detalj slike: KRK Art dizajn

KARTA DO NEBA

Hoćeš li me oplakati?

Moglo bi mi značiti.

Mislila sam, svejedno mi je,

Čemu se za, krhki, sentiment kačiti?

Kad jednom usnim večnim snom,

I kad se spojim sa crnim tlom,

Nije me briga,

Šta će se desiti,

Ko će se radovati, piti,

A ko, ravnodušan biti...

Ali, tvoja suza mi treba.

Ona je moja karta do neba.

ČOVEČE

Hej čoveče, mali, posustali

zagalamiš,

zaigraš,

zapevaš,

pa onda

ućutiš, sediš, plačeš.

A posle, opet, na noge skačeš...

OGLUVELA VASIONA

Nema Hemingveja,

da nas podseti na Džona Dona.

I nema zvona,

što na uzbunu zovu,

ili oplakuju.

Ogluvela  vasiona,

ljudi spavaju,

đavoli  poskakuju.

MELANHOLIK

Prtljag, težak,  krivice vuče.

U izgnanstvo svoje duše,

iz ovog sveta  beži.

Nežni leptir,

koji, mnogo puta, od tuge umre,

pre nego što zauvek ode.

BESKUĆNIK

Od betonske klupe, ispred zgrade,

napravio je postelju.

Pa tako, vidimo ga

kako na počinak kreće,  

pokriva se, gomilom prljavih ponjava,

ili ujutro, raspolućen između svetova,

na svom ležaju sedi, pospan.

Prolazimo, moj mali pas, i ja...

Ostacima tuđeg života,

u kese spakovanog,

ogradio se od ostatka sveta.

Nije samo beskućnik,

on je i vlasnik nečije,

do pola pojedene, tegle s krastavcima,

starog bojlera i

polomljene hoklice.

On je domaćin, gazda,

ove kuće na ulici,

koju ljuti stanari,

deponijom nazivaju.

Kaiš zatežem,

da posed ovaj ne ugrozi,

moj mali pas,

i ja, prolazimo...

PODELITE OVAJ TEKST NA: