da ostanu kod Danijele najmanje nekoliko nedelja, pomažući joj i nadgledajući bebe. Danijelina odluka je bila da ostane u njihovoj kući, po mogućnosti, umesto u Kanadskoj svemirskoj agenciji. Erika i Una su Danijeli pomagale oko svega u kući, pripremanju obroka, brizi o čišćenju i kupovini namirnica. Danijel je ubrzo počeo da radi. Njegove kolege i menadžeri su bili zainteresovani za detaljne informacije o putovanjima u svemir, ali je žensko osoblje bilo više zainteresovano za bebe. Prva dva dana nije radio ništa od svog posla. Čak je posetio Danijelino odeljenje i obavestio ih o svemu. Drugog dana na poslu je  održao predavanje i prisustvovali su mu skoro svi iz NRC-a. Bili su ponosni na svoje članove osoblja koji su postali međunarodno poznati, predstavljajući Kanadu širom sveta. Kada je Danijel spomenuo da su novinari bebe zvali nadimkom „Vanzemaljci“, nasmejali su se tome i prihvatili. Danijela je kod kuće dobro dojila bebe, a dr Anastasija je bila zadovoljna, svakodnevno je to prijavljivala Kanadskoj svemirskoj agenciji i posle dvadesetak dana napustila ih. Uputila je Danijelu šta da radi u svakom slučaju i kontaktirala je 24 sata dnevno. Njihova kuća je stalno bila pod tajnom prismotrom, kao i oni sami gde god su morali da odu. Oni su to znali, ali se nisu protiv toga bunili.
Kada su stigli u svoju kuću drugi članovi porodice su već čekali da vide nove članove porodice. Akan je bio veoma uzbuđen što ima tako lepog nećaka i nećaku. Kada su ih dr Anastasija i Nataša napustile, Erika i Una su se složile da ostanu kod Danijele u smenama svake dve nedelje. Bila je sredina novembra, u Otavi je još uvek bilo dovoljno lepo vreme i dalje sa crvenim lišćem na drveću i nije mnogo hladno. Bebe i dalje nisu počele da izlaze, ali je prostor u kome je izgrađena njihova kuća bio čist, bezbedan i nije bio pretrpan kućama. Erika se dobro brinula o bebama, većinu stvari radila kod kuće i bila je od velike pomoći Danijeli. Danijela je imala porodiljsko odsustvo od godinu dana, ali Danijel je redovno radio. Bio je primoran da drži mnoga predavanja širom zemlje, a imao je bebine slike za emisiju.
Sa dr Anastasijom su održavani redovni kontakti, dok se Nataša vratila u Moskvu. Dr Anastasija je čak posećivala Danijelu i bebe svake dve nedelje i stalno beležila svoje nalaze. Bebe su dobro rasle, dobijale na težini kako se i očekivalo. Kada je stigla zima i snegom prekrivena područja, sve je postalo belo Danijela i Erika su izvodile bebe u šetnje i bebe su mirno spavale.
Ponovno prilagođavanje Zemljinoj gravitaciji je teško jer su mišići i kosti ljudi oslabljeni, a srce mora da radi mnogo više da pumpa krv kroz telo. Čak i oni koji lete nazad u šatlu često se osećaju vrtoglavo. Neki se mogu onesvestiti. Takođe imaju problema da stoje, hodaju, skreću u krivine i održavaju osećaj ravnoteže. Ako zatvore oči, verovatno će pasti. Čak i spavanje može biti teško. Može potrajati tri do četiri dana da se prilagodi nakon kratkih letova, ali četiri nedelje ili više nakon šestomesečnog boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Ostale nuspojave treba mnogo duže da se prevaziđu. Smanjenje gustine kostiju dovodi do veće šanse za prelom kostiju. Oslabljeni mišići otežavaju podizanje čak i lakih predmeta ili obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Međutim, teško je odoleti čudima svemirskih putovanja. Dok je u svemiru, srce postaje manje, zapremina krvi se smanjuje. Krv teče dole u ​​noge unutar sistema cirkulacije. Pošto je volumen krvi manji, to dovodi do nedostatka krvi u glavi i gornjem delu tela. Mozak se takođe navikao da prima manje krvi dok je u svemiru. Kada se vrate u normalnu gravitaciju Zemlje, čini se da ovi osećaji dovode do vrtoglavice. Tokom nekoliko dana, mozak ponovo uspostavlja korisnu komunikaciju sa cirkulatornim sistemom. Tokom dodatnog vremena, imuni sistem se vraća u normalu. Međutim, mišići i kosti su i dalje slabi. Dok su u svemiru ljudi gube i do 1,5% svoje koštane mase za svaki mesec proveden u svemiru. Većina te mase će se vratiti, vremenom. Potpuni oporavak kostiju postignut je između 6 meseci i 3 godine od povratka na Zemlju, za duže vreme boravka u svemiru.
Danijela je bila pod većim uticajem od Danijela, jer je bila u svemiru čak nešto preko godinu i jedanaest meseci, a trebalo joj je duže vreme za potpuni oporavak, iako je sve vreme govorila da se dobro oseća. Bebe su rođene u svemiru i u svemiru su provele samo tri nedelje, tako da je njihov oporavak sa prilagođavanjem bio relativno brz i efikasan.
 
                                                                                                            Nastaviće se

PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"