detalj slike: KRK Art dizajn

ISKRE SVEVREMENA

(O knjizi „Od subote do nedelje“, Lea Butnara, ASoglas, 2022)

Ako se pesnik rađa da peva o sebstvu i ljudima prateći bruj unutrašnje melodije bića, spotičući se o sopstvene prepreke  i s lakoćom pronalazeći uporišta i krila za nove sunovrate, onda je pesnička knjiga „Prvi period“ u kojoj je izbor s početka stvaralaštva Lea Butnara istaknutog rumunskog i moldavskog pesnika, književnika, publiciste, novinara i antologičara, potvrda pesničke uloge u svetu.

Knjiga „Od subote do nedelje“ stihovi iz XX veka, četvrta je pesnička knjiga sa kojom srpski čitaoci imaju priliku da se upoznaju, („Odsustvo negativa“, „Prostranstvo u snegu“  i dvojezična „Panta Rei/Skadarlija traje“) a prva u kojoj su na jednom mestu objedinjene pesme autora nastajale od sedamdesetih do devedesetih godina i pripadaju prvom periodu njegovog stvaralaštva.

Bilo da piše o ljubavi, smenama godišnjih doba,  travi, majci, ili se pita  šta se dešava sa Sizifovim kamenom kroz vekove, Leo Butnaru uspeva da se izmesti iz svakodnevnog i uobičajenog pogleda na pomenute pojave. Njegov je horizont izvan dosega ljudskog oka iako se čini da je postojano prisutan tik u onom što je ispred. Da je pesnik prozorljiv posmatrač, a njegovo uporište svevremje, vidimo u stihovima:

Cvetovi suncokreta —

antičke drevne monete,

medalje

na njima razlikujem bareljef

prostog sejača —

prethodnika svih potonjih 

visočanstava.

Pesnik je i analitičan posmatrač ljudskih karaktera kao što možemo da primetimo u pesmi „Ako se desi“ gde nam autor daje na uvid kako postupa sujetan, a kako velikodušan čovek „ako se  se desi da neko od nas mora da iščupa svoje srce iz grudi“:

„sujetan čovek

pasti u očajanje videći

da je njegovo srce, avaj,

samo topla grudva,

a nikako Dankova baklja.

velikodušan će čovek

to mirno primiti

pozvaće decu,

onu što se grudvaju,

da bi dok  toplina ne ugasne

malo ogrejala ruke...

podsetivši nas ovim stihovima na reči jednog od najvećih pisaca svih vremena, Dostojevskog: “Čoveče, čoveče, bez imalo samilosti ne može se živeti…”

Leo Butnaru je u ovom prvom periodu stvaranja, stihovima iz XX veka, zaokupljen mnogim temama, gavranom, izgubljenim rajem, Sizifom, Bahovim fugama, prizorima iz rodnog Kišenjeva, Šekspirom, Hamletom, Orfejem, Demostenom, Mesečevom sonatom, prvim ljubavima i mnoštvom drugih motiva. Kroz njih on saopštava svoje viđenje sveta oslanjajući se na stihove Mihaja Emineskua iz pesme „Glosa“

„Vreme ide i dolazi,

Sve je novo i sve staro“.

potvrđujući da je svaki stih pesnika eho bezvremenosti koja glasom mnoštva progovara o onom što će uvek mučiti čovečanstvo. 

“Pesnik se spasava kroz postepeno ređanje slika, a slikar kroz njihovu istovremenost“, smatrao je Ežen Delakroa, a Leo Butnaru je meštar i slika i metafora, krećući se od detalja kao celokupnosti ili obrnuto on virtuoznim ređanjem poetskih slika stvara prizor koji zadugo ostaje u čitaočevom sećanju.

„Zastani u iščekivanju

i nemoj slučajno da uplašiš tišinu

što je jutarnjom zorom zadivljena...“

savetuje nas pesnik ukazujući na neprestanu žurbu i sveopštu kakofoniju kratkotrajnih, svakodnevnih senzacija u kojoj ispuštamo iz vida ono najdragocenije, tišinu bića koja ovaploćenje nalazi tek u saglasju sa prirodom jer „život se rađa u tišini, čovek umire u tišini, Bog se susreće u tišini. (Ditrik Bonoefer) 

„O, Gospode, ponovo nas, nebraću,

zbratimi 

što smo srca svoja kao jabuku razdora

u gordosti pojeli!“

Uzvikuje pesnik svestan da je gordost prvi ljudski greh koji čini da zaboravimo na bližnjeg, na to  da je u svakom čoveku sakriven lik Božji.

U pesmi „Most preko Kubolte“ primećujemo sličnost sa pesmom „Dolap“ jednim od najboljih srpskih pesnika. Leo Butnaru ispisuje:

Verovatno ga ne bih ni primetio dok je škripio

da nije ove sličnosti

sa sivim umornim konjem

koji je pao na kolena...

pišući o mostu preko rečice Kubolte koji opstaje godinama izložen vetru, kiši, snegu, sunčevim zracima koji, eto, čak ne bi ni primetio da se nije oglasio bolnom škripom i pri najmanjem dodiru vetra. Milan Rakić, pak, čovečiji život prikazuje kroz motiv života jednog konja koji neprestano vuče dolap u beznađu svakodnevno ponovljenih radnji koje simbolizuju život ispunjen mukotrpnim radom čija je nagrada mir dobre rake. Za Lea Butnara je most prikazan kao umorni konj koji je, takođe, zanemoćao, od upotrebe i starosti i koji se, poput vranca Milana Rakića nada smiraju.

Obraćajući se Poeziji, autor uzvikuje:

„Poezijo,

uteho i otrove

ti nikoga ne činiš

istinski srećnim,

samo —

manje nesrećnim...

No, može li pesnik da se ogluši o nebeski zov, o titraj duše o bol koju jedino stihujući  makar malo može da zaleči. A duboka bol, razočarenje ne moraju biti put ka klonući, naprotiv, ona je počesto jedino preostalo, jedva titravo svetlo ka otporu prema svemu što tišti svakog pojedinca, a ozboreno je stihovima.  I tada će, prošavši Scilu i Haribdu, duhovne zemljotrese, pesnik naučiti da u napuklom vidi celinu, u ispucalom obilje kišnih dana, u grču osmeh koji ništa ne može prikriti. Tek tada će, kako to ispisuje Leo Butnaru:

„onome kome je dato da predvidi

da će se uskoro hipnotičkim sjajem

otvoriti oči novorođene jagnjadi

i postaće svetlije od trešanja

što rastu na visokoj obali

poput bele pene na brdu —

ne, ne reke, već same Večnosti“. 

Jer, posle svega ostaje Oda, ostaje naklon onom ko je šiban  nemilosrdnim vetrovima sudbine, a seme dobrote i milosrđa štedro daruje:

Ti — koji ništa nisi osvojio

ali umeš da vladaš sobom,

ti — koji žališ one

čija je nesrećna sudbina

nalik tvojoj kao jaje jajetu;

ti — koji uvek beznadežno daješ

svojoj sabraći po nesreći

delić od svog zrnca radosti ;

ti — koji nisi odneo pobedu,

ali, ipak nisi poražen... 

Poetska riznica „Od subote do nedelje“, autora Lea Butnara, potvrđuje da je istinsko stvaralaštvo i bol i katarza, oslobođenje od duhovnih i telesnih stihija kroz traganja i iskušenja. Samo je sebi i otrov i melemlje stvarajući se ni iz čega i istovremeno bivajući svevremeno, potvrđujući  da „sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti“. I. Andrić)

 

Лео Бутнару је рођен 1949. године у селу Негурени (Молдавија). Песник, прозни писац, публициста, књижевни критичар, преводилац. Лауреат многих књижевних награда Савеза писаца Молдавије и Савеза писаца Румуније, Министарства културе Молдавије, Националне награде Републике Молдавије. Победник Сверумунског турнира за песнике (2016.). Има низ највиших државних награда Молдавије и Румуније. Дебитовао је књигом песама „Крило на светлости“ (1976.). У Молдавији и Румунији објавио је око 90 књига разних жанрова. Његове појединачне књиге преведене су на руски, француски, бугарски, немачки, пољски, српски (збирка „Одсуство негатива“, „Простор у снегу“ и двојезична књига „Панта Реи/Скадарлија траје“), украјински, азербејџански и татарски језик. Саставио је и објавио низ антологија, укључујући антологије руске авангарде (поезија, проза, драматургија, манифести), украјинске авангарде итд. Председник је кишињевског огранка Румунског савеза писаца. Од стране Удружења књижевника предложен за Нобелову награду. Живи у Кишињеву (Молдавија).

PODELITE OVAJ TEKST NA: