I NA KRAJU LjUBAV PISCA
Ja sam kocka ili trougao iz koga gviri odrešit čovek bez ikakve geometrije. Ko sam ja? I ljubav i civilizacija i gradovi i sreća i nesreća grebu moje ogledalo. Ali da li to ogledalo postoji?
Volim samo najlepšu ženu. Lepša je od civilizacije, sreće, nesreće, gradova, bola, zla, dobra, katedrala, otpadaka po ulicama. Lepša je od svih mojih prevara, zemljotresa, izmišljenih intervjua, poza i čašćavanja nevidljivih ljudi koji postoje razapeti u nekoliko srca mojih odlazaka.
Sa tom najlepšom ženom hodam po ivici svih zatvaranja, otvaranja, pesama, nerođenih svih ekstremnosti što nas usisavaju u sebe i ispljunu u unakrsne poglede baš našeg grada. Dosađivao sam se kao dobro, kao zlo, kao deca, kao stvari, kao starci, kao letnji dan, kao oluja, kao lopovi, kao požari što ne znaju zašto spaljuju baš najdragocenije građevine, kao ekstremnosti mog praznog mesta u prostoru.
Iz mog ogledala u koje doduše još nisam ušao čujem vapaje žrtava ratova, ubijenih, razapetih, bolesnih, kljakavih, gubavih, koleričnih, zapostavljenih, žrtava ljubavi zasejanih tiranijom čulnosti i svih mogućih prisustva i odsustva, ali sve njih objedinjuje glas moje lepe žene koja čita moju još nenapisanu knjigu o patnji.
Za to vreme ja pokušavam da uđem u to ogledalo života. To ogledalo grebe moje reči i bori se da što skuplje proda svoju kožu patnje i ljubavi mom ulasku u njega.
