detalj slike: KRK Art dizajn

ILIJIN ILIJANUM

Laura Barna, književnica

Predavanje povodom 50. godišnjice smrti Ilije Bašičeviča Bosilja

Muzej naivne umetnosti “Ilijanum” u Šidu

14. maj 2022.

Zahvaljujući ljubaznim domaćinima, Muzeju naivne umetnosti “Ilijanum” u Šidu, a naročito direktorki Mariji Pokrajac, imam večeras zaista privilegovan status, da govorim o umetnosti, njenim oblicima kao izazovima kojima čovek ni u jednoj epohi civilizacijskog hodograma ne odoleva, ne toliko iz hira koliko iz potrebe. A s obzirom na čudesan ambijent u kojem se nalazimo – govoriću o naivnoj umetnosti ponajviše, jednom specifičnom umetničkom fenomenu koji se na ovim prostorima domaćinski zapatio tridesetih godina XX veka i uspešno održao do danas, naročito u pojedinim regijama naše zemlje, poput Vojvodine. A dodatno imam i motiv i potrebu da u prvi plan – imajući u vidu poreklo i ime ovog muzeja – ILIJANUM – postavim lik i delo vašeg sugrađanina, neobičnu ličnost po istorijskim, sociokulturološkim i artističkim odlikama, rekla bih i za naše ali i evropske pa i svetske prilike – Iliju Bašičevića Bosilja. I neka on bude paradigma jednog od najvažnijih kulturoloških perioda u istoriji domaće ali i svetske umetnosti – radoblja od početka dvadesetog veka do sedamdesetih godina istog, što je mogao i životnim trajanjem da pokrije, budući da je rođen 1895. a umro na sutrašnji dan 1972. godine. Poživeo je Bosilj i kreativnim radom umnogome obogatio i definisao niz pravaca zahuktale moderne kroz tih bezmalo osam decenija, što prikupljanjem i taloženjem simbola i znakova u ionako razuđen genetski kôd, crpljenih unutarnjim ritmom iz mesta ali i vremena u kojima je živeo, izobraženih kroz slike i skulpture, dva medija u kojima je ostavio mnoštvo artefakata zaveštavši ih pred kraj života u vidu zbirke likovnih dela, budućim generacijama.

No, da se vratim na pojam: “naivna umetnost”. Pojam u svetu definisan u različitim varijacijama: kao marginalna umetnost, autsajder art, čak i kao art brut ili sirova umetnost, naziv koji je izumeo slikar Žorž Dibifi za spontane, antiumetničke izražajne forme kakve iz domena nesvesnog crpu deca i umobolnici, forme suprotstavljene uvreženom i priznatom stilu profesionalnih, uglavnom akademski školovanih umetnika. I već ovakvom klasifikacijom, naročito bizarnim oimenjavanjem pokreta, načinjen je početni hendikep. Mada je Dibifi, rasterećen utega, ipak priznavao naivan vid umetničkog izražavanja kao stvaralačku, duboko istinsku umetnost, svesno prenoseći osnovne principe i elemente ovog stila na svoj rad, što su prihvatili i mnogi svetski priznati umetnici.

Ali, teško da je Bosilj pratio teoretisanja i Dibifija i drugih tumača modernih umetničkih pokreta i pravaca, vođen pre svega intuicijom i senzibilom geografije iz koje je potekao, nepreglednih ravnica koje pamte događaje, i halucinogeno ih likovnim sredstvima izvitoperio do modernih simbola i znakova, novih izražajnih oblika u kojima počiva ne samo fizička realnost već i psihologija ovog mesta, mesta u kojem je rođen, živeo i umro.

Mnoge je diskusije zapodenula naivna umetnost, često marginalizovana kao manje vredan pravac, a dešavalo se i izbačena iz koloseka razvoja slikarstva u pojedinim stilskim epohama. Kolone naivnih umetnika na koje nisu uticale školske discipline, tradicija, akademska pravila niti događaji na aktuelnoj društveno-političkoj sceni, prepušteni su sami sebi, ako je bilo sreće, i vrednovanju istorijskog vremena. A istorijsko vreme, za razliku od onog nepreglednog arheološkog, poima generacije naših prethodnika, savremenika i onih koji tek treba da rasuđuju zatečeno. Stoga su likovna predstava i stvarnost na slikama i skulpturama naivaca stopljeni u jedno, i slobodno, bez nametanih pravila a time ni obaveza poštovanja tih pravila, oni prenose likovnu predstavu ličnih identiteta doživljaja, rasterećeni od znanja koje katkad biva više smetnja nego korist, ali i oslobođeni svake aluzije na prirodu i prirodne sile.   

Razvoj moderne umetnosti od početka XX veka, naročito od završetka Prvog svetskog rata, uneo je u umetničko stvaranje nove principe, metode i korišćene materijale, takozvane medije. Takvo shvatanje slobodnijeg pristupa i gradnje umetničkog dela, gotovo jedini na proklamovan način shvatili su i primenjivali umetnici naive, reklo bi se ipak – i te kako naivno. I u većini slučajeva, naivno se nasukavali na hridine tradicionalnih shvatanja, čak i slobodarskih shvatanja moderne umetnosti. Možda je to ključni razlog odustajanja od pojedinačnih stremljenja i začetak kolektiviteta koje bi mirisalo na akademska udruživanja, kako bi se za naivnu umetnost i njene predstavnike uopšte i čulo, potom i na adekvatan način vrednovao njihov rad. Otuda na inicijativu slikara Krste Hegedušića nastaje udruženje simptomatičnog naziva “Zemlja”, koje je uspelo da istraje svega šest godina, od 1929. do 1935. Ipak, i za tako kratko vreme, mnogo je doprinelo promovisanju naive ne samo na nivou tadašnje Jugoslavije već i Evrope, pa i sveta.

Da je nesumnjivo reč o autentičnom pravcu, pokazuju i pohvale najznačajnijih inostranih likovnih kritičara i teoretičara umetnosti, koji ovaj pokret nazivaju “jugoslovenskim čudom” i uvršćuju ga u red neprocenjivih dragocenosti ne samo aktuelnog vremena, nego i onog minulog. Pun hvale je, na primer, pariski teoretičar i istoričar naivne umetnosti Anatol Žakovski, koji pojavu jugoslovenske naivne umetnosti, zajedno sa francuskom, svrstava u jedinstven kulturološki fenomen a koji, ne libeći se, naziva “svetsko čudo”. Dok čuveni istoričar umetnosti Andre Malro, inače odličan poznavalac srpskih srednjovekovnih manastira i srednjovekovne kultrne baštine, na pariskoj izložbi naših naivnih slikara i vajara, gotovo sa ushićenjem uzvikuje: “Ovo što vi radite, to su nataloženi vekovi, to su divna prastara vremena!” I zaista, naivna umetnost je najhermetičnije pričanje i prepričavanje prošlosti radi boljeg razumevanja sadašnjosti i lakšeg prihvatanja budućnosti, pripovedanje mitova, sagledavanje mitologija, obrazlaganje legendi, prenošenje tradicije… asocijativnim, često i apstraktnim, ali i sasvim razumljivim simbolima i znakovima koji na jasan način tumače identitet nacije, ali šire – i tekovine čovečanstva. 

A gde je naš junak u ovakvim okolnostima? Ilija Bašičević Bosilj? Možda upravo sada, u ovom trenutku, u nekoj od izloženih slika sa ovih zidova, sluša, zajedno sa nama. Verujem da je sigurno tu. A gde bi inače bio ako ne u polju, na pašnjacima ili među svojim slikama? I verujem da se, otpuhujući dim cigarete, mršti na pokoju moju reč, ali dobrota i urođena plemenitost seljaka, paora kojeg je zemlja vaspitala, a sunce korigovalo buran i tvrdoglav karakter, ne dozvoljavaju mu da negoduje.

Da li je akademsko obrazovanje nužno za ispoljavanje talenta, kakav je Bosilj nesumnjivo imao? Pitam vas, ali pitam i sebe sve ove godine baveći se velikanima srpske likovne scene, mahom podstaknuta njihovim tragizmom. Lično mislim da nije! Zapravo u Bosiljevom slučaju, jednako kao i u slučaju začetnika srpskog umetničkog eksperimenta, impresioniste Koste Miličevića, odsustvo sistematskog umetničkog školovanja samo je pojačalo sjajnu klicu autentičnog i autohtonog talenta i usmerilo ga na onu rizičnu ali slobodarsku stranu. Bez obaveza da se prikloni zakonitostima, kanonima i procesima koje škole i akademije neminovno zahtevaju, Bosilj, baš kao i Kosta Miličević otvara sopstveni unutrašnji prostor – mikrokosmos, koji stoji u ravni sa spoljnim, okolnim prostorom – makrokosmosom. I oba prostora paralelno egzistiraju u miru i ljubavi a da ne ugrožavaju jedan drugog. Naprotiv, obogaćuju raznolikošću: vas, mene, i neke tamo druge. Otvaraju treću dimenziju, odnosno treći prostor: posmatračev kosmos, a time pokreću i dijalogiziranje različitih epoha, doba, perioda, razdoblja, vremena…

Samouk, autodidakt, kojem su učitelji zemlja i nebo a vaspitači šaputavi glasovi predaka, Bosilj završava niže škole u rodnom Šidu. Osnovnu školu uči sa svetski priznatim slikarom Savom Šumanovićem, sa kojim je prijateljevao sve do Savine tragične smrti. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. Sava Šumanović je uhapšen sa ostalih 150 vaših sugrađana i svi su odvedeni u Sremsku Mitrovicu, gde su ih ustaše zverski mučili i potom streljali. Deset godina nakon Savine smrti, njegova majka Persida poklonila je opštini Šid 417 slika, što je bilo dobar, lep i koristan povod za osnivanje Galerije i Spomen kuće Save Šumanovića. Dve ovako značajne ličnosti: Sava Šumanović i Ilija Bašičević Bosilj, i njihove dve još značajnije ostavštine darovane gradu Šidu u kojem su stvorili svoja najznačajnija dela, pravo su blago za vaš grad, propusnica za večnu svetlost kakvom samo umetnost može da obasja.

Izazov koji je naveo na sudbinsku prekretnicu u Bosiljevom životu podboo ga je relativno kasno, u njegovim šezdesetim godinama, naslikavši od dva sveca Kuzmana i Damjana jednog, svog i jedinstvenog, što su nažalost mnogi dočekali na nož. Ali tako je počelo! Otkud se jedan paor drznuo po stare dane da se odmetne, ne u hajduke nego u slikare? Dovoljno akumuliran samostalno prikupljanim znanjem, decenijama instinktivno preuzimajući predačka iskustva, provodio je Bosilj u prirodi toliko vremena da se uklopio s njom postavši njen sastavni deo i ne primećujući da je postao čista priroda. A čisto prirodno je i stvarao, preuzimajući širom otvorenog uma i srca vulkanske taloge prošlosti na kojima je stasavao, I nije se mnogo obazirao na zajedljive primedbe na račun svojih slika prvenaca, ali ni podsmehe koji su još dugo, dugo potresali domaću javnost. Nije se obazirao čak ni na verbalna opiranja svoga sina, doktora umetnosti Dimitrija Bašičevića, upravnika Galerije naivaca u Zagrebu, te 1957. godine, kada se iz petnih žila upinjao da obuzda iznenadnu strast svoga oca, nagovarajući ga da se kane mazarija i vrati zemljoradnji i stočarstvu. Opirao se očevoj, kako je s vremenom sve više izgledalo – misiji, sve dok nije shvatio da se neka viša sila upetljala i da od nauma da od paora postane slikar neće odustati, jer od misije se ne odustaje. Posle mu je, baš kao Vinsentu van Gogu brat Teo, i on izdašno slao pakete s bojama, slikarskim platnima i materijalom, ne štedeći da kao stručnjak za umetnost daje i savete i pouke. 

Preko Bosiljevih slika i skulptura nemo, nervima i žilama razgovaramo s precima, komuniciramo arhetipskim slikovnim pismom, iako naizgled nerazumljivim znakovima, ipak lako i jasno se razumevamo emocijama kojima su ti znakovi nabijeni do prsnuća. Tako, sveci nam postaju rođaci, a istorijske ličnosti dobre komšije i prijatelji, jakim i jarkim bojama postajemo uvezana porodica u kojoj na prvo viđenje osećamo sigurnost kao u majčinom krilu. 

Ostao je Bosilj, ne obazirući se na optužbe, pogrde, skepsu i nepravedne napade, sve vreme veran osobenom izražaju, odlučan da istraje, kao što dolikuje pravom umetniku. Više pomirljivog negoli naivnog opredeljenja u poimanju sebe i sveta oko sebe, samosvojnim likovnim elementima kudikamo drugačije manifestuje ozbiljnost svojih poruka, što ga je postavilo u manjinski korpus golemog umetničkog pravca – naivne umetnosti. Kako bi kritičar Oto Bihalji Merin njegove radove na jednobojnoj, neretko zlatnoj pozadini sa ushitom okarakterisao: “ikone naivnosti”. I zaista su njegove slike religiozne posvete majci zemlji: svedržiteljki, hraniteljki i trpiteljki. A Oto Bihalji Merin oduševljeno nastavlja: “Stari seljak Ilija Bosilj podseća svojim slikama, katkad, na slikarije iz pećine u Tasiliju, na magične scene iz preistorije.”

Uprkos polemikama, koje kao usud prate Bosiljeve radove, oni su obišli bezmalo celu planetu, izlagani su gotovo u svim gradovima bivše Jugoslavije kroz stotinak izložbi, što samostalnih što kolektivnih. A njegova dela zastupljena su u mnogim državnim i privatnim umetničkim institucijama: muzejima i galerijama, naročito privatnim kolekcijama širom sveta. Valja svakako napomenuti da je prestižni časopis Raw Vision, inače nagrađen od Uneska kao najbolji časopis o umetnosti na svetskom nivou, uvrstio Iliju Bašičevića Bosilja u pedeset vodećih umetnika u svetu, takozvanog autsajder arta, što je nemala čast a svakako ponos za našu zemlju, naročito grad Šid.

Sedam dana pre nego što je otišao u neki drugi, maštom građeni fantazmagorični svet, baš u ovom magičnom muzeju otvorena je retrospektivna izložba Ivana Generalića, svetski priznatog slikara naivne umetnosti. U isto vreme, u Klubu kulturnih radnika Šida preneta je celokupna Bosiljeva, takozvana Rimska izložba, sačinjena od dvadesetak dela, upravo onih oko kojih se vodila mučna polemika vezana za verodostojnost, odnosno autentičnost. Bilo kako bilo, Gospodin Slučaj je hteo da upravo tih dana Šid bude prestonica naive i marginalne umetnosti, stecište likovnih kritičara i teoretičara, tačka preseka kulturnih zbivanja.

A za to vreme Bosilj je sa zapaljenjem pluća i nezalečenom tuberkulozom ležao u svojoj bolesničkoj postelji. Lečio ga je ako ne najbolji ono najintimniji medikus, njegov drugi sin Vojin Bašičević, lekar iz Novog Sada. Već u polukomatoznom stanju, izgrcavajući reč po reč, Bosilj s mukom išaptava suštinsku rečenicu sažetog smisla proteklih gotovo osam decenija: “Da mi je samo da ozdravim… Toliko imam da slikam!” Baš kao što je pred smrt književnica Isidora Sekulić u jednoj rečenici rezignirano sažela osam decenija svoga života i rada: “Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture!”

A da li su Iliji Bosilju uopšte trebale pohvale? Šta je moglo biti toliko nekulturno da ga izvede iz takta? Sumnja! Kolega umetnika, pre svega, koji su se oslanjali na prigrabljenu moć kao na invalidsku štaku. Od protagoniste naive Krste Hegedušića poteći će inicijativa za proveru umetničkog autorstva i autentičnosti sve mnogobrojnijih Bosiljevih dela. Jer, što su ga više sumnjičili i napadali, više se branio, ali ne rečima nego delima, slikao je bez prestanka kao u transu. Jer je znao da reči proguta etar, ili se vetrom pomute i krivo prenesu ili razumeju. Jer je znao da je pravdanje, pred Bogom ispravnog i nevinog, gubljenje vremena koje nam je dodeljeno ne da ga gazimo već da ga koristimo na dobrobit. Jer je znao da čaršija bruji i kad je niko ne sluša. Jer je znao da je filozofija i psihologija palanke do bezumlja pogubna ako se uigra u njeno kolo. Jer je znao koliko glupost može oronuti čoveka i, preko noći, od čoveka napraviti bivšeg čoveka. Jer je znao da je njegov poziv pravoveran kao Sveto trojstvo: Slikar, Paor i Stočar. Jer je znao da voli ljude, čak i kad ga bezočno ranjavaju!

Pet dana pred smrt Isidore Sekulić, u jedinom pismu koje je očuvano posle njene smrti, jer književnica iz sentimentalnih razloga nije želela da ga spali kao što je sva druga primljena bacala u razbuktalu vatru, istoričar umetnosti i književnosti Milan Kašanin piše: “U ovoj zemlji mržnje, vi ste jedini smeli da kažete da nešto volite!” A ja ću sada, izvinite, možda i drsko dodati: U ovoj zemlji gde se zavist neguje kao retka ruža, Ilija Bosilj otkida trnje i zavidnike bode samo svojim slikama i skulpturama – lepotom.

Rođen u Šidu, umro u Šidu. Kome onda ostaviti smisao svojega postojanja osim Šidu, gradiću koji mu je bio i polazišno i dolazišno mesto. Iz mnogobrojnih soba njegove kuće-ateljea, sa vitrina, nahtkasni, ormana, stolova i stolica, ali i ragastova prozora i dovratnika, pa i zidova i stropova, tog 14. maja 1972, izletelo je mnoštvo krilatih i dvoglavih čovekolikih stvorenja, jato nepoznatih fantazmagoričnih ptica i krdo svakojakih zveri, Zlatna Ilijina Ilijada i Apokalipsa, kolone Nemanjića, svetitelji Kuzman i Damjan, biblijski proroci, kralj Nal i drugi drevni kraljevi, pismena starih iščezlih naroda, ali i vizionarski beleženih slova budućih civilizacija, i tamo neke druge, kako je Bosilj voleo u odsustvu realne svesti da se pohvali: “moje izmišljotine”. Ali, nisu to bile one banalne, ničemu služne izmišljotine, to je bila realnost vizionarskog gledanja u arhetipske slojeve svoga bića, na šta je malo njih kadro. Bosilj je video svet iznutra, nekad sasvim jasno, nekad pomućeno, ali ipak video. I viđeno prenosio gde stigne i na šta stigne, ređajući oblike i forme plošno, zanemarujući perspektivu kao nametnutu nauku, raspoređujući oblike i forme više po važnosti koju je sam određivao, kao stari Egipćani na zidnim predstavama. Brzim potezima, u hitnji da mu vizija ne izmakne i ode nekim svojim krčevinama, slikao je Bosilj imaginarne prikaze iskona. Kako je jednom prilikom njegov sin Dimitrije bolećivo evocirao porodične uspomene: “Moj otac je slikao na svim formatima gde god stigne, pa čak i na kutiji šibica. Jednom je naslikao minijaturu na pluti od zatvarača flaše.”

Ostareli paor odaje poslednji dug svojoj zemlji crnici! Poslednji dug svome nebu! Poslednji dug svojim precima! Ostareli slikar odaje poslednji dug svojoj deci, i onoj rođenoj i onoj koja tek trebaju da dođu na svet, makar i ovakav, tužan i nesiguran kakav jeste! Jer, mi smo njegova deca, pa i ovakvi raspusni, kakvi jesmo!    

Slava mu!

Foto: Muzej naivne umetnosti "Ilijanum" Šid

PODELITE OVAJ TEKST NA: