detalj slike: KRK Art dizajn

BOŽJA JE POSLEDNjA

*Po istinitom događaju

 

Verka  je kao i svakog radnog dana poranila da oplevi veći deo njive pre nego što sunce jako ugreje. Ispred nje je bila prostrana njiva koju treba savladati, ali ona se nije bojala posla. Oduvek je bio njen zadatak da radi, gaji povrće i živinu i  vodi domaćinstvo.

Ranije su u tome u čestvovali svi ukućani, no otkad su joj se kćeri poudavale ona to uglavnom sama radi. Poslednjih  godina sve češće u radu pridružuje joj s e i muž Žarko, dve godine stariji od nje, ali su oboje bili u punoj snazi, radni, raspoloženi i vrlo bliski. Sve im j e išlo od ruke. Stvorili su divno domaćinstvo, eto već i unuke imaju, no uvek ostane nešto što se nije ostvarilo. Pošto su imali veliko imanje, san im je bio da to nasledi njihov sin, a i d a se tako porodica obnovi i traje. No, uprkos svim nastojanjima, sin nije dolazio. Stizale su kćeri jedna za drugom dok sa sedmom nisu rekli, e što je do nas, pošteno smo se potrudili, ali Božja je poslednja. A on  se nije odzvao.

 

S obzirom na to da je sve drugo išlo kako treba, nisu hulili, bili su zahvalni Bogu i sa zadovoljstvom su obavljali sve svoje poslove, tiho u sebi povremeno uzdišući za neostvarenim snom.

Nakon napornog rada, uveče bi seli i dugo razgovarali o svemu, uz meze i po koju čašicu rakije a noću su hrlili u zagrljaj jedno drugom još uvek puni strasti i želje za životom. No, Vera je u poslednje  vreme nešto bila troma i sve ređe bi pristajala na to.

Čudila se sama sebi, najčešće je baš ona započinjala igru  još dok bi bili za stolom i to ju je čudilo. Razmišljala je dok je marljivo skupljala travu u žitu koje je lepo naraslo, kako su to možda pravi znaci starenja iako je i duhovno i telesno  još uvek bila kao čigra. Prisećala se kako je i decu podizala uz rad na njivi, kolevka je  uvek bila blizu. Jednim okom je uvek bila okrenuta na tu stranu strepeći da nešto iz trave ne ispuže ka detetu. Sećala se kako je jednom pretrnula kad je nedaleko spazila zmiju. I sam iznenađena tim sećanjima sv slike svih sedam trudnoća joj prođe kroz svest i svih sedam kćeri kako je nekako lako i uz rad odgajila, uvek srećna i orna za svaki napor.

Iznenada oseti snažan bol u predelu krsta i zatetura se, zamalo da padne. Zastade, već orošena znojem u neverici. No bolovi su se javljali sve češće i bivali su sve oštriji. 

Zbunjena, pokuša da požuri prema cesti dok još može da hoda, misleći da će možda umreti tu a da niko ne čuje. Dozivala je upomoć. Možda s zato svega i prisećala da još jednom  vidi sav svoj život kao što  to, kako kažu, biva na kraju.

Trpeći jeke bolove nekako stiže do ceste. Na njenu sreću prema njoj je išao čovek sa traktorom. Mahala je i panično dozivala.

On stade i primi je u prikolicu žureći ka njenoj kući. Bolovi se nisu smirivali. Ona pokuša da se  zgrči i primiri, ali truckanje po makadamu je samo pojačavalo bol.

 

Ne kao stigoše do njene kuće, čovek joj pomože da uđe i brzo pozvaše hitnu pomoć.

Oni uskoro stigoše i velikom brzinom su krenuše  do hitne. Ona s e previjala od bolova. Bez mnogo oklevanja poslaše je na skener. Ona je inače uvek bila korpu lenta, povećeg stomaka i prva pomisao im beše da je ono najgore.

Posle nekoliko trenutaka zagledanja grupe lekara, čas u snimak pa u nju, upitaše je koliko joj je godina, ona jedva izusti, šezdeset tri, misleći kako joj se tako naglo približio kraj.

Opet, neverica, i pitanje, kad ste imali poslednju mesečnicu.

-              Pre sto godina izusti ona u nastojanju da se našali, ne znam ima jedno petnaest godina možda i više od kad je prestala.

-              Ovo je nemoguće - povikaše svi uglas- brzo, brzo u salu za porođaje, ženo ti se porađaš!

-              - Deco, ne igrajte sa  mnom, kakvo rađanje, da nije ona prokletinja, rak!?

No, već su stigli i za tili čas, sve bi spremno za porođaj.

Dete je već izlazilo, i pre no što je ona pojmila šta joj je rečeno.

_Majko, čestitamo, rodila si sina!

Verka  je tek tada počela da se trese od šoka, radosti, čuđenja.

_Veliki Bože, veliki Bože, ponavljala ja kao u transu! Hvala ti, hvala,  ti... Tvoja je poslednja! Amin!

 

Njen muž je takođe bio u šoku kad su mu javili, kao i cela porodica.

Njih dvoje su se brzo pribrali radujući se i razmišljajući kako da  zahvale Bogu što im je tako neočekivano ispunio najveću želju.

No,  kćerke i čitavo selo bili su  zapanjeni. Ljuti, kao da su saznali za najveću bruku svojih roditelja i suseda. Zar u tim godinama, zar se to radi u starosti.

 Niko nije hteo da im priđe  zadugo kažnjavajući ih što su se osmelili da žive kao da su mladi. I nasuprot njima koji su verovali da ih je Bog nagradio za istrajnost i vernu službu Bogu i ljudima, smatrali su to kaznom jer su „razotkriveni“.

No, dete je raslo i unosilo dodatni sjaj u njihov odnos. Njihovu kuću je opet ispunila vedrina i sreća oličena u tom nevinom biću kojem je Bog verovatno i namenio neki poseban put izvan sitnih palanačkih navika i sputavajući pravila.

PODELITE OVAJ TEKST NA: