detalj slike: KRK Art dizajn

PREDNjE SEDIŠTE

 

     Da je neko, zaglavljen u staničnoj gužvi, imao vremena da se bavi njenom pojavom, zaključio bi najpre da je reč o nadasve umornoj ženi. Umorna je bila od današnjeg  putovanja koje je vodi u nigdinu  i od čitavog životnog puta koji ju je ka toj nigdini jednom davno poveo. Umorna od koraka, od tereta koji nosi u rukama, na plećima i na duši, od uzdaha pa čak i od pogleda na ljude koji su je okruživali. Misli su joj se zaustavile u jednoj tački koja je, činilo joj se, bila početak svih njenih nezaustavljivih nevolja.

     Zato je valjda i sela na prednje sedište.   

     Utonula u misli koje je danima prevtala u glavi, nije ni primećivala svraćanja autobusa u usputna mesta koja je kao studentkinja upoznavala upravo preko tih kratkih zadržavanja u njima, kol’ko da iz njih izađu putnici čije se putovanje tu završavalo i da uđu novi. Neko je sedeo do nje, postala je svesna toga tek kada je osetila dodir  nadlaktice korpulentnog muškarca, dok je on iz džepa sakoa vadio mobilni telefon koji je zvonio. Ni dobro poznata, nekada omiljena melodija zvona, nije promenila njeno bezvoljno raspoloženje koje se čitalo tugom na njenom, nekada lepom licu.

     A onda je... onda je zadržala dah, pretvorivši se sva u uvo. Melodičnost tog glasa koji je s neglumljenom nežnošću srdačno odgovarao na telefonski poziv, uznemirila je svaki njen nerv i naterala je da se zagleda kroz staklo autobusa kao da upravo od tog pogleda zavisi svaki naredni tren njenog života.

     Nemoguće, mislila je, ovo se ne može desiti, pa mi se nismo sreli tolike decenije, iako sam toliko puta sa mužem i ćerkom odlazila kod roditelja i iako smo toliko puta šetali ulicama koje smo nas dvoje prethodno godinama premeravali držeći se za ruke ili zagrljeni kako to samo zaljubljeni šiparci znaju da budu. Nemoguće, proletalo joj je kroz glavu, da se ne sretnemo toliko godina tokom kojih zaljubljenost, osmeh i sreća nisu silazili sa mog lica. Nemoguće, govorila je sebi, da ga sretnem... da on sedi  baš sada, baš tu i baš do mene... u izdanju u kojem ne bih volela niko da me sretne, kamo li on.

     Nemoguće, pomislio je on dok je posmatrao iskošeni poluprofil žene do koje je sedao dok je ona izgubljenog pogleda tonula u svoje misli... nemoguće da neka toliko liči na nju. Nemoguće, mislio je dok se pravio da ne gleda u njenom pravcu, da još neka žena istim pokretom sklanja šiške sa čela. Nemoguće, govorio je sebi, da je nisam sreo dok sam toliko puta prešpartavao ulice kojima sam znao da se i ona kreće, kada bih čuo da je u gradu…  a da sada tek tako, kada sam slučajno dospeo u ovaj autobus, sednem baš do nje. Poslednje svraćanje u selo pred ulazak u njihov grad iskoristio je da siđe iz autobusa samo zato da bi mogao da je slobodno i pažljivo osmotri u povratku.

     „Nisi se nimalo promenila” – slagao je dok se spuštao na sedište do njenog.

       „Nisam’’ – spremno je odgovorila kao da je očekivala upravo tu rečenicu i upravo od njega – „Kao što ni ti nisi.’’

       „Da li ovo znači da hoćeš da pričaš sa mnom... ovo malo puta dok ne stignemo?’’

       „Samo ti pričaj, znaš da sam oduvek radije slušala. Jedino što se promenilo je… ovo mesto. Prvi put u životu.’’ – jetko se nasmešila.

        „Vidim, ostala verna svom otporu prema vožnji auta. Zašto nisi...’’

        „Okolnosti “– presekla ga je usred rečenice  – „Tako se namestilo.’’

     „Znam. I nemoj misliti da mi je drago zbog toga. Kad si me... kad si me dva meseca pre svadbe ostavila zbog njega, saopštivši mi da si ga samo nedelju dana od našeg poslednjeg viđenja upoznala, zaljubila se i odlučila da se udaš za njega, sve to za samo tih nedelju dana, srušio mi se čitav svet. Srećom, ona je bila blizu i voljna da sasluša, razume, uteši. Da zagrli i kaže da će proći ta bol koja mi je na mahove mutila razum i govorila mi da krenem prvim busom i razbijem mu nos. Ili da bar tebi opalim šamar. Da ti poželim da te jednom stigne moja tadašnja tuga.’’

     Izvadio je maramicu i obrisao čelo.

   „Posle… posle mi je bilo čak drago što si me ostavila. Ipak, ma koliko ti i ja jedno drugom na kraju bili samo navika, ja tebi to nikada ne bih mogao da uradim posle toliko godina. Sa njom sam izgradio život kakav sam uvek priželjkivao sa tobom: zajedno smo gradili kuću dok su nam se rađala deca, sve troje jedno drugom do uveta. Zajedno smo odlazili kod njenih i kod mojih roditelja i kod prijatelja, jer oboje smatramo da je takav red, nismo u zavadi pa da svako ide na svoju stranu. Zajedno smo i danas... dobro, ne baš danas jer je ona službeno odsutna a meni su se kola pokvarila pa sam morao na put busom, ali danas u smislu juče i sada i sutra. Eto, to je moj mali život u glavnim crtama. Ne žalim se. Izvini, nisam hteo da te povredim. Mislimmmmm... načuo sam nešto, iako se nikada nisam raspitivao o tvojoj porodici i nisam ni želeo da znam detalje.’’

    Dok je registrovala sekvence njegovog monologa... ispunjene mladalačke želje čoveka koga je nekada volela, ali duže vremena mislila da ga voli i iz navike ostajala sa njim, kroz glavu su joj prolazile stavke njenih zadataka za taj dan: potpisati ugovor sa osobljem privatnog doma za smeštaj starih i bolesnih osoba, kako bi smestila muža o kojem više i pored svih upinjanja nije mogla da brine sama; svraćanje u povratku u centar za odvikavanje od droge, u koji je posle dugog natezanja i odlaganja uspela da smesti ćerku; obilazak grobova roditelja i prerano preminulog brata; konačenje u rodnoj kući u koju je planirala da se doseli kada prekine sve veze sa gradom u koji ju je ljubav odvela. U koji je jednom došla presrećna i puna nade, da po dogovoru poštujući običaje te sredine, rodi samo jedno, željeno i voljeno dete i gradi budućnost sa čovekom koji je već imao sagrađenu kuću za sina jedinca, kako je njega svekrva govorila, i obezbeđeno radno mesto omladinskog opštinskog funkcionera od karijere. I koji je za samo nedelju dana uspeo da je navede na prekid onog filma čiji je scenario godinama ispisivala sa čovekom koji je sada sedeo pored nje.

     Od kojeg ga je odbijala pomisao da joj tek sledi gradnja kuće, rađanje najmanje troje dece i prepitivanje njega, smetenog, pred svaki ispit na nekoj višoj vanrednoj školi, koju je upisao da bi udovoljio sujeti njenih roditelja, odlučnih u tome da ćerku daju samo za "školovanog zeta". I koga su nazvali čovekom bez budućnosti.

     A prekidu njene zablude da će život nastaviti sa čovekom koga je smatrala svojim zauvek, presudila je njegova SMS poruka koju joj je pisao umesto godinama uobičajenog mahanja sa perona, nad kojom je dugo zapanjena zurila: da više nikada u autobusu nisi sela na prednje sedište.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: