detalj slike: KRK Art dizajn

OKRPLjENI GROBOVI

Tek što se rat u Bosni završio i preživeli počeli ponovo da obrađuju svoje njive i seoski život se lagano počeo vraćati u ustaljene tokove, čuli smo se sa Jojom (kršteno ime Jovo) i Stanom, i oni su nam rekli da su se oni prvi vratili u Jasenicu. To nas je obradovalo i ja sam otputovao u Novi Sad, željno čekajući da se vidim sa bratom i njegovom porodicom. U Novom Sadu sam se sreo sa svojima i sa Boćom se dogovorio da zajedno putujemo u Bosnu, rekao sam mu da kod Joje i Stane imamo gde spavati, oni su se već zakućili, imaju dovoljno hrane i neće nam ništa nedostajati. Boćo je prihvatio moj predlog, i on se radovao da obiđe svoj rodni kraj, mada je znao da im je kuća spaljena i da će tamo videti samo ruševine.

Tog julskoga jutra, kada dan nije mogao biti lepši za putovanje, seli smo u međugradski autobus, koji je vozio do Prijedora. Usput smo pričali o našem životu u Kanadi, imali smo o čemu, jer se nismo videli nekoliko godina unazad, za sve godine dok je rat u Bosni trajao. Boćo je znao više od mene šta se sve tamo dešavalo i kako su oni sve to doživljavali. On je znao za sve koji su poginuli, koji su se i gde odselili, i čuo je mnogobrojne priče od komšija koji su se zatekli u Bosni dok je rat trajao. Mi smo od Prijedora imali drugi autobus do Bosanske Krupe, a odatle neki lokalni autobus prevezao nas je do Jasenice, gde smo stigli u poslepodnevnim satima, kada se sunce približavalo zalasku, obasjavajući još šumoviti Ćulumak i uzvišene planinske vrhove Grmeča.

Baš smo se obradovali susretu sa Jojom i Stanom, posle ratnih patnji koje su oni proživeli, a i izgledu kuće, koja je do temelja srušena i opet sagrađena na istim temeljima i po spoljašnjem izgledu gotovo nepromenjenom. U toj kući bio sam pre jedanaest godina i od tada sam mislio da tu nikada više neću doći. A evo došao sam ponovo. Boćo i ja smo posle ručka otšetali do njihovih ruševina. Njihova kuća i sve komšinske srušene su i zapaljene, a u podrumskim prostorima izraslo je drveće i šiblje od kojeg se zidine više nisu videle. Ceo kraj je za ne prepoznati. Šest je godina prošlo od kako tu ničija noga nije kročila, a ni divljač ne navraća, nema ni razloga jer nema šta tu da nađe. Samo potok Ciganovac još jednako žubori. I poneka ptica se čuje da peva. Počele su se vraćati, pričaju nam Joja i Stana. Dok su se vodile žestoke borbe i ptice su nestale, sve pobegle u šume.

Joja i Stana su delovali veselo. Uvek optimisti, uvek se nadaju boljem. Prvi su se vratili u Jasenicu. U kući su se ponovo priključili na vodu koju je Joja prvi doveo još pedesetih godina, ispod Marčetinih kuća. A ta voda, to je lek. Čim se je napiješ ubrzo si ponovo žedan. Voćnjak oko kuće već je delom ostario, a dosta stabala su Muslimani posekli. I to su počeli obnavljati, u selu se uvek ima šta raditi.

Sutradan, Boćo i ja odlazimo da obiđemo groblje. Počela je kišica da sipi. Na groblju svi spomenici porušeni i porazbijani. Mnoge slike sa spomenika razbijene. Nas dvojica smo počeli da ih sastavljamo. Delove spomenika smo uklapali prema pukotinama gde koji štima. I većinu slika smo uspeli sastaviti. Sve smo do sutradan ostavili na grobovima kojima šta pripada. Sledećeg dana smo od Joje doneli cement i vodu i počeli da krpimo spomenike. Zato smo ovo groblje i nazvali ''Okrpljeni grobovi''. Na neke smo i slike uspeli vratiti. Sve smo posastavljali da su svi grobovi bili prepoznatljivi. Sa svakoga spomenika mogla su se pročitati imena i godine rođenja i smrti. Svaki smo grob posebno slikali da bi smo slike poslali rodbini. Kada je kiša prestala palili smo sveće na svakom spomeniku, prekrstili smo se pred svakim, za pokoj i večni mir njihovih duša.

Oštećeni grobovi

Uveče su nam Joja i Stana prepričavali svoje događaje tokom rata. Sedmoga septembra 1995. godine dobili su nalog da momentalno napuste kućište. Štala puna goveda, svinje gladne, vreme da se sve nahrani. Kokoške se taman spremale za noćni počinak. Kuća puna žita, ispod kruzane traktor sa prikolicom i kovačka vatra. Kako to sada sve ostaviti, ništa se ne može poneti, a sa okolnih brda već se čuju topovi. Treba bežati, spašavati žive glave. Pobegli su prema Ćulumku, uz potok, a uveče stigli u Benakovac. Te večeri šestoro ih je zajedno prenoćilo stojeći u špajzu. A sutradan izveli su ih da ih tuku. Srećom, tu se našao jedan Musliman, koji je Joju prepoznao i naredio da njega i njegove niko ne smije dirati, jer kako je rekao: ''Joja je moju decu od gladi spasio. Hiljadu kilograma hrane im je doturio''. -I tako smo spašeni, pričao nam je Joja. Tek što je prošlo nekoliko dana, nađosmo se u Vojevcu i počeše nas izvoditi na streljanje. I opet se među Muslimanima nađe jedan koji ga prepoznade i naredi izvršiocima: -''Joju i njegove izdvojte i da im niko ništa nije uradio. Tek kada meni oba oka izvadite, da ja ne gledam, onda možete raditi što budete želeli. Ja sam kod Joje bezbroj puta navraćao i uvek bio prijateljski ugošćen''. Uverili smo se da se dobro dobrim vraća. Naša kuća zapaljena je 19 septembra 1995. godine.

A onda doveli su ih u Bosansku Krupu. Smestili su njih tridesetšestoro u jednu oronulu kuću. Svi su bili goli i bosi, stari i mladi, svi izmučeni i gladni. Neke starice bile su potpuno izgubljene, ojađene od tragedija i progona. Stražari su bili nemilosrdni. Tukli su ih, terali da rade teške i prljave poslove, držali ih gladne. To se zvao Kamp, Mislimanski kamp. Kasnije, došao je Crveni krst, samo trebalo je to dočekati. U međuvremenu neki su poumirali, neki poludeli. Oni koji su preostali zvali su tu kuću ‘’Ludom kućom’’. Joja i Stana i tu su bili vredni i poslušni. Ništa im drugo nije preostajalo. Kada su ih bolje upoznali prozvali su ih ‘’Cvetovi lude kuće’’. O tim događajima više nam je ispričala Nemica Haida, koja je radila za Ljudska prava pri Ujedinjenim Nacijama, a stanovala je u Bosanskoj Krupi. Ona je Joju i Stanu zavolela, kao dobre radnike i poštene građane. Posle rata ona ih je često posećivala u Jasenici. Tu smo je i mi sreli. Ostavila nam je prijatan utisak. Haidi je prijao i oj dolazak i saznanje da živim u Kanadi, a i ona je znala dosta dobro engleki jezik, pa smo pričali dvojezično, engleski i srpski. Moje znanje nemačkog jezika je dosta oskudno, tek toliko da smo se mogli pozdraviti i razmeniti prve informacije vezane za zdravlje.

Muslimani su porušili i popalili sve srpske kuće, od Krupe do Sanskoga Mosta, ni jedna nije ostala. I na tom potezu sagradili su devet novih džamija, a srpske crkve sve su srušene. A oni koji su zla činili nikada se više nisu smeli vratiti u svoj kraj i njihove su kuće potpuno zarasle u korov. Kada je Haida pitala Joju za nekoga Avdu iz Krupe, on je jedini znao da ga je ubio njegov komšija Musliman, a Srbin ga je sahranio u njegovoj baštui. To Joja nikome nije smeo kazati, pa tako supruga toga Avde je posle rata sadila povrće u svojoj bašti, ne zajući da ga bere sa Avdinog groba. Kada je to Haida čula ostala je bez teksta, potpuno izbezumljena.

Od Joje smo slušali i o ponašanju njegovih komšija tokom rata, dok su srpske snage bile u preimućstvu. Skupljali su se svakoga dana iza Ilijine i Mićine kuće, gde su napravili tor za ovce. Tu su doterali sve ovce koje su našli po muslimanskim kućama i svakoga dana klali i pekli na ražnju po jednu. Jeli su i pili, opijali se i prepričavali šta je ko činio muslimanima. Drago, sin Mićin, je harčio po muslimanskim kućama. Odnosio je najlepše delove nameštaja, gde je šta nalazio. Konačno, dok je krao u Bosanskoj Krupi, njega je neko ubio i tako je skončao. Vratilo mu se zlo za zlo. Novosagrađenu kuću na bregu kod ''Trnjaka'' napunio je pokradenim nameštajem, a zatim je poginuo i žena sa maloletnom decom ostala je udovica.

Za Trivu ćića Dušana, ispričao nam je da je Trivo vodio kravu iz muslimanskih kuća i u prolazu pored Joje upitao ga da Joja pogleda kravi u zube i vidi ''jeli čemu''? Na to mu je Joja samo rekao: -Trivo nije to za tebe. Znao je Joja da to Trivi ne priliči.

Vraćajući se za Novi Sad, preko Prijedora, Boćo i ja smo prepričavali ono što smo videli i čuli. Kako smo obojica u najranijoj mladosti ostali bez majki, živi smo svedoci šta kome ratovi donose. Nikome dobra, svakako. Svratili smo kod Boćine sestre Zore u Prijedor na nekoliko sati, a zatim produžili put za Novi Sad. I toga dana bilo je vedro i sunčano, uobičajeno toplo. Oku su prijala zelenila usputnih šuma i livada, na kojima su čobani napasali stoku. Primećivalo se da se život vraća. Sa autobuskog radia slušali smo vesti i muziku, mada su nam misli bile više zaokupljene onim što smo sve doživeli. Boćo mi je rekao da se nikada više neće vraćati u Bosnu, pre svega nema gde, a i da ima nebi želeo da to što je video ponovo gleda. Prijala mu je moja priča o poreklu Jelača, što sam mu pričao u dolasku i pitao me da opet priredimo nešto slično, kojom prilikom mu mogu pričati još o bilo čemu. Znao je da sam dosta putovao po svetu pa da svakako imam šta. Boću su posebno interesovale moje priče o Peruu i o Indiji, koje su i za mene nezaboravne.

Toga leta proveo sam nekoliko nedelja u Novom Sadu, posetio sve što sam želeo i zaista se prijaatno osećao među svojima.

Oko dve nedelje od našeg povratka iz Bosne došli su i nama u posetu Joja i Stana u Novi Sad. Tada sam im pokazao kopiju moga pisma koje sam poslao Predsedniku Amerike Bilu Klintonu, kojim sam ga molio da pomogne oslobađanje Joje i Stane, kao uzvrat za delo koje je naš otac Lazo učinio za američke pilote pri završetku Drugog svetskog rata. Slučaj je bio da se američki avion, vraćajući se sa bombardovanja Berlina, zapalio iznad naših polja, i tom prilikom naš otac je bio prvi kod srušenog aviona i uspeo je izvući sedam vojnika, živih, koje je odvezao u našu kuću, a pet preostalih vojnika u avionu su izgoreli. Njih je drugoga dana sahranio u groblju pored osnovne škole u Zalinu. Svaki američki vojnik imao je pločicu identifikacije oko vrata, koju je Lazo zvao ‘’Smrtovnica’’. Spašeni vojnici su imali posebnu sreću da se nađu u našoj kući, u kojoj je tada bila partizanska centrala, odakle su se oni ubrzo javili u Beograd, saopštivši gde se oni nalaze, a još više im je prijalo što je naš otac govorio engleski i istinski voleo Ameriku, pa su nekoliko dana pričali o njegovim događajima u Americi. Kada je rodbina, sahranjenih vojnika, nakon godinu dana došla kod nas, otac ih je odveo na groblje i pomogao im da kosti svoje dece izvade i odnesu svojim kućama u Ameriku. Lazo je, sahranjujući Amerikance, uz svakoga u grobu ostavio njegovu smrtovnicu, što je ispalo veoma dobro.

Šaljući pismo predsedniku Sjedinjenih Država, ja nisam očekivao da će mi odgovoriti lično Bil Klinton, ali sam očekivao da će mi se javiti bar neko iz njegove administracije, no nikada niko, bar da se zahvali Lazi za ono što je on učinio za američke vojnike, spašavajući ih iz aviona u plamenu, kojom prilikom je on reskirao i svoj život. A dok su Joja i Stana, sa decom, bravili u muslimanskom kampu ja sam dobio informaciju jedne Amerikanke, koja je radila za Ujedinjene nacije, gde su se oni nalazili. Od tada ja sam im počeo pisati pisma iz Kanade. Čak sam saznao da je moje prvo pismo greškom poslato u Šri Lanku, umesto u Bosnu. A posma koja je Joja uspevao primiti bila su precrtavana crnim flomaserom svaka reč koja je osoblju kampa smetala. Zbog toga mi nikada nije ni na jedno pitanje odgovarao, jer u stvari pitanja nije ni mogao pročitati. I tako, sećanja na sva ratna zbivanja ostaju doživotno nezaboravna.

PODELITE OVAJ TEKST NA: