detalj slike: KRK Art dizajn

DETE PRVE LjUBAVI

ROMAN U NASTAVCIMA 8

Posleratna situacija

Dunja se kod Milkice i Dragana zadržala oko tri nedelje, za koje vreme joj je Dragan iznalazio mogućnost za stalni smeštaj. Kako je on imao više različitih veza u gradu, uspeo je da dobije dom u samom gradu, i ne baš daleko od njihove zgrade. Kada su je preselili, a gotovo ni da nisu imali šta izuzev ličnih stvari, Dunja se opustila osećajući se kao ''svoj na svome''. Zgrada u kojoj je dobila smeštaj bila je relativno u dobrom stanju, a nedaleko je bila i samoposluga, gde je mogla kupiti sebi ono što joj je bilo najnužnije. Mogla je i peške odlaziti kod Milkice, a svakodnevno je počela izlaziti u šetnje. Nakon izvesnog vremena upoznala se sa dve-tri žene približno njenih godina, sa kojima je mogla i šetati i razgovarati. Dan za danom počela se osećati smirenije i upoznavati gradsku okolinu. Ipak, klonila se svega nepoznatog, jer je iskusila svašta. Očekivala je svakoga dana da joj dođe sin, ali nije ga bilo već dosta dugo, niti se javljao. Vojska ga je zadržavala jer je rat u Bosni još trajao. Ipak, Dunja je bila strpljiva, nadala se pozitivnom ishodu.

Svoju sobu je postepeno uređivala da joj izgleda lepše i da se ona u njoj oseća prijatnije. Poneki put kada su se vraćale iz šetnje pozvala bi nove poznanice kod sebe na kafu. I ona je odlazila kod njih, mada ređe, Dunja je delovala povučenije od njih.

Kad je došlo proleće i olistalo okolno drveće, sve je živnulo i ljudi su postali veseliji, primetno je bilo da su bliži jedni drugima. Naročito je bilo prijatno izlaziti u šetnje u ranim jutarnjim satima dok još nema previše saobraćaja ili predveče. Tokom dana primećivale su se ptice po drveću i pčele na cveću. One nisu znale za ratne nepogode. Ptice i pčele ne ratuju međusobno kao ljudi. Kamo sreće da su ljudi složni i vredni kao pčele ili mravi.

Jedna od stanarki doma, koja je povremeno navraćala kod Dunje na kafu, Dara, priča o stanarima i upravi. Čini se da je ona poznavala svakoga:

- Imaš ovde svakakvoga sveta. Nekih moraš i da se paziš. A ima i dobrog sveta. Što se tiče uprave, one žene što su stalno namrgođene njih se pazi. Najbolje je sa njima ne imati ništa što ne moraš. Muški su bolji. Neki vole da se udvaraju, ali to zavisi od tebe, da li želiš da im daš povod. Onaj upravnik, Kanađanin, on deluje ćutljivo, možda zato što ne govori naš jezik, ali on je fini i pravi je gospodin. On ti se udvara samo osmehom. Tako je Dara izogovarala sve redom, pa je Dunja pri susretu sa bilo kim unapred znala kazati šta se od koga može očekivati.

Kada joj je Kanađanin, Majkl (Michael Johns) navratio i prestavio se: Hello, I am Michael, Mike, Johns. What is your name, nice lady? Dunja je ustala, pružila mu ruku, rukovali su se i odgovorila: Nice to meet you sir. My name is Dunja.

-You speak English, I am glad to hear that. -Not really, odgovori mu Dunja. –I have learned English in schools, but never had a chance to use it. So, my knowledge is bad.

-It is good, I am glad to know that. If you don’t mind, I can come often to teach you. –You are welcome, odgovori mu Dunja. Majkl joj pruži ruku i dodade: -I’ll see you soon, again.

Proći će neki dan, Majkl nije navraćao, a ni Dunja nikome nije spominjala da je on uopšte svratio kod nje. Ona ne bi ni želela da bilo ko zna za njene privatne stvari. Treći dan od njihovog prvog susreta zakuca on na vrata i dođe da vidi Dunju. Našao ju je da čita knjigu. Izvini joj se i upita: -Am I free to enter? -Of course, you are, odgovori mu Dunja i pokaza mu na sedište. Kad je seo, Dunja ponudi da skuva kafu i on pristade. I dok su pili kafu, pričali su, ali Dunja samo u domenu svoga znanja Engleskog. Pitao ju je koga ona ima i Dunja mu reče da ima samo jednog sina, koga uskoro očekuje:

-I have a son, whom I expect every day to come. He would need either work or to study. I myself am not able to help him in any of those cases, so if you can help that will be great. –I’ll see what I can do, and I’ll let you know soon. Let me know when he comes. I pozdravi je.

Kada je Majkl navratio sledeći put pitao je za sina, da li je stigao. Nije još, odgovorila mu je Dunja, ali ga sa nestrpljenjem očekuje svakoga dana. I tako je on počeo sve češće da navraća. Dunja se Majklu u stvari dopadala, ona je bila veoma lepa i zgodna, žena u dobrim godinama, kakvu su muškarci mogli samo poželeti. Navrati on jednoga dana uveče, kada je već prošlo radno vreme, Dunja se iznenadi ali ga ponudi da sedne i Majkl sede. Kad je skuvala kafu i postavila je na sto sede i ona do njega, a Majkl stavi svoju desnu ruku preko njenog ramena i Dunja je ne skide. To Majklu dade znak da je dobrodošao i privuče je malo bliže sebi. Dunja ga pogleda u oči i zagrliše se, a zatim počeše ljubiti. Dopade se njen gest Majklu i on je poče skidati. Dunja najpre ustade, proveri da li su vrata zaključana, a zatim mu se vrati u zagrljaj i nastaviše skidanje. Ubrzo se nađoše goli u krevetu i ostadoše u ljubavnom zagrljaju do iza ponoći. Tokom šaputanja Dunja je saznala da Majkl u Kanadi ima dvoje dece, sina i kćerku, a da je od žene rastavljen, ukoliko joj je govorio istinu. I ona je njemu ispričala svoj slučaj. Proveli su noć u obostranom zadovoljstvu i dali reč jedno drugome da će se paziti od zvaničnog sveta u domu. Kad je Majkl napuštao, Dunja ga je pozdravila na svojim vratima, nije izlazila napolje, ne želeći da je bilo ko vidi.

Poče Majkl dolaziti sve češće. Vidi on kako je Dunja zgodna, lepa žena, kako je umiljata, obrazovana, čini mu se i dobronamerna. A dopade se i on Dunji, poče joj je donositi male poklone, a kako je vreme odmicalo i njihov odnos postajao sve ozbiljniji poče on da joj kupuje i lepe odevne predmete, što joj je već počelo ponestajati usled rata. Počeo je da je izvodi napolje, najpre zajedno u šetnje, a zatim i u grad, pa na kraju i u pozorište i bioskop. Osećao se on ponosnim kada ga poznanici vide sa tako zgodnom i lepom ženom. Poče Dunja njega da uči srpski, pa malo on njoj engleski, malo ona njemu srpski. I postadoše oni uočljiv par u domu. Milkici i Draganu Dunja nije ništa pričala o Majklu sve dok je oni nisu jedne prilike sreli sa njim, kada ga je ona držala ispod ruke. Posle toga, Dragan ih je pozvao u posetu i oni dođoše zajedno.

Negde u Julu mesecu stiže Borislav iz srpske vojske, iz Bosne. Najpre je došao na Milkičinu adresu, ne znajući gde mu je mama, a Dragan ga je doveo kod nje. Kada su se sreli radosti nije bilo kraja. Dunja je blistala od sreće. Toga dana ostao je kod nje i kod nje i prenoćio, drugog smeštaja još nije imao. A kada je Majkl navratio, ne znajući da je Borislav stigao, Dunja ga upozna i objasni Borislavu njihov odnos, ne krijući istinu, na čega Borislav nije imao primedbe.

-Mama, reče on, -Ti si odrasla osoba, sada si ostala sama, najbolje znaš u kakvoj si situaciji i slobodna si da činiš što ti je volja. Ja mogu samo da ti poželim sreću, nadajući se da će ti biti dobro sa Majklom. Možda će te on jednoga dana odvesti i u Kanadu, pa da se rešiš ovoga bosanskoga zla.

Rešio se Borislav da studira elektrotehniku, pa su mu Dragan i Majkl pomogli da se upiše na fakultet i da dobije studentski dom. Tako je ubrzo rešio svoj smeštaj i počeo odlaziti na predavanja. Bio je svestan da mora ''zapeti od početka'' i učiti da bi redovno polagao ispite. Nema mu budućnosti bez završenog fakulteta. Opredelio se na Računarsko-tehnički i informatički smer, znajući da je to bliska budućnost. Svojom odlukom oduševio je majku, a složili su se sa time i Dragan i Majkl. Možda mu je za njegovu odluku najviše i uticao Majkl, koji mu je predočio kakvi se profili stručnjaka više traže u Kanadi.

I dok su Borislavove studije tekle ustaljenim tokom, Dunja je brinula svoje brige, a Borislavu prala veš i snabdevala ga potrebnom garderobom i knjigama. U međuvremenu i ona je našla posao u dečijem obdaništu, pa je imala primanja od kojih je ona mogla da pokriva svoje životne troškove i još po nešto mogla je da kupi za sina. Majkl joj je dolazio redovno, pa joj je predložio da ona iznajmi jednosoban stan i da se iseli iz doma, na što je ona pristala. Stan su našli u kraju koji joj je odgovarao za odlazak na posao, a Majkl joj je mogao dolaziti bez brige, nije se on brinuo ko će ga pratiti. Njih dvoje su živeli kao da su u braku, a venčati se nisu mogli zbog Majklovog statusa u Kanadi. On je bio rastavljen od svoje supruge, ali nisu bili zvanično razvedeni. On je Dunji obećao brak kada se vrati u Kanadu, sa date dužnosti, i čak joj napisao izjavu koju bi ona, po potrebi, koristila u kanadskoj Ambasaadi za vizu.

Ta izjava glasi u originalu:

-I, below signed, Michael Johns from Kamloops, BC, Canada confirm that I will marry Dunja Dragić, and bring her to Canada for her permanent stay, after returning and settling down my things in British Columbia. Signature Belgrade, date (Gornjom izjavom Majkl potvrđuje da će venčati Dunju Dragić, nakon povratka i sređivanja svoga bračnog statusa u Britiš Kolumbiji. Potpisao ju je i upisao datum kada je ista izdata u Beogradu.)

Dunja je tu izjavu sačuvala, za slučaj da joj bude potrebna prilikom traženja vize u kanadskoj ambasadi. Kada je Majklova vojna misija bila okončana i on se vratio u Kanadu, javio joj se pismom, napominjući da je počeo sređivanje svoga bračnog statusa. Dunja, međutim, još uvek nije bila sto posto sigurna u istinitost njegovog obećanja, obzirom da je bila upoznata da svi Amerikanci, uključujući i Kanađane, lažu sve što obećaju. Za njih je laž, prevara, pa čak i prostitucija biznis. Oni pod biznis podvode sve što im može doneti materijalnu korist.

Borislav je polagao ispite na fakultetu sa dobrim ocenama i sve na vreme, dok je Dunja radila u obdaništu. Borislav joj je dolazio za svaki vikend i ona je tih dana pravila bolja jela i kolače. Uživala je gledajući ga kako je pun života. Imao je i svoje društvo na fakultetu, sa kojima se družio u slobodno vreme, dok je vikende uvek rezervisao za posete mami. Kada ga je mama pitala šta namerava da radi kada završi studije, odgovorio joj je:

-Mama, čini mi se da u ovoj zemlji nema za nas budućnosti. Sve moje društvo govori samo kako će na Zapad čim završe, pa slično razmišljam i ja. Nisam još siguran gde bi mi bilo najbolje, ali između Amerike, Kanade, Norveške i Švedske za jednu od tih zemalja ću se odlučiti. Ti radi dok ja završim, a kada odem i zaposlim se i tebe ću prevesti. Dotle možeš i ti razmišljati u kojoj zemlji misliš da bi ti bilo lepše.

Dunja mu odmah odgovori:

- Što se mene tiče, ukoliko Majkl ispuni svoje obećanje, ja ću u Kanadu, a ti možeš nezavisno od mene gde ti bude bolje. A ako ne, onda idem s' tobom bilo gde.

U međuvremenu, dok je Borislav bio na poslednjoj godini studija Dunji se Majkl javio pismom i preporučio joj da ona podnese zahtev kanadskoj ambasadi za iseljenje. On je, kaže, sredio status sa bivšom suprugom i njoj ostavlja kuću u Kamlupu, a sebi i Dunji kupuje novu kuću u turističkom gradiću Kenmuru (Canmore), oko stotinak kilometara zapadno od Kalgarija. Kenmur je divno turističko mesto u blizini čuvenog Benfa (Banff), gde će, on se nada, čak postojati mogućnost za Dunju da se zaposli u svojoj struci. A, on (Majkl) se penzioniše kao ratni veteran, sa dosta dobrom penzijom i beneficijama. Kada je Dunja podnela zahtev kanadskoj ambasadi, tražili su joj još neka dokumenta, u vezi Majkla i obećali da oni moraju kontaktirati njega i njegovu jedinicu. To će, rekli su joj, potrajati najmanje šest meseci, i oni joj moraju izdati vizu sa statusom turiste sve dok Majkl ne reši njen status. Čak, ukoliko on ne reši njen status za šest meseci od dana ulaska u Kanadu, ona se mora vratiti, ili sledi joj deportovanje. Dunja je primila sve te informacije k' znanju i o istima pisala Majklu, što je on inače već znao i očekivao. I još dok je ona boravila u Beogradu, čekajući vizu, Borislav je diplomirao i ubrzo se zaposlio. Njegova struka Računarske tehnike i informatike bila je veoma traženo zanimanje. Od vremena završetka studija on se doselio da stanuje kod mame, pošto je inače očekivao da će ona uskoro da se odseli, pa će on ostati u istom stanu. Dunja je bila radosna, sa sinom koji je završio fakultet koji je voleo i imao struku koja je tražena, a očekivala je da će sa njim biti još samo kratko vreme. Znala je takođe da je došlo i njegovo vreme za samostalan život i da će se i on uskoro oženiti i stvarati svoju porodicu. Nakon devet meseci od podnošenja zahteva Dunja je dobila vizu, koju je dugo gledala u svom novom pasošu. Pokazala ju je Borislavu čim je on došao sa posla toga dana. Odlučili su se za dan putovanja, rezervisali avio-kartu i javili Majklu kada da je čeka. Na dan putovanja Borislav ju je odvezao na aerodrom, gde su se čvrsto zagrlili i izljubili, na rastanku. On joj je dugo mahao, a ona je plakala.

Epilog

Došli prelepi prolećni dani u zapadnoj Kanadi, posle dosta hladne zime, pa narodu prija da sedi ispred kuća i da uživaju na suncu. I Borisova rođaka Nada, koja je živela Kalgariju, najčešće je popodnevne sate provodila ispred kuće, na sunčanoj strani. Tih dana dođe joj u posetu Boris, sa kojim se nije videla već sedam – osam godina. A kad je Boris stigao Nada je pripremila nekoliko srpskih jela, koje je ona volela, pa se raspričala o događajima iz poslednjeg rata. Pamtila je događaje u najsitnije detalje i poznavala veoma mnogo sveta iz tih vremena. Pa tek što su ručali i Nada otpočela njene priče, prvo će:

-Zbilja Boris, kakve si ti ljubavne veze imao u Sarajevu?

–Nikakve!, odgovori joj on. –Šta sada hoćeš da mi prikrpiš?

-Morao si ti imati nešto sa onom tvojom bivšom devojkom sa Krušnice. Ona je bila udata za doktora Slobodana, koji je poginuo prilikom bombardovanja ambulante u Sniježnici.

-Mi se jesmo voleli i bili smo jedno drugome prve ljubavi, ali, Nado, to je bilo tako davno, zašto mi o tome sada govoriš?

-Znaš Boris, ovde u Kalgariju svake godine u julu mesecu se održava ''Stampido'', pa se tih dana mi Sarajlije sastajemo i razmenimo vesti. Letos se ja sretoh sa mojim poznanicima iz Sarajeva, roditeljima toga doktora Slobodana, sa kojima se mi dobro znamo, a kod njih je tada boravio u poseti njihov unuk. Mislim da se zove Borislav, zapamtila sam ga po tvom imenu. Ali, ne samo po tvom imenu, nego po tome što on jako liči na tebe.. Ja ih nisam htela ništa u vezi toga pitati, ali brate, on mora biti tvoj. Kako to misliš? To ti treba bolje da znaš. On je tvoj i ničiji drugi!

-Nado, to mora da je jedna od tvojih bajki. Ja sam se sa Dunjom voleo pre gotovo četrdeset godina, a taj dečko, koliko on može imati godina? –Pa, nema više od 27 do 28, ja bih rekla, odgovori mu Nada. Na to ona predloži:

- Pitaću ja njih kada će on ponovo biti kod njih, pa ću udesiti da ti meni dođeš tada, a gledaćemo svakako da sa njim bude i njegova majka, mogu ih ja čak pozvati da dođu kod mene na ručak, pa ćete se svi videti i uradite što se vi dogovorite. Dogovoreno, odgovori joj Boris.

U međuvremenu, te godine Dunja se venčala sa Majklom Džons i nastanili su se u turističkom mestu Kenmuru, svega stotinak kilometara zapadno od Kalgarija. Kada se Nada čula sa Slobodanovim roditeljima, njenim poznanicima iz Sarajeva, oni su joj ispričali da im se bivša snaja udala za Kanađanina koji je radio u Beogradu. Rekli su joj da će im unuk Borislav sada dolazizi svake godine, a možda će čak pokušati da i on nađe posao u Kanadi i da se doseli. Tako je Nada znala da kaže Borisu kada ponovo može da joj dođe.

Kada je, po dogovoru, Boris ponovo došao u posetu Nadi, ona je već bila dogovorila da joj dođu Dunja i Borislav na ručak. Za Borisov dolazak Nada ništa nije rekla Dunji. Dogovor je bio za potpuno iznenađenje. A kada su Dunja i Borislav ušli kod Nade u kuću i u kući videli Borisa, Dunja se umalo nije onesvestila, nije mogla verovati da li sanja ili je to stvarnost. Ona se sa Borisom zagrlila i čvrsto su se držali u zagrljaju, dok ih je Borislav gledao sa čuđenjem. A kada je Dunja prestavila Borisa svome sinu, rekla je:

-Borislave, sine, ovo je Boris Dražić, on ti je biološki otac. Tebi sam ime dala Borislav, po njegovom imenu, uz dopunu sa reči ''lav'', što na engleskom ima značenje ljubav (love), a ti si Borislav Dragić. U prezimenu se razlikujete sam po jednom slovu. Borislav je stajao zapanjen, ostao je bez reči, a ćutali su i Nada i Boris. Boris je zatim zagrlio Borislava, dok je Borislav stajao nepomičan i dalje bez reči. –Sve ću ti objasniti kod kuće, dodala je Dunja. Zatim su svi seli za postavljeni sto, na kojem je Nada imala već postavljena srpske specijalitete, kao da je očekivala da će biti slavlje.

I Boris je ostao zatečen, jer ni on nije znao kako je to bilo moguće da on bude otac Borislavu, posle toliko godina.

Dunja nije želela da bilo šta priča o tome pred Nadom, sa kojom se ona pre toga nije poznavala, a Borisa je pitala koliko dugo on ostaje u Kalgariju i ako se njih dvoje mogu videti jednoga dana nasamo dok je on još tu, na štoje Boris dao pristanak. Tokom ručka pričali su svako o svojim mukama u toku rata i posle, o porodicama i Dunja se dogovorila sa Nadom da će se one ponovo videti, bar kada budu oni sarajevski dani u Kalgariju.

Činilo se da priči nema kraja, ali kada se sunce primaklo zapadu, Dunja se prva podiže od stola, zahvali se Nadi za poziv i ručak, ali još više za iznađenje koje joj je priredila, a o kojem nije mogla ni sanjati da joj se može ostvariti. Izmenjali su telefone i dogovorili da će se čuti i ponovo videti. Njih dvoje (Dunja i Borislav) su seli u auto i uputili za Kenmur, a Nada i Boris ostali da dovrše priču.

-Jesam li ja tebi rekla da je to tvoj sin, reče Nada i grohotom se smejala. Boris je i dalje bio bez reči. On nije mogao da zamisli kako je to moguće da mu on bude otac, a sa njegovom majkom se nije video toliko godina pre no što se on rodio. Ali, kako reče, otići ću kod njih pa nadam se da će mi to Dunja objasniti.

Već sledećeg dana Dunja je telefonirala Nadi i tražila Borisa da sa njim priča.

-Možeš li sutra doći kod nas? Znam da se uskoro vraćaš kući, pa bih svakako želela se još jednom vidimo pre no što se vratiš. -Pokušaću svakako, problem je što sam ja ovde došao avionom pa nemam auto. Obećavam da ću ti se javiti čim obezbedim prevoz, odgovori joj Boris.

-Znaš šta! Ukoliko ne nađeš prevoz mi ćemo doći po tebe, mada bih više volela da nam dođeš ovde da vidiš gde živimo, ovo je divno turističko mesto.

Kad je Boris obezbedio prevoz sa svojim drugarom iz Novog Sada, javio se Dunji i rekao da će doći oko jedanaest sati.

-Odlično, čekam vas, odgovori mu Dunja.

Vozeći se kući Dunja je blistala od sreće, dok je Borislav bio dosta ćutljiv. Njemu ništa nije bilo jasno. Kako je moguće da mu neko bude otac ko sa majkom uopšte nije živeo, a imao je oca koji ga je odgaijo. Misli su mu se motale u glavi sve vreme dok je vozio.

Kod kuće su Dunja i Borislav seli da mu ona objasni svoj slučaj. U izvesnom smislu bilo joj je neprijatno, da kao majka objašnjava sinu svoje ljubavne doživljaje, ali je zaključila da je bolje i to nego da mu tokom celog njegovog života ostane kao tajna njegovo poreklo. Izvinula mu se unapred i počela priču:

-Boris i ja smo u našoj mladosti bili jedno drugom prve ljubavi. Voleli smo se, a prva ljubav se nikada ne zaboravlja. Moja majka je želela da mene što pre uda, kako bi me se što pre rešila, da bi ona, kao još mlada žena, mogla imati svoj slobodan život. Boris nije bio još u mogućnosti da se ženi, pa je to nastojao odložiti, ali kod mame to nije prošlo. Onda je on otišao na studije, a uskoro zatim i ja sam se odlučila da studiram. Kako sam ja studirala medicinske nauke, dosta sam čitala studije iz te oblasti. Tako sam stekla i izvesno saznanje o veštačkoj oplodnji. I desilo se, kada sam ja došla kod Borisa u posetu, mi smo se voleli i ja sam tu priliku iskoristila da uzmem i sačuvam njegovo seme, jer ja sam njega mnogo volela i želela da rodim njegovo dete, pa mi je sinula ideja o mogućoj veštačkoj oplodnji. Boris to nije video i ja mu to nikada nisam ni rekla. Rekla sam to mojoj profesorici na fakultetu i ona mi je dala ideju da to mogu čuvati, pa ako mi ikada zatreba mogu pokušati, mada ona nije za to ništa garantovala da će uspeti. I tako sam ja to čuvala godinama. Kada sam se udala za Slobodana ni njemu nisam o tome govorila. Tek nakon nekoliko godina, pošto nisam ostajala trudna, ja sam se sa njim razgovarala, išli smo oboje na pregled i potvrđeno je da je on bio sterilan. Lečio se, ali bilo je neuspešno. Tada sam mu ja kazala šta imam sačuvano i on je pristao da to pokušam, pa ako uspe on će dete priznati i tretirati kao svoje zato što je on mene mnogo voleo i nije mogao zamisliti život bet mene. Ja sam se prijavila na čuvenu medicinsku ustanovu i uspelo je u trećem pokušaju. Tako si se eto Ti rodio. Dala sam ti ime u osnovi po Borisu, sa dodatkom engleske reči ljubavi, pa si dobio ime Borislav. Sine moj, to ti je istina, Boris ti je biološki otac, a na tebi je da li ćeš to prihvatiti ili nećeš. Ja još mogu da ti predložim da obojica ispitate krvnu sliku na DNK, pa šta bude.

Borislav je i dalje ćutao, nije imao nikakvog odgovora majci. Ta činjenica ga je zatekla potpuno nespremnog, na slučaj o kakvom nikad nije ni pomislio da se bilo kome desio, a eto desio se njemu. Ni sledeće noći gotovo da nije zaspao. Raznemisli su mu se vrtele po glavi. Ko je taj Boris, kakav je on karakter čoveka, zašto nikada nije kontaktirao moju majku, i još mnogo, mnogo čega. Ujutru kad je ustao bio je neispavan, ćutljiv i bez odluke šta da uradi, šta da kaže majci, hoće li Borisa prihvatiti za oca ili ne?

Kad je Milan dovezao Borisa u Kenmur, njih dvojica su najpre provozali auto kroz nekoliko ulica između novih kuća, napravljenih sve od drveta, koje su izgledale fenomenalno lepo, kao u bajci. A kad je Milan dovezao auto do Dunjine adrese, rekao je Borisu da on njega zove kad' bude želeo da se vraćaju, a dotle on će provesti vreme gde on bude želeo i neka on ne brine o njemu. Milan je rešio da, dok čeka Borisa, u međuvremenu poseti Benf, koji je bio udaljen svega oko 18 do 20 km.

Boris je došao par minuta iza ugovorenog vremena i našao Dunju i Borislava kod kuće. Dunjin muž Majkl bio je u gradu da obavi neke poslovei kupi potrebne namirnice. Očekivali su ga svakoga časa. Nakon što su se Boris, Dunja i Borislav ispozdravljali, uz zagrljaje i poljupce, Dunja ga je najpre ponudila da sedne, popili su piće, a zatim je ona predložila:

-Dobro nam došao i želimo ti prijatan boravak, želimo da se osećaš kao kod svojih. Predlažem ti dve mogućnosti: Da ručamo ovde, pa zatim odemo u grad na piće ili da idemo odmah u grad, pa da tamo i ručamo.

-Hvala vam na prijemu, drago mi je da vas vidim srećne, odgovori joj Boris i dodade: -Meni je svejedno gde ćemo pre, ja sam prvenstveno danas kod vas da saznam istinu, koja je i za mene potpuna nepoznanica, a verujem da je još veća za Borislava. Ja želim da dođemo do istine, koja će za Borislava pre svega značiti njegovu životnu odluku, a takođe i za mene lično. Ukoliko se dokaže istinitom činjenica koju si nam saopštila pre dva dana ja ću biti najsrećniji čovek na svetu, da sam u svojim poznim godinama dobio veoma dobrog i lepog sina.

-Hajdemo onda u grad, sešćemo u restoran, dogovoriti se o svemu, šta da preduzmemo, pa ćemo tamo i ručati, predloži Dunja.

I odvezli su se do centra simpatičnog gradiće, savijenog u kotlini između visokih planinskih venaca, na čijim vrhovima se još video sneg, a kroz sam grad protiče reka Bov (Bow River) i seli u restoran pored Senteniel parka. Nakon što ih je kelner poslužio, Dunja će početi svoju ispovest Borisu, o čemu je već upoznala sina:

-Ti se Boris sećaš da smo se u Novom Sadu Ti i ja voleli i bili obostrano zaljubljeni jedno u drugo. Bili smo prve ljubavi jedno drugome i obostrano smo se istinski voleli.

-Tačno, potvrdi joj Boris, a Dunja zatim nastavi: -E, ali ti nisi primetio šta sam ja tada uradila. - Sačuvala sam tvoju spermu, krijući je od tebe.

-Stvarno ništa nisam primetio i nikada o tome nisam ništa ni čuo niti se o tome informisao, odgovori joj Boris.

-To sam sačuvala, a na fakultetu se konsultovala sa svojom profesoricom, za slučaj da mi bilo kada zatreba za veštačku oplodnju. Kada smo utvrdili da nemožemo imati dece i kontrolisali se, potvrđeno je da je Slobodan bio sterilan i tada sam mu rekla šta sam sauvala. On se potpuno složio da probamo veštačku oplodnju, pa ako uspe, on će dete proznati kao svoje. Oplodnja je uspela iz trećeg pokušaja i eto Borislav je rođen. Njemu nikada o tome nismo govorili, jednostavno nismo ga želeli opterećivati, jer nismo očekivali da će Slobodan poginuti, a tebi se Boris nismo nikada nadali, da ćemo se ikada sresti u životu. Možda smo pogrešili, možda bi bolje bilo da smo to detetu rekli dok je još bio mali, lakše bi on to prihvatio. A eto život nas je ipak slučajno sastavio i tu smo, pa ja predlažem da vas dvojica date krv na analizu za DNK, pa ako se potvrdi da ste svoji, neka nam je svima sa srećom.

Boris: -Ja se slažem da analiziramo krv i radovaće me ukoliko se potvrdi da smo iste krvi. Ja predlažem da to učinimo dok sam ja još ovde, ako možemo još danas?

Pristanak je dao i Borislav i otišli su u lokalnu ambulantu i dali krv, sa nalogom da se analizira DNK. Rečeno im je da će rezultat stići između dve i tri sedmice.

Vraćajući se kući dogovorili su se da Boris ponovo doputuje kod Dunje i Majkla i da će biti njihov gost, ukoliko rezultat bude pozitivan. Ukoliko bude negativan, Boris je izrazio mišljenje da u tom slučaju on nebi želeo da im pravi neprilike. Što se tiče Majkla, obzirom da je Dunja nedavno venčana sa njim, Boris je rekao Dunji da ona sa njim to dogovori kako ona misli da će biti najbolje, jer on nebi želeo da se meša u njihove odnose. Kada su se Boris i Majkl sreli, nakon što je Majkl došao kući, u Majklovoj i Dunjinoj kući, Dunja je Borisa predstavila kao svoga prijatelja iz detinjstva. Oni su malo popričali, upoznali se i Boris im se zahvalio na svemu. Pozvao je Milana telefonom da dođe po njega i da se oni vraćaju.

Sa Borislavom se zagrlio i poljubio, a zatim isto to učinio sa Dunjom. Sa Majklom se pozdravio i još jednom svima zahvalio na prijemu, poželevši svima svako dobro i sreću, napustio im je kuću. Svi su mu mahali, a Dunja i Borislav su ga ispratili do kola.

Boris se sutradan vratio u Toronto, a Borislav je još ostao kod majke i očuha u Kenmuru. Dunja je nastojala da sinu što prikladnije objasni svoj postupak, kako bi on to razumeo i prihvatio. Obzirom da je on odrastao neznajući za taj slučaj nije mu bilo lako da to prihvati, ali je bio dovoljno obrazovan i opredeljen za naučna dostignuća, pa je veštačku oplodnju razumeo i postepeno počeo da svoj slučaj prihvata kao istinit. Boris im se javio telefonom kada je stigao svojoj kući i zamolio Dunju da mu javi rezultat DNK čim ga bude dobila.

I upravo nakon tri sedmice rezultat je stigao na adresu Dunje u Kenmur. Kada je ona primila pošiljku dugo je držala pismo u rukama i delovala uplašeno, očekujući kakav je unutra njegov sadržaj. A kada ga je otvorila, nije mogla verovati svojim očima, vrisnula je od sreće. Borislav je odmah shvatio da je rezultat pozitivan i sa osmehom joj je prišao, zagrlio majku i upitao je:

-Da li je istina, imam li ja oca?

-Imaš, odgovori mu majka! I snažno ga poče grliti i ljubiti. Borislav ju je zagrlio i pustio je da se ona od sreće isplače. Dunja je osećala zadovoljstvo da joj se ostvarila životna želja, iako je bila nedavno udata za Kanađanina, sa kojim je imala lep život.

Nakon sat vremena, kada se smirila, telefonirala je Borisu, diktirajući mu rezultat:

DNK Boris Dražić Borislav Dragić

DYS3931212

DYS3902323

DYS191515

DYS3911010

DYS385a1515

DYS385b1010

DYS4391212

DYS389i1212

DYS3921212

DYS389ii2828

DYS4581616

DYS4371414

DYS4481919

YGATAH41111

DYS4561414

DYS5761818

DYS5701818

DYS438 9 9

Kad je Boris čuo rezultat, da se DNK u potpunosti slaže za obadvojicu, obećao je da će odmah rezervisati avio kartu i javiti im vreme dolaska. -Taj rezultat moramo svečano proslaviti, dodao je i pozdravi ih do sledećeg viđenja.

KRAJ

U Otavi, Kanada, Februara 2018

PODELITE OVAJ TEKST NA: