detalj slike: KRK Art dizajn

MELODIJA ZAPLANjA

Svaki kraj pored svojih prirodnih lepota i kulturnog dobra, čuva i osobenost jezika karakterističnu samo za te koordinate. Srpski jezik sa svojim dijalektima čini divno tkani ćilim, koji bismo trebali sa pažnjom da negujemo i poštujemo.

Književnica Negoslava Stanojević godinama piše na zaplanjskom dijalektu i na taj način bravurozno otkriva nove niše našeg jezika. Njene priče, naizgled zahtevne za čitanje, privukle su pažnju javnosti, naročito dijaspore. Posebno su tekstovi na dijalektu važni istraživačima i novim naraštajima. Kroz ovaj specifičan stil, autorka progovara i o prošlim vremenima i zaboravljenim običajima.

Negoslava Stanojević je napisala dve knjige na zaplanjskom dijalektu:Jošte čekam taj reč da mi rekne i Blag reč, a u pripremi su i nova dela.

Негослава Станојевић

Branka Selaković, KR Kordun, Beograd, 27.05.2022.

-U javnosti ste prepoznati kao književnica koja neguje pisanje na zaplanjskom dijalektu. Od kuda interesovanje za ovaj dijalekt?

Po rođenju sam Zaplanjka – rođena sam u selu Donji Prisjan, a od treće godine živim u niškom naselju Trošarina, koje s pravom nosi odrednicu ''zaplanjsko naselje''. Sredinom prošlog veka, kada je počeo nagli odlazak iz sela u grad, placevi su kupovani i kuće su građene tamo gde su prolazili autobusi (doduše, prethodno su to bili kamioni sa 24 sedišta) do rodnih sela jer nikome nije ni na pamet padalo da će nekada imati sopstveni automobil. Moj maternji jezik je zaplanjski – na njemu sam progovorila i drugi skoro da nisam ni znala do polaska u školu (ako se ne računa ono što sam slušala na radiju), ali nisam prestala da se njime koristim ni kada sam savladala standardni srpski jezik. Naprosto, oduvek me je bilo sramota da sa majkom, babom, tetkom i komšinicama, koje su sve govorile ili zaplanjski ili mešavinu zaplanjsko-lužničkog (zavisno od toga koja je u kom selu  rođena i gde se udala), govorim drugačije. I to je prednost nas, južnjaka, za koje mnogi misle da nam je lokalni govor ograničenje ili hendikep – naprotiv, to poznavanje govora svog kraja i mogućnost da vrlo brzo, lako i bez ikakvih kočnica, pređemo u sledećoj rečenici na standardni, to je ono naše bogatstvo kojim se ponosimo i ne dozvoljavamo da nas omalovažavaju oni koji nam spočitavaju nepravilan, seljački, ''neknjiževni'' jezik, i ne znajući da je svaki govor književni, na onom području na kojem se govori. I još jedna zanimljivost koja će verovatno interesovati dobronamerne: za razliku od onih kojima je uvek isti taj južnjački govor, sve ono što čuju južno od Kragujevca, mi s juga odlično znamo kako govori neko ko je iz Pirota, Babušnice, Leskovca, Vranja, Bujanovca... a značajno je naglasiti i da se u okviru jednog kraja, pa čak i u dve mahale istog sela, koriste različite reči za isti pojam.

Možda bi moje interesovanje za zaplanjski govor ostalo samo na nivou konverzacije sa onima koji isključivo njime govore, da nije društvenih mreža koje su nam pružile fantastičnu mogućnost da vrlo brzo i vrlo lako dopremo do onih ljudi koji vole da čitaju, najpre statuse na društvenim mrežama i tekstove na blogovima, a zatim i knjige na dijalektu. I upravo to interesovanje, ne samo Zaplanjaca ovde i onih daleko od rodnog kraja, nego i onih koji su za Zaplanje saznali tek od mene, i povratne informacije koje dobijam od njih, učvršćuju me u nastojanju da taj govor sačuvam u pisanoj formi za generacije kojima neće biti dostupan u originalnoj verziji jer je jezik živa stvar koja se menja, obogaćuje, upotpunjava, podleže uticajima sa strane...

-Koliko je zahtevno pisati na taj način?

Meni nimalo. Valjda stoga što, kada počnem da pišem na zaplanjskom, na njemu i razmišljam. I ono što želim da kažem kada pišem na dijalektu, kazujem daleko lagodnije, pitkije, melodičnije, nego kada pokušam da to kažem standardnim jezikom. Niste me pitali, ali ću reći i to da jedini problem imam u pogledu tema: ponekad dobijem komentar da je previše tuge u mojom pričama i jedno vreme sam se jako zamislila nad tim, ali sam shvatila da je sve to život i da teme koje su i inicirale moje pisanje na dijalektu, nisu nimalo vesele, da problemi na koje želim da ukažem ne mogu da se intepretiraju na drugi način nego s velikom dozom tuge i da ću na vesele teme pisati onda kada se one same nametnu, a ne da ja tragam za njima.

-Deluje gotovo nemoguće da se prevede na neki svetski jezik ili grešim?

Verovatno bi i moglo, ali to ne bi bilo to. Lepota i čar književnosti na dijalektu je upravo u tome da na specifičan način prenese atmosferu u kojoj se radnja odvija, dakle i pejzaže i arhitekturu i ambijent i mentalitet i melodičnost govora kojim se iskazuju i sreća i tuga, isto kao i standardnim jezikom, a opet, na drugačiji način. I kada bi se to prevelo,  pokušavala sam sa dijalekta da prevedem na standardni srpski pa mi se nije dopalo, bilo bi to suvoparno ređanje reči, bez duše i bez poetike.

-Kako čitaoci reaguju i da li i oni koji ne poznaju Zaplanje, taj živopisni kraj i karakterističan govor mogu da razumeju?

Možda će zvučati neskromno, ali ne mogu da prećutim činjenicu da sam oduševljena reakcijom čitalaca, i mojih zemljaka od kojih su mnogi sa suzama propratili moje prve priče, bez obzira na to na kojem meridijanu su se nalazili, i svih južnjaka koji vole melodičnost naših dijalekata, ali i, za divno čudo, i onih koji za Zaplanje nisu ni čuli ili nisu znali gde se nalazi. U komentarima na Fejsbuku i porukama u inboksu, mnogi, ne samo iz Srbije nego i iz čitavog regiona, govore o tome sa koliko interesovanja čitaju sve što im kazuje Baba-Grozda ili neki drugi moj junak, a počinju i da uče zaplanjski. I nemali broj njih izražava želju da poseti to Zaplanje, nezavisno od toga da li žive u Novom Sadu, Rumi ili Australiji. Kada je ''Ilustrovana politika'' počela u nastavcima da objavljuje priče iz ''Blage reči'', pojavila se sasvim drugačija kategorija čitalaca kojima je zaplanjski govor bio otkrovenje, paralelno sa onima koji su poreklom iz Zaplanja, ali pošto ne koriste internet, tek sada s radošću otkrivaju da neko piše onako kako su njihove babe i majke govorile. A mnogo Zaplanjci s ponosom prijateljima poklanjaju moje knjige, radosni što im se pružila prilika da i oni pokažu lepotu svog kraja, makar kroz pisanu reč.

-Da li mladi iz Vašeg rodnog kraja govore zaplanjski?

Mladi, jednako kao i njihovi roditelji, govore zaplanjski i u svojoj sredini i  često i u gradovima u kojima žive, a ne pripadaju našem govornim području. Rekoh već, poznavanje i dijalekta i standardnog jzika omogućuje nam brzo prebacivae s jednog na drugi (naravno, govorim o većini), ali ono što je meni zanimljivo kao poseban fenomen očigledan u poslednje vreme, jeste činjenica da se svog govora više ne stidimo. Na to je uticalo, najpre, ismevanje govora juga u serijama koje su ga toliko banalizovale da su južnjake predstavljale kao priproste, ne previše pametne, neuke i neobrazovane seljake, a zatim i činjenica da se nikom drugom sem nama sa juga ne spočitava neukost ukoliko govorimo dijalektom. Nemam ništa protiv onih iz Crne Gore, Dalmatinske Zagore, Bosne, ali kada pitam da li ste videli ikoga od njih da se stidi svog govora i da na silu prelazi na standardni, odgovor je uvek negativan. Očito, došlo je vreme da se ni stanovnici juga Srbije, a to je mnogo veći broj nego što možete zamisliti, ne samo ne stide, nego da se ponose svojim govorom kao kulturnim blagom ove zemlje koje i te kako valja negovati i čuvati od umiranja. Tome jako mnogo doprinose i bibliotekari i profesori srpskog jezika u školama, koji povodom Dana maternjeg jezika i drugih datuma značajnih za našu pismenost, organizuju gostovanja pisaca na dijalektu, tako da učenici od malih nogu saznaju koliko je svaki dijalekt naše bogatstvo. Često su gosti škola, zajedno sa nama, i profesori dijalektologije na grupi za Srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu, pa tako deca mogu da čuju mnogo toga o jeziku i dijalektu, što ranije generacije nisu bile u mogućnosti.A to je, čini mi se, najbolji, najcelishodniji i ubedljivo najupečatljiviji način da se razbije pomenuta fama o govoru zaostalog juga i da se, naravno, na adekvatan način sagleda bogatstvo naše kulturne baštine kojom se moramo ponositi.

-Završili ste Ekonomski fakultet, a godinama pišete. Kako funkcionišu u duetu ekonomija i književnost?

Ekonomija mi je bila izbor u vidu nužnog zla, budući da u moje veme u Nišu nije bilo ni smera za srpski jezik na Filozofskom fakultetu ni Žurnalistike, što bi bio moj izbor. A onda sam, po diplomiranju, posle trodnevnog testiranja u lokalnom listu za izbor sedmoro pripravnika, počela da radim kao novinar i ekonomijom sam se bavila samo kao pratilac privrednih i ekonomskih kretanja u Nišu i u državi, ma kako se ona zvala tokom vremena – ti s račun, tako su mi se obraćale kolege drugih struka, a sve to mi je bilo neka vrsta supstitucije za pisanje kojim sam se bavila od malih nogu. Poznavanje ekonomije pomoglo mi je više u novinarstvu, a priznajem, i u vođenju sopstvene ekonomije.

-S obzirom na to da živite i stvarate u Nišu, možete li našim čitaocima u dijaspori da približite umetničku scenu tog dela Srbije i koliko uspevate da se individualno i kolektivno predstavite širem auditorijumu?

     U Nišu postoje sve kulturne institucije potrebne jednom velikom gradu, a kao što je poznato, specifičan je po Festivalu glumačkih ostvarenja, Džez festivalu Nišvil, Internacionalnim horskim svečanostima, a lane je deceniju postojanja obeližio i Festival književnosti na dijalektu Preobražensko pojanje.  Na polju književnosti, osim gostovanja pisaca sa strane, redovno se održavaju promocije knjiga niških autora, nedavno su svoje nove knjige promovisale Violeta Jović, Biljana Stanojević, Beka-Mitić Ristić, Stana Dinić-Skočajić. U Narodnoj biblioteci ''Stevan Sremac'' i Studentskom kulturnom centru Niš urednice književnog programa su dve izuzetne osobe, Emilija Radmilović i Gordana Živković, kojima možemo da zahvalimo na zvanrednom organizovanju književnih večeri i odabiru autora čija dela nam predstavljaju. Naravno, i za niške autore uvek ima termina, književne večeri su jako posećene i posetioci su, posebno u ovo post koronovsko vreme jako zadovoljni što posle dužeg vremena ponovo mogu da uživaju u ovim sadržajima. Nekoliko društava pisaca takođe organizuje književne večeri, promocije knjiga svojih članova i konkurse na kojima se biraju dela za zbornike i pesničke zbirke. Kada bi sve drugo funkcionisalo kao institucije posvećene promovisanju pisane reči, gde bi nam bio kraj.

-Pripremate li neku novu knjigu kojom biste obradovali čitaoce?

Ovih dana iz štampe će izaći drugo izdanje moje prve knjige ''Jošte čekam taj reč da mi rekne'', koja je sedam godina posle objavljivanja prvog izdanja ponovo postala aktuelna posle objavljivanja druge moje knjige, ''Blag reč''. Ono što bih želela da naglasim, u ovo vreme besparice i drastično povećanih cena štampe (čini mi se da je u ovoj oblasti zabeležen najveći procenat poskupljenja), je činjenica da je objavljivanje ''Blage reči'' omogućila Gradska Opština ''Palilula'', a drugo izdanje ''Jošte čekam taj reč da mi rekne'' pomogle su ova i Gradska Opština ''Medijana''. Jedva čekam da bude objavljena ova knjiga pa da se posvetim finalizaciji sledeće zbirke priča, ovoga puta na standardnom jeziku, koja ima naziv ''Studen zima''. Želja mi je da svetlost dana ugleda i bar jedna moja zbirka poezije, budući da je to moja prva ljubav, a pisanje sam i počela s poezijom, još u ranim razredima osnovne škole.

PODELITE OVAJ TEKST NA: