detalj slike: KRK Art dizajn

BUDVA

Manastir Podmaine

Čudni su putevi Gospodnji. Nikada ne znamo gde će se zaputiti naši koraci, šta nam je predodređeno da prepešačimo na životnim stazama, koliko trnja će nam izgrebati lice, na koliko kamenja će se spotaći naši koraci na životnim puteljcima, koliko ožiljaka i žuljeva ćemo zadobiti prohodeći kroz život. Ali, ne znamo ni gde će nas sačekati spokojstvo, duhovno okrepljenje, nada, vera i ljubav. U tom preplitanju teskobe i radosti, razočarenja i otrežnjenja, uvek se ukaže put po kome se hoda bez spoticanja.

Gospod me je nagradio kada me je u jednoj životnoj prekretnici poslao u Budvu. Ta razmažena primorska romantičarka naslonjena na more, u kome ogleda svoje zanosno lice, uspavljujući se šumom talasa, primila me je osmehnuta, ispruženih ruku u kojima sam se svila u toplom zagrljaju i ostala mnogo duže nego što sam planirala-skoro petnaest godina. S pravom mogu reći da sam, pomalo, i Budvanka.

Postoje u našim životima ti čudesni, tajnoviti, a spoznajni,predeli koji nisu zavičaj, a koji nas prigrle toplo, u kojima smo radosni bez razloga, srećni s razlogom, gde smo spokojni, bezbrižni, neoprezni, opušteni... Postoje takva mestakoja nas čvrsto drže u svom zagrljaju, gde se budimo osmehnuti Suncem, gde nam je desnica čvrsto stisnuta desnicom prijatelja, kao dokazom pouzdanog prijateljstva, gde smo nekome posebni, jedinstveni, gde smo srećni.

Takvo mesto, za mene, je Budva. Volim Budvu u svim godišnjim dobima. Volim Budvu zimi, kada sa Brajića duva studeni severni vetar, kada se talasi propinju, zapljuskujući bedeme Staroga grada, u proleće kada se rascvetaju narovi i žukve, u leto kada se u ranu zoru spuštam na plažu, na jutarnje plivanje dok je voda mirna, prozirna, devičanski čista, u jesen kada sve pršti od sokova mandarina, smokava, narova, pomorandži, kivija.

U zimskim, sunčanim danima, odlazila sam na Mogren plažu, na moju visoku hrid sa koje se pružao pogled na Stari budvanski grad. Ispred mene se pružalo beskrajno morsko plavetnilo koje se u jednoj tankoj liniji spajalo sa plavetnim nebeskim svodom. Na morskoj pučini, nazirale su se ribarske koče. Jato galebova je plesalogracioznim pokretima krila. Ponekad se neki radoznali galeb približavao do moje hridi, znatiželjno me osmatrao, a potom se laganim zamahom krila udaljavao iznad morskog plavetnila. Na mojoj hridi pročitala sam bisere svetske književnosti, ali sam iz školjke moje duše, nizala biserne stihove, zanesena lepotom prirode i milovanjem sunčevih zraka.

U rana budvanska jutra spuštala sam se iz Maina do staze pored mora, da upijem mirise i svežinu jutra. Grad je tihovao. Na ulicama sam sretala samo male, a velike ljude koji su ranili da umiju i srede grad, da blještav i čist dočeka turiste, ali i meštane.

-A, kud si tako poranila, seka Lelo. Viđi kakvo je nebo. A pokisnućeš jadna ne bila. Vrći se doma dok još imaš kad. No, oli nam kupit doručak?

-A, ko bi vama poželeo dobro jutro da ja nisam poranila? Ne bojim se ja kiše. Ako pokisnem, bućnuću se u more, da pokisnem skroz-na skroz.

Kupovala sam im doručak, a oni su mi uzvraćali svojim pažnjama. Brali su mi prve, još upola zelene mandarine i po neki jarko crveni nar što je radoznalo izvirivao na ulicu iz neke budvanske bašte.

Pored poslovnih obaveza, moja duša je tražila istočnik vode žive, hram u kome ću duhovno bitisati, živeti liturgijskim životom. Jednoga dana, na bulevaru sam spazila monaha, koji je hitro prelazio ulicu. Potrčala sam. Vodila me je Božija ruka u susret mome duhovnom roditelju, ocu Benedektu.

-Oče, blagoslovite... Iz koga ste manastira? Ja sam iz Srbije. Sada živim u Budvi i želim ovde da nastavim moj liturgijski život.

U jednom dahu izleteše reči iz srca. Gledale su me tople oči radosne što jedna duša zalutala u gradu blještavila, iskušenja, svakakvih zamki i varki traži spasenje u hramu Božijem.

U manastiru Podmaine sam pronašla duhovni dom i moju pravoslavnu porodicu. Čudesno zakriljena zaštitom Majke Božije, našla sam duhovno pribežište. Manastir se nalazi oko dva kilometra od centra Budve. Duhovno je sedište plemena Maina, ali i mnogih hodočasnika iz svih pravoslavnih zemalja. Manastirski konaci i gostoprimnica su uvek otvoreni za posetioce žedne vode žive koju izobilno daruje ovaj pravoslavni istočnik. U manastirskom kompleksu nalazi se hram Presvete Bogorodice iz petnaestog veka, zadužbina Crnojevića i kapelica posvećena Svetoj Petki. Vladika crnogorski, Petar Petrović Njegoš, je u Podmainama pisao,,Svobodijadu'' i deo,, Gorskog vijenca''. Manastir je u jednom periodu zapusteo, menjao je vlasnika, a 1979. godine značajno je urušen od razornog zemljotresa koji je zadesio Crnogorsko primorje.

Srećom, živela sam u blizini manastira. Nekako, neprimetno postala sam deo podmainske zajednice. Oslonjena na očinsko rukovođenje moga duhovnoga oca osećala sam sigurnost pod njegovim epitrahiljom, brusila svoju dušu kroz ispoved, sve tegobe i životne teskobe nosila sam lakše. Kada bih zakoračila na stazu ispod manastira, nosilo me je srce u naručje Majke Božije, kao da sam letela, želeći da se što pre svijem u njenom domu. Prolazeći kroz manastirsku kapiju, ulazila sam u osveštani prostor u kome caruju mir, milosrđe i čudesni spokoj.

U porti, na kamenom zidiću ili na manastirskoj terasi, o obnovi manastira, slušala sam kazivanja oca Zaharija, prostosrdačnog monaha, koji je čistim srcem voleo i svetitelja i grešnika, i visokoumnog i ubogog čoveka. Nikada se ni na koga nije ljutio, sve što je dobijao od posetilaca, delio je s radošću. U džepovima njegovog crnog vunenog prsluka, uvek se mogla naći po neka bombona, krstić ili brojanica.

-Sedi sejke, da ti pričam kako je nastala ova ljepota. Bilo je mnogo teško u početku. Otac Sava Komatović došao iz manastira Duljeva da obnavlja manastir. Nema se sredstava, a nas tri iskušenika krenuli putem spasenja, privili se uz zarušenu svetinju. Ode otac Sava kod mitropolita Amfilohija na Cetinje da traži dozvolu za obnovu manastira i vrati se bez blagoslova. Išao je još dva puta. Isto... Ode još jednom i zavapi:,, Vladiko, blagoslovi. Mi jesmo siromašni, ali Bog je bogat...'' I tako dobismo blagoslov za obnovu manastira.

Kad uđeš u crkvu, kroz raspukle svodove, vidi se nebo. Nas četvorica smo spavali u kamp kućici, nema hrane, nema osnovnih sredstava za život, ali ima vere i želje da se opstane, i nade u milost i pomoć Božiju. Jednom smo imali samo tri krompira, a nas je četvorica. Ja založio vatru i na parčetu lima pečem krompir. Neka se muka sabila u duši. Velim:,, Oče Savo, pomrećemo ovde gladni.'' A otac će meni:,, Neće dati Bog da skapaju od gladi oni što grade dom njegove majke.''Ja, maloverni... Pogledam niz put ispod manastira, kad ide jedna blagočestiva sestra i nosi punu korpu hrane. Eto, tako je bilo, sejke. A koliko se naš otac Benedikt namučio skupljajući priloge od našega naroda po belom svetu. E, kad bi ti on to ispričao. Zamonašismo se na Tri jerarha, otac Benedekt, otac Agaton i ja. A, vidi kol'ko nas je sad. No, sanjao otac Benedikt izvor vode žive, tu, u porti gde je sada palma. To ti je ova bratija što puni konake, Ja tako mnim.

Naša podmainska zajednica je disala jednim dahom, kucala jednim srcem. Svijali smo se u domu Božjem zakriljeni molitvenom brižnošću našega oca Benedikta. Ako je neko ostajao bez posla, svi smo se trudili da ne ostane ni gladan, ni žedan. Kada sam ostajala bez mojih bližnjih, nosila me je ljubav i brižnost mojih Podmainaca da ne potonem u bolu, da se ne slomim. Moje suze su kapale na njihove dlanove, njihova ljubav me je krepila. A, moj dobri otac Benedikt... Bio je od Boga poslati zaštitnik moje duše. Nije snishodio mojim slabostima. Mudro je vodio moju dušu uskom stazom spasenja.

U nedelji praštanja, uoči velikog vaskršnjeg posta, ispraćali smo našega oca u drugi manastir, na Miholjsku Prevlaku kod Tivta. Neumorni neimar odlazio je sa malo ličnih stvari, ostavljajući obnovljeni dom Majke Božije, uređene konake, portu i nas, njegovu duhovnu decu. Odlazio je na Prevlaku, zadužbinu Svetoga Save da oživi veliku svetinju koja je bila skoro zapustela. Ispraćali smo našega dobroga oca do manastirske kapije, ridajući neutešno, kao kakvi siročići.

Brigu o manastiru preuzeo je otac Rafailo, novorukopoloženi jeromonah. Pamtim oca Rafaila kada je došao u manastir kao poslušnik, bila sam na njegovom monašenju. Uvek krotak, posvećen poslušanju, pogružen u molitvu, skoro neprimetan. Malo je govorio, više se molio. Najednom, kao da je Sveti Jovan Zlatousti progovorio iz njegove duše. Dobili smo besednika i revnitilja, plamenog borca za očuvanje čistote vere. Proveo nas je kroz mnoge manastire u Crnoj Gori, Srbiji, Svetome Kosmetu. Znao nas je u dušu... ratnik za veru, a bezazleno dete u srcu.

Uoči kalendarske Nove godine, Budva je poprimala izgled velikog vašarišta, šljašteći okićena. Iz restorana, klubova, trgova, treštala je muzika. Mi smo iz tog haosa bežali u naš hram. Sa ocem Rafailom i bratijom celonoćno smo bdeli pod svetlošću kandila, zamirisani miomirisnim tamjanom iz kadionica. Kada san pritisne očne kapke, spuštali smo se na visoke stasidije, da malo sklopimo oči, pa smo, opet ustajali, otvarajući dušu i um za molitvu. Ujutru bismo se sabirali u manastirskoj gostoprimnici za trpezom ljubavi. Dok je grad, posle noćnog urnebesa, spavao, mi smo delili hleb, so i ljubav sa bližnjima, pod svodom manastirske gostoprimnice.

Posle niza godina proživljenih u Budvi, vratila sam se mome domu, mome gradu, mojoj otadžbini. Nastavila sam liturgijski život pod svodom Stare užičke crkve. U Podmainama je ostao komad moje duše, na poslednjoj stasidiji, u uglu hrama. Živa su sećanja na svaki trenutak proveden u podmainskoj zajednici. Ponekad pomislim da nisam nikada ni otišla.

Otac Zaharije tihuje u carstvu nebeskome. Pred upokojenje, sedeli smo na našem zidiću. Prebirao je zrna na brojanici, ćuteći. Potom je ustao i rekao mi da ga sačekam dok se vrati iz kelije. Hodao je polako, nekako nesigurno. Pomislila sam da je umoran, neispavan od dugih večernjih molitvi. Nije se odvajao od crne brojanice po kojoj je prebirao čvorove, u molitvi. Vratio se osmehnut. Na licu se ogledala neobična svetlost. Prvi put, od kako ga poznajem, malo je govorio. Kao da je bio zagledan u neke nepoznate daleke predele, koji su se ukazivali njegovom duhovnom vidu.Spustio mi je u ruku dar.

-Uzmi, sejke. Imam još jedan poklon za sestru Zlatu, onu što mi previja nogu.

Stiskala sam u šaci dar, osećajući čudan nemir. Otac je oborio pogled, kao da je duhom bio u nekim drugim, drugačijim predelima. Godinama sam ga slušala, ali nikada nije bio ovako tajnovit, a spokojan. Poželeh da ga još po nešto upitam, vezano za njegov zavičaj u Istočnoj Srbiji, ali odustah. Na letnjem suncu njegova seda brada je poprimala zlatnu boju. Činilo mi se da mu je teško, dok stojimo na manastirskoj terasi. Oči su mi se punile suzama, ne znam zašto. Pozdravih se i pođoh. Sa staze, koja se od manastira spušta prema Budvi, okrenuh se. Otac Zaharije je sedeo na zidiću, ispraćajući me umornim pogledom. Zakoračih na ulicu, koja me odvoja od duhovnog doma i vodi u neki, drugačiji svet. Otac je i dalje sedeo na manastirskom zidiću. Ruka se lagano podigla u mom pravcu. Zastadoh... Poželeh da se vratim, ali stari monah se teškim korakom uputi u svoju keliju.

Upokojio se posle dva dana. Nedugo, posle njega upokojila se i mati Katarina, majka oca Agatona. Mati je bila najstarija žiteljka u manastiru. Oštra, a pravična. U manastirskoj kuhinji je svakodnevno spremala hranu za monahe, bdila nad njima kao dobra majka. Brižljivo je uzgajala povrće na maloj manastirskoj ekonomiji. Ponekad sam joj pomagala, samo onoliko koliko mi je dopuštala da to činom. Niko, kao mati, nije umeo da me ukori, na moje spasenje. Podmaine su se rascvetale buketom novog monaštva. Hode utabanim stazama svoje sabraće koja su im izgradila duhovni dom.

Budvi se vraćam sa ustreptalom radošću. Kada sa Brajića pukne panorama grada, srce poleti u radosni susret. Volim budvansku ležernost i opuštenost. U Podkošljunu, Lazama, Gospoštini, Dubovici, Starom Gradu, Mainama... žive moji prijatelji. Naši susreti su neposredni, srdačni, kao da smo juče popili zajedno kafu ili prošetali Slovenskom plažom. Kada prođe leto, zgasne buka, i žamor, grad utihne. Tada smo svi komšije, svi se poznajemo i pozdravljamo u slučajnim susretima.

Postoje ta čudesna mesta koja nam zarobe stopala, misli i želje... S kojima ostajemo zagrljeni zauvek. Sve i da hoćemo taj zagrljaj je nemoguće razmrsiti. Ne da duša. Ta uvezanost je sigurnost, nada, impuls životu. Ništa se tu ne pitaju daljine. Duša je iznad svega. Duhovne niti su nevidljive, a najteže se kidaju. To su mornarska užad koja nas vezuju za posebna mesta u kojima odjekujepesma iz dubina, iz praskozorja, sa morske pučine, iz laguma i citadela. To su mesta koja su zarobila naše stope, naše misli, naše želje i snove. To posebno mesto, gde sam srećna bez razloga i radosna sa razlogom, za mene je Budva.

PODELITE OVAJ TEKST NA: