detalj slike: KRK Art dizajn

MILUTIN MILANKOVIĆ (1879-1958)

Srpski genije svetske nauke, astronom i matematičar, osnivač klimatologije i klimatskog modeliranja, tvorac najsavremenijeg kalendara na svetu i najveći putnik kroz prostor i vreme.

Milutin Milanković, naučnik čija je teorija ledenih doba prihvaćena u svetu i potvrđena najnovijim univerzalnim istraživanjima. Rođen u Dalju, a studije tehnike završio u Beču, kao jedan od najboljih studenata svoje generacije. U Austriji je radio kao inženjer, ističući se svojim konstrukcijama i nekim inovacijama, a potom dolazi u Beograd, gde postaje profesor na univerzitetu i radi do kraja života. Napravio je dela trajne vrednosti i njegovo ime je upisano među zvezde. Ruski naučnici su bili oko Meseca kada su jedan krater nazvali imenom Milutina Milankovića na suprotnoj strani Meseca, što je usvojeno kao međunarodno priznanje. Tačnost Milankovićevih proračuna najveći su dokaz njegove teorije koju je nazvao Kanon osunčavanja. Bio je potpredsednik Srpske akademije nauka, a opet relativno nepoznat u svojoj zemlji, što je podneo džentlmenski, ćutke, dostojanstveno. Imao je briljantan stil pisanja. Najvažnija su njegova dela: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na ledena doba;Nebeska Mehanika; Istorija astronomske nauke; Kroz prostor i vekove; Kroz carstvo nauke; Spisi iz istorije nauke i drugo: Članci, govor i razgovor; Sećanja, iskustva i znanja. Po zanimanju je bio inženjer, a po poslovima astronom i matematičar izuzetnog kvaliteta. Ostao je upamćen i kao istoričar nauke i svedok razvoja srpske nauke u prvoj polovini dvadesetog veka. Milankovićevo delo Kroz svemir i vekove, prvi put objavljeno na nemačkom jeziku u velikom tiražu, u kome je briljirao kao naučnik. U ovom delu on vodi čitaoca na veoma zanimljiv put kroz drevni Vavilon, staru Atinu, do Aristotela i Arhimeda, Aleksandrijske biblioteke i posete Kleopatri, i dalekih prostora. Milankovićevi važni radovi uključuju Matematičku teoriju klimatskih promena; Astronomski almanah Ledenih doba i milenijumi pomeranja Zemljinih polova. Ako su Keplerovi i Njutnovi zakoni kretanja nebeskih tela prvi zakon univerzuma, onda je Sunčevo zračenje Milankovićevog zakona drugi zakon. Milanković je bio prvi u svetu koji je izračunao sunčevo osunčavanje zemlje i svih planeta Sunčevog sistema, što se potvrdilo kao savršeno tačno. Milankovićeva Matematička teorija osunčavanja je 1995. godine u celom svetu proslavljena kao jedno od najvećih dostignuća ljudskog stvaralaštva dvadesetog veka. Milanković se nije bavio naukom od koje je živeo, već je živeo da bi se bavio naukom. Milutin Milanković na svoj način spaja astronomiju, matematiku, fiziku i geofiziku sa književnošću, istorijom i filozofijom. Takođe je napravio, do sada, najtačniji kalendar na svetu. Objasnio je Aristarhovo učenje o kretanju planeta Nepokretne zvezde, reprodukujući epiciklično kretanje planeta u Sunčevom sistemu iz Apolonijeve teoreme. On je dokazao da su klimatske promene uzrokovane astronomskim uzrocima, pa se dešavanja na zemlji odvijaju po zakonima neba. U svojim istraživanjima bio je prvi u svetu koji je primenio teoriju klime. Za njega se kaže: „Ako je vrednost planeta zaista određena sunčevom energijom, onda vrednost Milankovićevih podataka daje svetlost koja se prenosi na generacije. Kad bi samo na trenutak svetlost zasijala na njegovom životnom putu, Milanković bi bio na svojim putovanjima.

Kao astronom, matematičar i geofizičar, Milanković je pre svega u nauci, priznat kao začetnik savremene klimatologije i klimatskog modeliranja. Radeći na problemu uticaja astronomskih faktora na klimu tokom geološke prošlosti Zemlje, Milanković je na tačan način objasnio periode nastanka, razvoja i povlačenja glacijalnih faza u poslednjih 600.000 godina. Milanković je dokazao da su nagib ose rotacije i ekscentrične orbite Zemlje oko Sunca i dugotrajni dominantni faktori koji su uticali na promenu klime u geološkoj prošlosti.

Njegovo delo „Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na ledeno doba” je najznačajnije delo srpske nauke u dvadesetom veku, a proračun sunčevog osunčavanja i srednje godišnje temperature površine Marsa i nižih slojeva njene atmosfere, su kasnije dokazala svemirska istraživanja i njegovi proračuni su pokazali apsolutnu tačnost.

Milankovićev kalendar je do sada najtačniji kalendar napravljen u ljudskoj civilizaciji. Njegov kalendar se zasniva na eliminisanju zaostatka od 13 dana, kako dovodi na isti nivo sa gregorijanskim kalendarom. Prestupne godine u gregorijanskom kalendaru su one koje su deljive sa četiri bez ostatka, uključujući vekove, sekularnu godinu. Po Milankoviću su prestupne godine deljive sa 9, a ostatak od 2 ili 6, i sve ostale i svetovne, su proste godine. Na ovaj način je postignuta opšta tačnost i do 2800 godina, pa ne bi bilo nikakvih neslaganja sa gregorijanskim kalendarom. Konkretno, 2800 godina po gregorijanskom kalendaru ima prestupnu godinu, prema Milankoviću ne. Prema Milankoviću, trajanje solarne godine iznosi 365,24222 dana, odnosno 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48 sekundi, što je dve sekunde duže od tzv. „Tropska godina“. To znači da je za akumulaciju razlika od jednog dana potrebno vreme od 43 200 godina. Ovaj Milankovićev kalendar, nažalost, ni do danas nije prihvaćen, iako je to Milankovićev kalendar usvojen na Svepravoslavnom kongresu 30. maja 1923. godine u Istanbulu.

Milutin Milanković je genije, koga je svet definitivno prepoznao 10. decembra 1976. godine, kada je časopis „Sajens” objavio rezultat opsežnog petogodišnjeg projekta, čiji je glavni zadatak bio da potvrdi ili opovrgne Milankovićevu računicu. Kada se potvrdilo da su varijacije zemljine orbite zapravo „Pejsmejker” ledenih doba, sve dosadašnje sumnje su nestale, a naš genije je konačno prepoznat i zaslužio mesto u naučnoj eliti sveta. Milankovićev rad je postao osnova mnogih studija jer se dotiče problema mnogih naučnih disciplina.

O značaju Milankovićevih radova govori i činjenica da je 1982. godine u Sjedinjenim Državama organizovan simpozijum „Milanković i klima“, koji je okupio preko 90 najeminentnijih naučnika iz celog sveta. Svi oni okupili su se u ime delo našeg velikana, koji su bili zainteresovani za interakciju sunca i zemlje. Kako se kriju u svemu ovome i drugi elementi poslužiće činjenici da je za dati skup najveći interes iskazala i organizacija NATO-a, pa čak i nekifinansijeri.

Milanković je preminuo 12. decembra 1958. Iza sebe je ostavio niz udžbenika, a posebno su se koristili u nebeskoj mehanici, predmetima koje je držao na Beogradskom univerzitetu od dolaska 1909. do penzionisanja 1955. godine. dobra reč i zato su njegovi radovi, kao što su „Istorija astronomskih nauka”, „Kroz oblast nauke”, „Tehnika u antičko doba” i „Nauka i tehnika kroz vekove” najbolji naučnopopularni tekstovi na srpskom jeziku, a njegov roman „Kroz prostor i vekove” postao je zaštitni znak Milankovića. Danas se prepoznaje po svemu što je bilo najveće putovanje kroz prostor i vreme. Njegovi memoari „Sećanja, iskustva i znanja“ u potpunosti odražavaju kakav je bio Milanković kao čovek i kao naučnik.

Naučna dostignuća Milankovića jednaka su dostignućima Tesle, Pupina, Cvijića, Mike Alasa ili Pančića, kao i mnogih svetskih naučnika. Istovremeno, evidentno je da je naš najcitiraniji naučnik Milanković, koji vremenom još uvek raste.

Radeći na problemu uticaja astronomskih faktora na klimu tokom geološke istorije Zemlje, Milanković je na precizan način objasnio periode nastanka, razvoja i povlačenja glacijalnih faza tokom proteklih 600.000 godina. Milanković je dokazao da su precizne promene nagiba ose rotacije i ekscentrične orbite Zemlje oko Sunca dominantni dugotrajni faktori promene klime u geološkoj prošlosti. Time je, naravno, dao najveći doprinos nauci. 1988. godine u Peruđi (Italija) organizovan je naučni seminar na tu temu pod nazivom "Ciklostratigrafija". Zvanično je inaugurisan novi istraživački metod koji u osnovi ima Milankovićeve cikluse insolacije, koji pomera ritmičke slojeve stena detektuje sve hladnije i toplije cikluse, kroz koje prolaze naša planeta.

Širom sveta, nažalost, Milankovićevo stvaralaštvo više se ispituje nego kod nas, gde je živeo i neumorno radio skoro pola veka. Zašto je Milanković u svojoj zemlji tako malo poznat i još uvek u velikoj meri prepušten pojedincima. Milanković je nacionalno blago i kao takav bi imao mesto koje mu pripada. Medalju „Milutin Milanković“ Evropsko geofizičko društvo redovno dodeljuje od 1993. godine na svojim godišnjim sastancima. Razumno je, dakle, pitanje da li je onda Milanković svetsko ili naše, a najtačniji odgovor je: svetsko i naše.

Povodom 125 godina od rođenja našeg velikana Milankovića u Beogradu, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) je 2004. godine održala skup, kome su prisustvovali svetski poznati naučnici i druženje tokom četvorodnevnog perioda potvrdilo je Milankovićev najveći doprinos svetska nauka.

Aleksandar Petrović, član organizacije pomenutog skupa, napisao je o Milankoviću knjigu „Insolacija i klima“ koja je predstavljena na Samitu Zemlje u Johanesburgu. Za Milankovića on kaže: „Ono što je Njutn za Engleze, Milanković je za nas."

Iako je Milanković imao veliki doprinos u inženjerstvu, gde je postigao značajne rezultate, kako sam kaže, njegov „Kanon osunčavanja je drugi član Kodeksa univerzuma“ i prvi član Matematičkih principa Isaka Njutna. Ovim je rekonstruisao svoju krivu insolacionog ritma ledenih doba, pokazujući da se ona na našoj planeti menja ciklično, što je posledica astronomskih faktora koji određuju dugoperiodično kretanje naše planete i njen odnos prema Suncu. Poput Kopernika i Njutna, on je povezao dešavanja zemlje sa nebom, i pokazao da su nebeski događaji pravi uzrok onoga što se dešava na Zemlji. Dok je Njutn govorio o gravitacionom kretanju planeta, Milankovićev „Kanon osunčavanja” govori o termodinamici i poštovanju planete prema Suncu. Kako nema tačke na Zemlji gde Milankovićev „Insolacioni kanon” nije potvrđen, to ga je praktično izdiglo iz naučnih okvira i pretvorilo u planetarni fenomen. on je prvi, još početkom 20. veka, izračunao temperaturne režime na Mesecu i planetama u unutrašnjem Sunčevom sistemu: Merkur, Venera, Mars. Njegovi proračuni su u potpunosti u skladu sa rezultatima dobijenim sa Marsovih kosmičkih sondi koje su tamo poslate. Ova Milankovićeva je uspela da postigne najviše što se može postići u nauci, osnovala naučnu disciplinu i dala joj kosmičku dimenziju. Njegovo ime nosi toponime na Mesecu i Marsu i maloj planeti. NASA je Milankovića zvanično uvrstila među 15 najznačajnijih naučnika svih vremena koji se bave naukom na Zemlji.

REZIME: MILANKOVIĆ – ŽIVOT i DELO

Milanković je rođen u Dalju 1879. godine, pohađao je Visoku tehničku školu u Beču (danas Bečki tehnološki univerzitet) gde je diplomirao građevinarstvo 1902. godine, kao jedan od najboljih studenata generacije, a doktorirao tehničke nauke 1904. godine. Radio je u tada poznatoj firmi Adolfa barona Pitela Betonbau-Unternehmunga u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge konstrukcije od armiranog betona širom tadašnje Austro Ugarske. Milanković je nastavio da se bavi građevinarstvom u Beču do jeseni 1909. godine, kada mu je ponuđena katedra za primenjenu matematiku (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) Univerziteta u Beogradu. Godina 1909. označila je prekretnicu u njegovom životu. Iako je nastavio da istražuje različite tehničke probleme koji se odnose na primenu armiranog betona, više se koncentrisao na fundamentalna istraživanja. Već 1912. njegova interesovanja su se okrenula sunčevoj klimi i temperaturama koje su vladale na planetama.

Život

Turbulentni događaji odigrali su se čim se skrasio u Beogradu, kada su se odigrali balkanski ratovi (1912-1913) praćeni Prvim svetskim ratom. Kada je izbio rat 1914. godine, bio je interniran od austrougarske vojske u Nežideru, a kasnije u Budimpešti, gde mu je dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Sve vreme svoje internacije u Budimpešti posvetio je sunčevoj klimi i temperaturama na planetama, a do kraja rata završio je monografiju koja je objavljena 1920. godine u publikacijama Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti ‘’Gauthiers-Villards’’ u Parizu, pod naslovom ‘’Matematička teorija termičkih pojava izazvanih sunčevim zračenjem’’.

Rezultati izloženi u ovom radu doneli su mu značajnu reputaciju u naučnom svetu, posebno zbog njegove „Krive osunčanosti na površini Zemlje“. Ova solarna kriva nije bila stvarno prihvaćena sve do 1924. godine, kada su veliki meteorolog i klimatolog Vladimir Kepen sa svojim zetom Alfredom Vegenerom uveli krivu u svom radu pod nazivom ‘’Klime geološke prošlosti’’. Posle ovih prvih poklona, Milanković je 1927. godine pozvan da sarađuje u dve značajne publikacije: prva je bila priručnik o klimatologiji (Handbuch der Klimatologie) i drugi priručnik Gendopku o geofizicima (Handbuch der Klimatologie). Prva, za koju je napisan uvod (Matematička ruska nauka na klimi i astronomska teorija varijacija klime), objavljena 1939. godine. U tom radu se dalje razvija teorija planetarne klime sa posebnim osvrtom na Zemlju.

On je stvorio pravilo prestupne godine u revidiranom julijanskom kalendaru, koje koristi mnoge pravoslavne crkve, što je tačnije i od julijanskog i od gregorijanskog kalendara, najtačnijeg kalendara na svetu.

Za drugi udžbenik Milanković je napisao četiri poglavlja razvijajući i formulišući svoju teoriju sekularnog kretanja Zemljinih polova i svoju teoriju o glacijalnim fazama (Milančevićevim ciklusom), na početku glacijalnog ciklusa. Potpuno svestan da je njegova teorija sunčevog zračenja uspešno završena i da su radovi koji se bave ovom teorijom raspršeni u odvojenim publikacijama, odlučio je da ih prikupi i objavi pod zajedničkim imenom. Tako je 1941. godine, uoči rata u njegovoj zemlji, završeno štampanje njegovog velikog dela ‘’Kanon der Erdbestralung und seine Anvendung auf das Eiszeitenproblem’’ (‘’Kanona osunčavanja’’) u izdanju Kraljevske srpske akademije. Ovaj rad je preveden na engleski pod naslovom “Canon of the insulation of the Ice-Age” 1969. godine od strane Izraelskog programa za naučne prevode, koji su objavili Ministarstvo trgovine SAD i Nacionalna naučna fondacija.

Pedesetih godina prošlog veka izneti su razgovori o Milankovićevoj teoriji ledenih doba; ove mere su uglavnom stizale od meteorologa koji su tvrdili da su promene insolacije usled promene u elementima Zemljine orbite premale da bi značajno narušile klimatski sistem. Međutim, krajem 1960-ih i 1970-ih, istraživanje dubokomorskih sedimenata donelo je široko prihvatanje Milankovićevog pogleda, pošto se otkrivena periodičnost (100.000 godina) tako brzo poklapa sa našim orbitalnim periodom.

Rad

Pored svog naučnog rada, Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je udžbenik o istoriji astronomije i dve knjige na popularnom nivou: Kroz svemir i vekove je fiktivan razvoj astronomije, dok se druga, pod nazivom Kroz carstvo nauke, bavila razvojem egzaktne nauke.

Milanković je objavio i trotomnu autobiografiju na srpskom jeziku, Sećanje, Iskustva i Vizija, koja nikada nije prevedena. Zbog toga je njegov sin Vasko Milanković upotpunio biografiju: Moj otac Milutin Milanković.

Milanković je 1920. godine izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, 1924. za redovnog člana, 1925. za dopisnog člana Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, a za člana „Nemačke nacionalne akademije” 1926. Godine u Halleu; bio je i član mnogih naučnih društava i srodnih organizacija, kako u Jugoslaviji tako iu inostranstvu.

Imena:

Krater Milanković na suprotnoj strani Meseca

Milanković - krater od 118 km na Marsu na 54,4N, 213,3E

1605. Milanković – mala planeta.

Milutin Milanković

PODELITE OVAJ TEKST NA: