detalj slike: KRK Art dizajn

DETE PRVE LjUBAVI

ROMAN 2019

Predgovor

Ovo je romansirana, priča o prevremenoj ljubavi dvoje mladih, koju njena majka forsira, i sama još dosta mlada i željna sopstvene ljubavi, u nastojanju da kćerku što pre uda. Mladić, Boris, koji je bio zaljubljen u izvanredno lepu i zgodnu devojku, taj gubitak nadoknađuje upornim radom kroz studije. Kada završava fakultet on ubrzo stiče priznanja za dobar stručni rad, što ga odvodi u svet i postaje veoma priznat u svojoj struci na međunarodnom nivou. Trag devojke, Dunje, se gubi, udaje se za čoveka koga nije volela, već joj ga je majka, Branka, odabrala. Gotovo na početku Drugog svetskog rata Dunjin otac je poginuo a majka rano ostača usamljena kao udovica, sa njom, jedinicom. Dunja, se seća svoje prve ljubavi veoma često, nikako ne može da je zaboravi, ali ne uspeva ništa da saznaje o mladiću koga je volela. Ona, tokom poslednjeg rata, i sama tada udovica, veoma lepa i zgodna, iako izbeglica, tretirana nehumano, biva uočena od strane kanadskog generala, koji je zavodi i sa njom stupa u seksualni odnos. Neko vreme žive kao bračni par, on obećava da će je oženiti, a po završetku dužnosti vraća se u svoj grad, u Kanadi, ne dajući nikakve informacije ni svojoj službi niti porodici o toj ženi iz Jugoslavije. Njoj se javio po povratku, samo tvrdeći da sređuje stvari za venčanje.

Dunjin sin, Borislav, uspešno završava elektro-tehnički fakultet, a ona u međuvremenu odlazi u Kanadu i udaje se za njenog generala. Kada joj sin boravi u poseti dolazi do neočekivanog i sasvim slučajnog susreta Dunje sa svojom prvom ljubavi, kojom prilikom ona otkriva sinu svoju tajnu o njegovom rođenju, tajnu koju je čuvala samo za sebe tokom celog svoga života. Njih dvoje, ljubavnici iz mladosti, ispričaće jedno drugome sve svoje životne detalje i nastaviti živote odvojeno, ali srećno. Neka imena i mesta u ovoj priči su izmišljena, a svaka sličnost je slučajna i nenamerna.

Autor

Odrastanje

Majsko proletnje sunce je ogrejalo, trava po svim brežuljcima ozelenila, a cveće svuda iscvetalo i miriše opojno, očaravajuće. Pčele prelaze sa cveta na cvet, sakupljaju polen i čuje se zujanje njihovih krila. Među pčelama se ponekad vidi i neki bumbar. I oni su krenuli da rade. A i ptice, kao da su sve napustile svoja šumska gnezda i lete u blizini kuća. Sva priroda se probudila. Čini se da i potok lepše žubori. Nadošle su vode od skorašnjih snegova pa oprale okolne bregove slivajući se ka udolinama. Čuju se i prve žabe kako krekeću, a rode još nisu pristigle da bi ih ugrožavale.

Dečaci isterali stoku na livade i počinju da smišljaju igre koje im se najviše dopadaju. Jedni predlažu klisanje, drugi kevanje, a treći bi najradije da igraju loptom.

–Ko ima loptu? Upita Boris. Svi pogledaše jedan u drugoga i počeše se smejati. Niko nije doneo loptu.

–Možemo se igrati ''Trule kobile'', predloži Petar, zato nam ne trebaju nikakve sprave. Drugi put ko ima loptu neka je ponese pa ćemo igrati fudbal. Samo trebalo bi da nas bude dovoljno da se možemo podeliti u dve ekipe. Svi se složiše i počeše se nameštati za ''Trulu kobilu''.

Sunce je već bilo ugrejalo, krave i ovce mirno pasu, a dečaci se zaneli u igri da nisu ni primetili da su neke krave ušle u već ozelenelu pšenicu u susednim njivama. Brzo su ih morali vratiti na pašnjak, kako ih nebi primetio neko od vlasnika pšenice. Dogovoriše se da jedan od dečaka mora uvek da stražari, da im stoka ne odlazi u štetu i da ih nebi neko video.

Tako su tekli dani Podgrmečkih dečaka, dok nisu bili u školi, i to su im bila srećna vremena iz najranije mladosti. Tek par godina pre toga svi su izašli iz rata i sva sela su osiromašena. Nije se imalo ni dovoljno stoke, a još manje hrane. Svi su bili pretežno gladni i neuhranjeni, ali svi su bili veseli i dobronamerni jedni prema drugima. Deca su bila slična njihovim roditeljima, jer kako je ko svoje dete vaspitavao tako se ono i ponašalo prema komšijama i poznanicima. Stariji su prepričavali svoje događaje, prilikom susreta i dogovarali se o planovima, dok su za decu to bile nevažne teme. Njih su interesovala druženja i igre. Ponekad bi samo spomenuli školske zadatke, ali su ih svi veoma uspešno rešavali.

Boris je veoma rano ostao bez majke. Imao je svega oko četiri godine i nije je gotovo ni upamtio. A nije bio ni jedini među drugovima. Dosta ih je ostalo bez jednog ili oba roditelja. Rat je mnogima odneo očeve, a majke su u najiše slučajeva bile izmučene i rano umirale. Dečaci i devojčice ostajali su siročad, propatili su u najranijim godinama, ali su prerano sazrevali. Znali su da shvataju odgovornosti gotovo kao odrasli. I u školama su bili ozbiljni i dobri učenici. Nije bilo potrebe da im se ukazuje na ozbiljnost školskih obaveza, znali su oni to i bez opominjanja.

Borisov stariji brat radio je sa ocem, obavljajući sve poljske poslove, i redovno je išao u školu. Bio je odličan učenik i učitelj ga je često uzimao za primer pred ostalim učenicima. Te učiteljeve pohvale služile su Borisu kao primer, na koji je bio ponosan. Njihove sestre već su imale završene osnovne škole i za dalje nisu ni pomišljale. One su znale da je to bila granica za seoske devojke i radile su sve kućne poslove, tim pre što majku nisu imale. Otac je bio veoma ponosan na decu, koja su bila poslušna i vredna, a uz to i veoma lepo vaspitana. Znao je otac da ih njegova deca nigde i nikada neće osramotiti. Bio je ponosan na njih i nikada ni na jedno nije povisio ton. Nije imao potrebe ni da im bilo šta naređuje, čak su ga oni sam pitali kada je nešto dodatno trebalo uraditi. Bile su to karakteristike seoskog vaspitanja Podgrmečkog regiona.

Bosanska Krajina je oblast od reke Une na zapadu do Vrbasa na istoku, i od reke Save na severu do Livanjskog i Duvnjanskog polja u Hercegovini na jugu. A region Podgrmeča obuhvata predele ispodplanine Grmeča na bosanskoj strani, sela: Jasenica, Zalin, Benakovac, Gorinja, Suvaja, Vojevac, Hašani, Potkalinje, Pučenik, Gudavac, Vranjska, Japra, Dobovik, Risovac i druga. Podgrmečki seljaci su izuzetno karakteran narod, veoma pošteni, od reči, bistrog uma, hrabri i veoma vredni. Njihova data reč važnija je i više se cenila i poštovala od pisanog ugovora. Kada se dvojica Podgrmečlija rukuju prilikom kupo-prodaje to je za njih važnije i bolje se poštuje i ceni od pisanog ugovora. U Podgrmeču se data reč poštuje više od zakona.

Boris, kada nije bio u školi čuvao je goveda ili ovce. Najčešće su se on i Đorđe udruživali u čuvanju stoke i to naizmenično, jedne sedmice Boris je čuvao svoja i Đorđeva goveda, a Đorđe je čuvao ovce, a druge sedmice su se menjali. Subotom i nedeljom, kada nisu išli u školu, svi dečaci čuvali su čitava stada ovaca i goveda zajedno u poljima između dva sela. Tada ih je bilo dovoljno da su se mogli podeliti u dva tima za igru fudbala. Ti dani bili su im najdraži. Tada su i muslimanska deca čuvali svoju stoku u blizini, a povremeno su ih dopuštali da se pomešaju. Kada su polazili kućama i stoku gonili na pojila, stoka je znala sama da se razluči, svaka životinja išla je svojoj kući. O tome dečaci nisu imali brige, znali su da će svako svoje doterati kući u punom broju.

Negde pod kraj rata u Borisovoj kući partizani su držali telefonsku centralu, pa je njemu donekle bilo poznato kako se može sporazumevati preko žice. Partizani su tadašnje žice nosili namotane na koturove i odmotavali ih gde im je kada bilo potrebno. A nakon rata, tokom obnove zemlje, počele su se postavljati drvene bandere po selima i na njima montirati žice za telefone. Telefone su tada dobijale samo opštine, milicija i lekarske ustanove, gde ih je bilo. Čak ni škole ih još nisu dobijale. Kada je u školi bilo reči o telefonskim linijama i učitelj Milan objašnjavao deci kako rade telefoni Boris je predložio da će on sebi napraviti telefonsku liniju od konca. Učitelj Milan mu je na to rekao da je to nemoguće, a većina dečaka u razredu počeli su se smejati. Boris se osetio postiđeno, ali je i dalje razmišljao o svojoj zamisli. Ćutao je i idući kući razmišljao kako da napravi zamišljeni telefon. I nije prošlo mnogo vremena Boris je sa svojim starijim bratom Nenadom razvukao konac između kuće i pojate, na udaljenosti od oko 150 metara. Na oba kraja konca zavezao je prazne kutije šibica, koje su služile kao slušalica i mikrofon. Sa bratom je isprobao liniju, brat mu je ostao u kući a on otišao u pojatu. Prvo se Boris javio, jednostavno govorio je u otvorenu kutiju šibice:

- Halo, Nenade, čuješ li me? A onda je zastao osluškujući. Sa druge strane čuo se bratov glas:

-Čujem te, čuješ li ti mene?, upitao je.

- Čujem te, čujem. Slabo se čuje, ali se čuje, razumemo se. Naš telefon radi, bravo. Sutra se mogu pohvaliti u školi da smo uspeli.

– Ne znam da li će ti učitelj verovati?

– Možda neće, ali ako hoće može doći kod nas da se uveri, A ako baš zatreba mogu mu ja i odneti svoj telefon da ga montiramo pored škole, pa neka se uvere svi koji mi ne veruju.

–U pravu si, reci sutra učitelju i predloži mu to što si sada rekao, a on neka odluči, odgovori mu brat.

Na predlog učitelja Milana Boris je doneo svoj telefon od konca i kutije šibica, montirao ga na školskom prozoru i preko nekoliko drveća u dvorištu, a zatim su on i učitelj prvi razovarali. Iza njih redali su se učenici, jedan po jeda, svaki je razgovarao sa Borisom. Kao i kod kuće glasovi su se dosta slabo čuli, ali čuli su se i mogli razumeti. Pronalazak je uspeo i svi su bili zadovoljni. Učitelj Milan je čestitao Borisu, priznao mu pronalazak i obećao da će to referisati na skupu prosvetnog saveta škola iz Podgrmeča. Iza toga Boris se pohvalio svojim drugarima sa kojima je čuvao stoku. U početku mu nije verovao Kasim, musliman, čija se zemlja graničila sa zemljom Borisovog oca, pa je došao kod Borisa kući i uverio se na licu mesta. Od tada su njih dvojica postali dobri drugari.

Sva deca okolnih sela bila su u to vreme slabo uhranjena. Slabo se imalo bilo šta jesti. Njive su se tek tih godina počele obrađivati i žita je bilo nedovoljno, a stoke za klanje nije još niko imao. Prodavnica nije bilo, pa se nije imalo ni šta kupiti, a stanovništvo nije imalo ni dovoljno novca, nije se imalo gde zaraditi. Ipak svi su bili skromni, svako je bio zadovoljan sa onim što je ko imao. Dečaci su čuvajući stoku brali tuđa voća, a često bi ih domaćini progonili, pa su morali bežati. Kod kuća o tome svojim roditeljima nikada ništa nisu pričali. Prikazivali su se skromnim i poštenim, što u stvari i jesu bili. To što su povremeno brali tuđe voće, morali su jer su bili gladni. Seljaci podgrmečkog kraja oduvek su se međusobno ispomagali, kako u poslovima tako i u svemu ostalom. Znalo se ko je šta imao, na primer neke od poljoprivrednih alatki, pa su to jedni drugima bez pogovora posuđivali. Međusobna plaćanja najčešće su izmirivana u naturi, u vidu radnih nadnica.

Žene su organizovale prela, tokom zimskih večeri. Na prelima se uglavnom prelo i pričalo o kuvanju jela. Prelima su prisustovali i mladići, znajući da su tu prisutne devojke spremne za udaju, pa su tu priliku koristili za upoznavanja. Zaljubljivanje mladića i devojaka zvala su se ''ašikovanje''. A najčešće su mladići i devojke koji se upoznaju na seoskim prelima, tokom leta zajedno odlazili na seoske crkvene zborove, gde su igrali, i dogovarali se o prosidbama i veridbama. Otuda su seoska prela bila gotovo jedini način susretanja mladih, koja su u najvećem broju slučajeva urodila plodom formiranja seoskih porodica. A u Podgrmeču se prelima i crkvenim zborovima pridavao izuzetan značaj. I čim bi se saznalo da su se dvoje mladih jedno drugom dopali po selu bi se pronela priča o njima, a kako su se svi seljaci u selima međusobno poznavali, porodice su mladima davale obaveštenja o njihovim roditeljima. Veoma je bilo važno da li su roditelji datog mladića ili devojke radni i karakterni. Zatim su se ugovarale svadbe.

Boris je još bio maloletan za prela. Čak i njegov stariji brat još nije bio dorastao, ali su oni ipak ponekad odlazili u obližnji komšiluk i tom prilikom su više dolazili radi podmetanja dogodovština i šala. Naročito je voleo da zbija šale sa starim osobama. Slično su se ponašali i svi njegovi drugari. Ipak niko od njih nije pravio ''neslane šale'' od kojih bi bilo ko imao štete. Borisova braća od strica pravili su tambure, i svirali na prelima, pa su seoska prela bila zabavne seoske večeri. A momci koji su znali svirati bilo koji instrument bili su veoma popularni među devojkama. Svi su oni bili samouci, jer u to doba nije je bilo škola niprofesora muzičkog vaspitanja. Ko je što znao, naučio je to jedan od drugoga.

I ma koliko da je seoski život posle Drugog svetskog rata bio siromašan, ipak je bio zanimljiv i svima je ostajao u dugim sećanjima.

***

Kada je Boris završio četvrti razred osnovne škole, iznenda im je došao u posetu stric iz Vojvodine. Njegov sin u to vreme završio je srednju šumarsku školu i otselio se od njih, pa je stric Đuro zatražio od Borisovog oca da Borisa pusti da ide kod njega, gde bi nastavio školu. Tih dana, kada se stric Đuro vraćao kući školska godina već je bila počela, bio je početak meseca septembra. Borisov otac Vladimir pristao je na bratovu ponudu i dozvolio Borisu da otputuje. Boris do tada nikada nije seo u voz, video je voz samo iz daljine, kada je sa ocem odlazio u grad na stočnu pijacu.

Toga dana kada su njih dvojica, stric Đuro i Boris, krenuli za Vojvodinu, otac Vladimir ispratio ih je samo do dvorišne kapije i poljubio se sa obojicom, poželevši im srećan put. Boris se nekoliko puta okretao da vidi kuću i voćnjak oko kuće. A kada su im iz vidokruga isčezle njihove kuće nastavio je da pešači ćuteći. Čak je i na neka pitanja strica odgovarao klimajući glavom. Do grada su imali da pešače oko 12 kilometara, a trebalo im je to gotovo tri sata. Na vrelu rečice Svetinje su se napili bistre izvorske vode, a Boris je uz to u potoku oprao noge, da se malo razhladi i odmori. Oko pola kilometra odatle stigli su ispred kuće Đurine kume Bebe. Nju su svi poznanici zvali Beba, a niko je nije oslovljavao imenom Branka. Ona se slučajno zatekla na balkonu ispred kuće i obradovala se Đuri, što ga vidi. Izašla je pred njih i sa Đurom se poljubila. Borisa je pomilovala po glavi, upitavši čiji je to dečak.

-To je sin moga brata Vladimira, Boris, vodim ga svojoj kući, tamo će nastaviti školu.

-Imate li vremena da svratite na kafu? Upita ga Beba.

- Toliko imamo, odgovori joj Đuro, pa nastavi priču kako se snašao u kolonizaciji i šta radi.Ušli su u kuću i Beba je odmah pristavila kafu.U kući je sedela Bebina kćerka, Dunja, desetogodišnja lepa devojčica, dugačke kovrdžave kose, kestenjaste boje. Imala je izrazito plave oči, koje su se Borisu odmah urezale u pamćenje. Bila je ćutljiva i samo je krišom pogledala prema Borisu. Ispred sebe je imala svesku sa domaćim zadacima, a kako je držala sagnutu glavu kosa joj je padala preko lica, pa je ona krišom provirivala između pramenova kose. Njena mama Branka, nakon što je ponudila stolice i rakiju Đuri, predstavila je kćerku, rekavši:

-Ovo je moja jedinica, Dušica. Imam samo nju i ona je sve moje što imam. Ti kume Đuro znaš da je moj Milan poginuo. Dušica ga nije ni upamtila. Rodila se tokom rata, a on je, moj kume, poginuo odmah par meseci nakon što su ga odveli u partizane, pred kraj 1942. godine.Neznam da li je on Dušicu video više od dva puta od kako je otišao u vojsku, a ona njega nije mogla ni upamtiti.

-Pa tako ti je to, moja kumo, svi smo po nekoga izgubili. Ti znaš da je i moja Mara poginula, a i Borisovu majku su ubili Nemci. On je bez majke ostao u četvrtoj godini. Ja ne mislim da je i on nju zapamtio. Gotovo sva deca su nam siročad.

-E moj kume, nastavi Beba, ti i brat ti Vladimir pogrešipi ste što ste se vratili iz Amerike. Mogli ste tamo biti u miru i sačuvati glave.

-Ti znaš da sam ja ovde ostavio ženu i roditelje. U Ameriku sam otišao da bih što novaca zaradio, da kuće sagradimo. A eto dođe opet ovaj prokleti rat, uze nam sve i ja se moradoh otseliti u Vojvodinu.

Dok su njih dvoje razgovarali Boris je prišao kod Dunje (Dušice, kako ju je mama zvala iz milja) i pogledao šta je ona učila. Branki se dopalo da je Boris prišao Dunji i često je pogledala prema njima dvoma.

U to kafa bi gotova, Branka je nasu u šolje Đuri i sebi, a Borisu i Dunji ponudi kekse koje je imala na vitrini. Boris se nećkao, ali ga Branka natera da ga uzme. Dunja nije uzela ništa, samo se nasmejala i još jednom krišom pogledala prema Borisu. KadBranka i Đuro popiše kafu, on je ustao u nameri da krenu prema železničkoj stanici, a odmah zatim ustao je i Boris. Izlazeći iz kuće nije oka skidao sa Dunje.

-Sviđa ti se moja kćerka, zar ne? Upita ga Branka. Boris je ćutao, ali je u duši prihvatao ponudu.

-Svratite opet kada budete dolazili. Rado bi da se vidimo.

-Neznam kada ću ponovo dolazizi, reče Đuro, ali vrlo rado. A ovi mladi će dolaziti češće pa eto njih neka se posećuju. Njihova je budućnost pred njima. Zagrliše se njih dvoje i izljubiše, a Branka poljubi i Borisa, dodavši:

-Ti dobro uči školu i budi mi zet. Srećan vam put!

Voz je krenuo negde posle podne. Nakon izlaska iz železničke stanice voz je odmah je ušao u tunel, koji se ispunio zagušljivim dimom. U daljem putu prolazio je pored reke Une, koja se prelivala preko kamenjapenušava kao da šapuće i da im i ona želi srećan put. Oko Une prelivalo se zelenilo, a iznad reke nadvijale su se vrbe, neke su čak granama dodirivale vodu. Dvojica ribara pecali su sa obale, ali voz ih je brzo mimoišao. Na levoj uzvišici iznad reke neki čobani čuvali su malo stado ovaca, a sa džamije se čuo hodža, koji je obavljao svoju poslepodnevnu molitvu.

***

Branka i Dunja, koju je mama od milja zvala Dušica, živele su same u kući delimično sagrađenoj kao sojenica iznad reke Krušnice. Dunja je tada završila drugi razred i tih dana pošla u treći razred osnovne škole. A mama Branka nije radila, imala je neku penziju na ime izgubljenog muža. Od toga su živele, nije bilo bog zna šta, ali su pokrivale neophodne troškove. Branka je dobro šila sve ženske i muške odevne predmete, pa su joj ljudi donosili što im je trebalo da sašije ili popravi. Tih poslova imala je svakodnevno i bila je poznata kao dobar majstor.

Kada su Đuro i Boris otputovali Dunja upita majku:

-Kakvi ste vi kumovi, mama, kada se tako oslovljavate?

-Đuro je nas venčao, Milana tvoga tatu, i mene i mi se oduvek poštujemo kao kumovi. Znaš kćeri, kumstvo je u Podgrmeču veliki rod.

-Koliko ja znam, mama, kum nije nikakav krvni rod? Upita je Dunja.

-Nije, odgovori joj mama, i dodade: -Možda se tebi Boris dopada pa bi ti više volela da niste u rodu, mogli bi ste se voleti kada odrastete. Znaš kćeri i meni se on dopada. Imaćemo ga u vidu.

Ispod puta za Lušci Palanku i Sanski most prostire se dolina kroz koju protiče rečica Krušnica, u svom toku duga svega oko 6 kilometara, do ušća u reku Unu. Do te doline dotiče od svoga izvora, odakle izvire ispod ogromne stene visoke oko 50 metara, kao ponornica, i odmah nakon nekoliko desetina metara spušta se u vidu malih vodopada. U svom daljem toku, mirna je, potpuno bistra i plavo-zelene boje. Od izvora protiče između sklopa brda koja zaklanjaju sunčeve zrake sve do oko podne. Otuda je veoma hladna. Tu je sagrađeno nekoliko vodenica, do kojih seljaci dolaze strmom pešačkom stazom. Na ušću u Unu Krušnica poboljšava njenu čistoću, pošto na svom kratkom toku ne prima nikakve otpadne vode. Una odatle ima divnu zeleno-plavu boju poput očiju zrelih žena u najboljim godinama, koje zrače toplinu i ljubav. U dolini kroz koju protiče Krušnica načičkalo se desetak kuća, od kojih su neke sagrađene poput sojenica. Takva je i kuća gospođe Branke, do čijih stepenica reka dopire kada nadođu proletnje vode. U toj kući Dunja je rođena, i u toj kući srela se prvi put sa Borisom. Bili su još oboje deca, ali su se zapamtili.

U Dunjinom rodnom gradu reka Una nudi jedinstvenu lepotu rečnog ambijenta, sa vodenicama čiji se drveni točkovi neprestano lagano okreću, dok rade mlinovi, a u reci se ogleda tvrđava sa njene desne strane. Celokupan taj ambijent daje gradu jedinstven, poetičan izgled i lepotu srednjevekovnog zdanja. A kada u svoj zagrljaj Una primi sestru Krušnicu, još neko vreme pomešane im vode slivaju se preko sedrastog kamenja, zapenušane, kao da jedna drugoj šapuću šta je koja videla u svome toku. Dalje, teče samo Una, smirena, ali još uvek modro-zeleno-tirkizne boje, koja prija oku svakog namernika.

Deca koja odrastaju u takvom ambijentu prirodno su darovita, zdrava, i poseduju prirodnu lepotu. U školama su izvanredni učenici, a kada odrastu sposobni su da rešavaju sve prirodne zadatke i da opstaju u svim prilikama. Takva je bila i Branka i takvu je svoju jedinicu, Dunju, odgajila. Kako je rasla u zdravoj sredini Dunja je, bila prirodno povučena, smirena, ali i vesela. Znala je da procenjuje u kojim prilikama kako najbolje da se postavi i njene školske drugarice su je volele. Pored toga bila je izuzetno lepa.

Dunja je išla u školu sa svoje dve drugarice iz najbližih kuća, Milkom i Radom. Do škole su pešačile oko jedan kilometar, možda malo više, ali ih niko nije morao pratiti u to vreme, izuzev kada je bilo nevreme. Samo u toku zime Milkin otac ih je najčešće vozio u sankama. U školi su zajedno sedeli dečaci i devojčice, srpska i muslimanska deca. Nikada niko nije pravio nikakve razlike među njima. U to vreme o veri i religiji u školama se nije pričalo. Škola im je bila na brežuljku, pored doma kulture, pa su se tokom zime za vreme školskih odmora deca sankala niz put koji je izlazio do glavne ceste. Leti su najčešće odlazili na kupanje na Uni. Na levoj strani reke bila je peščana plaža, do koje se dolazilo preko drvenog mosta ispod tvrđave. Tu je Dunja naučila plivati još dok je imala svega oko sedam-osam godina.

Dok je Dunja bila u školi, mamaje gotovo neprestano šila po porudžbinama. Ispred njihove kuće, na svega oko stotinak metara bila je gradska pijaca, na koju su seljaci dogonili stoku za prodaju svakog ponedeljka. A kako su svi znali da je Branka dobra krojačica, mnogi sa sela su joj donosili porudžbine, pa je ona tako dopunski dosta zarađivala. Iako je rano ostala udovica, snašla se je i uspešno izlazila na kraj sa troškovima. Svojoj jedinici šila je najlepše haljine, pa je Dunja bila najlepše odevena u svome razredu. A kako je zaista prirodno bila lepa devojčica, još tako lepo odevena bila je kao model među devojčicama.

Tako su im prolazili dani, iako njih dve usamljene, Branka bez muža, a Dunja bez oca, koga nije ni zapamtila. Ponekad se Branka viđala sa Vladimirom, Borisovim ocem, kada je on dogonio stoku na prodaju. Uvek bi se prvo upitali za zdravlje i kako se ko snalazi, a zatim bi Branka znala, kao u šali, da upita za Borisa.

-Otišao je u Vojvodinu, kod moga brata. Brat Đuro je ostao bez dece u kući, sin mu je završio za lugara i otišao za poslom, a on i žena mu ostali sami, pa vele dobro će im doći dete u kući. Čujemo da im je dosta teško, a i retko pišu, ali nikome nije dobro.

-Vi ste moj kume obojica pogrešili što ste se vratili iz Amerike, reći će Branka i njemu, pa nastavi da priča kako se ona snalazi.

-Uspevam nekako, eto odgajam to jedino dete, daće Bog biće dobro, nadam se. Samo da nas zdravlje posluži, nekako će se uspeti. Za Dunju bih samo želela da završi što škole, i da se dobro uda kada odraste, pa i majka će uz nju da dočeka svoju starost. Bože sreće. Pa hajde Vladimire, ako imaš vremena, svrati na kafu kada prodaš te prasiće i da još malo popričamo.

-Navratiću svakako, i onako se retko viđamo. A i tebe nikada nema da navratiš gore kod nas u selo? Ako imaš mogućnosti dođi nam, mogli bi smo ti mi pripremiti nešto povrća i voća. To vi sve ovde u gradu morate kupiti, a kod nas toga ima neznamo šta ćemo od njega.

-Vala kume Vladimire, hvala ti na pozivu, gledaću da svratim, a da znaš volela bih da ti dođem kada ti sin dođe iz Bačke, pa da nam se i deca vide. Dobro bi bilo da ostanu u vezi.

Nastaviće se

Osnovna škola u Jasenici, Podgrmeč

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: