 | Mileva Lela Aleksić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ZLATIBOR
,, Popov kolac'' i Manastir Dubrava
,, Zlatibore, moj zeleni bore...''-odjekivala je iz daleka pesma,, iz vika'', originalni melos zlatiborskih gorštaka. Dva snažna muška glasa su se natpevavala, nadovezivala, čas pojačavala, čas utišavala. Pesma se treperavo pronosila preko proplanaka, provlačila se kroz krošnje borova, pa se umilno priljubljivala uz lice pastirice koja na pašnjacima Šainovca napasa svoje stado. Sanjarila sam ispod krošnje starog bora, čije stablo je, ko zna kad, ranio grom, ostavivši duboki ožiljak koji će nositi do kraja svog zlatiborskog trajanja. Polovina grana se osušila, drugi deo krošnje je nastavljao da živi u ritmu prirode, čas grejan Suncem, čas šiban olujnim vetrom, čas kidan gromovima. Kao i u životu većine ljudi.
Dok ispružena na sasušenoj travi, sa rukama ispod glave, osluškujem zvuke iz prirode, pomešane sa muškim pojanjem i odjekom medenice iz stada, razmišljam kako da prikupim legende o neobičnim toponimima na Zlatiboru, gde da pronađem sagovornika, gorštaka, koji je nasledio kazivanja od svojih starina, a ponešto što je zaboravio dogradio iz svoje mašte. Kroz polu spuštene trepavice, posmatram lepotu moje zlatne planine, upijam mirise borove smole i livadskog bilja. Sa sasušenih grana padaju iglice četinara po mom licu i kosi. Vetar huči u borovima, nadjačava pesmu koja se utišava, negde iza brda. Šta ako se nebo razljuti, zatrese se planina od gromova? Skloniću se u oronulu kolibu, polu zarušenu, pokrivenu šindrom, koja se strmo spušta do razrušenih vrata. Iz razmišljanja trže me dozivanje.
-Oooj, Danice! Ajd' sjargaj ovce do kolibe, da ih pomuzem.
Ustadoh da pozdravim gorštakinju u izbledeloj odeći, sa šarenom pripasanom keceljom i maramom povezanom na potiljku. Odmeri me od glave do pete. Vidi da sam zalutala u srcu planine.
-'Ajde djete moje, budi valjana. Pomozi da skupimo ovce, vreme je već odavno za mužu. Zadržaše me dangube moje. Došli iz Užica, dokoni, a meni,, đavo kožu dere'', ne znam šta ću prije. 'Oće da im,, razvlačim'' pitu sa sirom i zeljem. Ne znaju to da zgotove moje snaje u gradu, pa sinovi došli majci da ih na'ranim k'o nekad, kad su ovim livadama bosonogi vijali. Uvek u kući ima sira i kajmaka, a u vrtu lobode. Ja to očas zgotovim. Ako, neka su došli majci-govori nekako razneženo.
Dohvatih suvu granu ispod bora i krenuh prema stadu. Samo da ne muzem ovce, pomislih u sebi. A, ovčice krotke, po ustaljenoj navici uđoše u kolibu. Zasviraše mlazevi mleka, kao zvuci frule. Jaki prsti izvlače mleko iz vimena, koje miriše na planinu. Posmatram zadivljena. Stara planinka me podseti na moju majku. Zaiskriše uspomene. Kao da prizvah mislima mlekaricu koja podiže pogled prema meni.
-Sad ću ja da procjedim mlijeko. Da popiješ ovako sveže pomuženo. Zdravo je. Kad se skuva ubije se sve što valja u njemu. Nekad su i jevtiku liječili nekuvanim ovčijim mlijekom.
-Sad nema jevtike, al'ima korone.
-E, dolaze kod mene da im dajem surutku, da čiste otrovana pluća. Doš'o đavo po svoje. Što nikad nije u nas bilo, sad biva. Nemoj da se pelcuješ... To nipošto... Bježi 'vamo kod nas. Vidim ti ja po očima da si dobra duša. Da te naučim da praviš sir i da,, razvlačiš'' domaću pitu.
Ne rekoh dobroj duši da znam da pravim sir i da spremam domaću pitu. Razmišljam kako da se izvučem da ne popijem sveže pomuženo mleko. U detinjstvu majka me jurila po dvorištu sa lončetom mleka. Bežala sam na stari dud, ali ovčje i kozje mleko nisam htela da pijem. I na kraju, pobeđivala je moja upornost. Pila sam mleko od naše krave Belke koju sam hranila detelinom iz ruke. Vedrica od borovih daščica napunjena do vrha, šapuće penušavim žuborenjem. Umorne ruke skrštene na krilu. Dok ispred kolibe jedemo sir, kajmak i toplu proju, zaustih da pitam po nešto o neobičnim nazivima nekih zlatiborskih predela. Trže me glas moje domaćice.
-Stani... Ni makac... Ne prilazi stublini. Nemoj da mi poganiš vodu.
Okrenuh se. Jedna od turistkinja iz velikog grada, pomislila je da je na plaži. Ne znajući da planina ima svoja pravila, kult vode, pošla je na izvor što žubori iskričavim, hladnim kapima, oskudno odevena, samo u donjem delu kupaćeg kostima. A i to...
-Idi djete, života ti, za'vati joj vode iz stubline. Greota je da ostane žedna. Neću onak'a da mi prilazi stublini.
Spustih se do izvora. Na uglačanom kamenu, stajalo je prevrnuto staro emajlirano lonče. Zahvatih vodu i odneh je zaprepašćenoj gošći koja je, kao ukopana, stajala u mestu na zapovest gospodarice planinskih običaja. Probudi se u meni ponos mojih gorštaka. Ljubazno napojih žednu dušu. Vratih se i zagrlih moju Jagliku. Zagrlih majku u sećanju.
-Znaš li mi što reći, zašto se neki krajevi na Zlatiboru zovu Jokina ćuprija, Oko, Smiljanića zakosi, Popov kolac?
-A, što će ti to?- pita moja planinka.
-Nešto pišem. Da sačuvam ponešto za neko novo vreme, za ovu decu što se sada rađaju i što će se u budućnosti roditi. Današnja deca znaju sve o tuđim zemljama, gledaju strane filmove, čak više vole i tuđu hranu, nego našu domaću... Iščupaćemo se iz korena kao onaj bor što ga je nakrivio vetar. Znaš li i da imena dobijaju neka tuđa po likovima junaka iz filmova?
-Nagrdilo se sve... E, da sam znala da će nekome to zafaliti, više bi pamtila. Znam ja šta ti 'oćeš. No, mogu ti samo reći po nešto o Popovom kolcu.
Otvorih novi list, žurno uzeh olovku u ruke.
-Govorili su i moji stari da je bilo jedno parče zemlje nekog siromaška na Zlatiboru... mnogo davno, još dok su Turci bili u ovom kraju. E, zapadne za oko baš ta livada jednom Turčinu i šćede je prisvojiti za sebe. Dođe to do kadije, da presudi čija je zemlja. Nesretni siromašak, kud će, šta će, zavapi pred popom da posvedoči da je to njegova livada. No, ni pop nije znao zasigurno, promišljao, promišljao, pa ode na livadu, stavi u opanke zemlje i pozvaše kadiju, Turčina i Zlatiborca.,, Tako mi ove zemlje na kojoj stojim, ovo imanje pripada ovom siromašku''-zakle se pop. No kadija bijaše prepreden.,, Izuj opanke, pope!''-povika. Iz opanaka istresoše zemlju, a nesretnog popa nabiše na kolac. I tako do dana današnjeg osta naziv,, Popov kolac.''
Zaćutasmo, oborenih pogleda. Zatvorih svesku. Za danas je dosta. Neki čemer zagorčio dušu. Osećam na licu pogled moje kazivarke. Pogledah je suznim očima. Žuljevita ruka se spusti na moju glavu. Majka... To je utešiteljska ruka srpske majke.
-Ako sve tako primaš srcu, nećeš dobro proći u životu. Davno je to bilo, a ti k'o da je bilo juče. Ajmo da tražimo ivu. Znaš li šta je iva? To je travka što sve liječi. Jesi li čula kako kažu:,, Trava iva od mrtvoga napravila živa.''
Hodam iza umornih koraka. Stara suknja neodređene boje, izbledela od planinskog Sunca, vijori se na vetru.
-E, ovo ti je sporišak. Beri ovo. Tu travku još zovu hajdučica. Hajduci su njome vidali ljute rane. Aha, evo i podubica. To je kad te boli želudac, kad si nervozna i kad poj'deš nešto što ti ne prija. E, idi tamo, vidiš one žute cvjetiće na stabljici. To ti je kantarion. Načini ulje, da imaš za opekotine i za rane. E, ima i lincure. To je g'rko k'o čemer. Stavlja se korijen u rakiju, pa kada odstoji, pije se,, našte''. Dobro je za srce.
Napunih naručje prirodnom apotekom. Kako sam preosetljiva, sve će mi ovo zatrebati. Poljubih ruku mojoj planinskoj domaćici. Zagrli me, snažno. Izoštrenim instinktom, gorštaci osećaju dušu drugog čoveka. U mom srcu zaiskrilo sećanje na majku. Bože, hvala ti za ovu ljubav, čistu kao stublinica što žubori sakrivena u podnožju pašnjaka. Vreme je da krenem, pogledah koliko je Sunce odmaklo u svom hodu na horizontu. Baš divno što mi je prazna baterija telefona, da mi ništa i niko ne remeti ovaj sklad, mene sa samom sobom. Želela bih da opet posetim moju dobročiniteljku. Zaustih da upitam za broj telefona, urbana navika.
-Dođi kad 'oćeš i ostani kol'ko 'oćeš. Naša kuća je dolje pod brdom. Imamo i mi ta sokoćala. Ja više volim da progovorim sa čeljadetom uživo, da ga u oči gledam, da vidim šta mi misli.
-Doći ću da berem pečurke, one rujnice što rastu u jesen ispod borova.
-Ne beri bez mene. Samo jednom se greši sa pečurkama. A, nemoj da pogrešiš. Treba da napišeš to što si naumila... I meni da knjigu doneseš...
Pozdravih se i krenuh. Idem prečicom, preko pašnjaka, da se još jednom napijem vode sa izvora.
-Eeeej, sačekaj me-doziva me grleni glas moje Jaglike.
-'Ajde sa mnom do kuće. Da mi pomogneš ponijeti mlijeko i ove trave. 'Ajde blago meni! Stići ćeš u to tvoje Užice. Ne treba žuriti. Žurila ne žurila, biće kako Bog odluči. Je li tako?
A u dvorištu, ograđenom ogradom od pletenog pruća, pravo etno domaćinstvo sa kućom na kamenom podrumu, vajatima, mlekarom, salašom, starom odžaklijom od ćerpiča, na kojoj su prozorčići sa vezenim draperama na ručno tkanom platnu. Ispred kuće cvetnjak u kome je starinsko cveće: kaloper, čelenka, kadifice, bosiljak, neven, georgine, zevalice, miloduh, divlja nana...
-Uzmi ove čajeve, i te što si naumila da nosiš kući. Zadeni to ispod streha od vajata da se suši na promaji. Đe bi ti to sušila dolje u gradu? Doći ćeš ti jopet, vođe. Vidim ti ja u oku da ti voliš selo.
Ispod krova, između brvana provlačim stabljike hajdučice, kantariona, ive i dišem, dišem lepotu sačuvanu u iskonskom čistom obliku. Ovo je izvorište i uporište, ovde je temelj i krov mog naroda kojim se ja ponosim. Moji gorštaci... Kao da sam došla u svoj dom. I plakala bih i grlila bih ovu čistu planinsku dušu i zavirila bih u svaki kutak, i u sve škrinje...
-Majko... Moram da te zagrlim.
Privijam se uz grudi koje mirišu na borove, na bilje. Dve krupne, snažne ruke me čvrsto drže u zagrljaju. Ne smem da zaplačem. A plakala bih na tom ramenu, od radosti, od sećanja, od uspomena na moju majku, baš ovakvu, stamenu, čojstvenu, koja instinktom oseća šta mi je potrebno, šta me radosti...
-'ajdemo u vajat. Imam nešto za tebe. Ljeto će brzo proći, a kad zakovitla zima, trebaće ti vunene čarape, da imaš za po kući. Zimi nemam mnogo posla, pa napletem svega od vune... Ehej, dok me još ruke služe. Poslje ćemo u mljekar da poneseš sira i kajmaka i vlašu mlijeka.
U torbu od prtenog platna dve snažne, žuljevite ruke, pakuju za mene hranu, sa nekom neobičnom radošću na licu. I komad preostale pite, i jabuke petrovače, i sir i kajmak, i hleb od celog pšeničnog zrna. Smeši mi se duša. Ne odbijam ništa, ali već smišljam kako ću uzvratiti, ako je, uopšte, moguće uzvratiti ovakvu ljubav.
Vratih se sa planine u moj,, Mali Carigrad''. Zabeležih bolnu legendu i ugostih se jednom čistom dušom. Darovi... Nesvakidašnji.
...Bio je avgustovski dan, praznik Svetog Pantelejmona. U starom džipu, kupljenom na vojnom otpadu, po ko zna koliko puta sređivanom i prepravljanom, sa mojom družinom, krećem u manastir Dubravu. Magistralni put preko Zlatibora vodi za Crnu Goru. Turisti grabe prema moru, a mi skrećemo desno kod putokaza za Ribnicu. Zlatna planina... Pašnjaci, brežuljci zaodenuti četinarsko šumom, stare, oronule pastirske kolibe, po neki usamljeni bor kraj krivudavog puta i livade kao raskošni ćilimi sa prekrasnim cvetnim šarama. Bože, hvala ti što sam kći planine, što je moj Zlatibor ukras moje matuške Srbije. Doduše, ja sam rođena u podnožju, ali i do mog roditeljskog doma, dopirao je miris četinara sa Zlatibora. U detinjstvu gledala sam u visove Čigote, zamišljajući kako bi bilo uzbudljivo da se ligurama spustim sa tog visokog brda. Ostavljamo iza sebe Ribnicu i Jablanicu i ulazimo u prostor nenarušene prirode. Samo poneka pastirska koliba svedoči da su ovde bili katuni. Znatiželja me zove da zavirim u te male domove, da udahnem mirise i patinu minulih vremena, da oslušnem puls života iz davnine, ali jutros smo po prvi put krenuli u manastir Dubravu, da proslavimo Svetog Pantelejmona u novoobnovljenom hramu. Samo kraćim delom putujemo asfaltiranim putem, a onda ulazimo na makadamski put, pun sitnog kamenja. Sada shvatam zašto putujemo terenskim vozilom, umesto automobilom.
-E, ovo je diližansa, kao na Divljem Zapadu-prozborih više za sebe, dok odskačemo na kamenitom putu, čas na jednu, čas na drugu stranu, udarajući glavama jedni u druge. Džip se neprestano spušta niz strmi put, koji su nedavno prosekli meštani uz pomoć vojne mehanizacije. Šta sve čuva u svojim nedrima naša planina... Dođu turisti u centar Zlatibora, šetkaju uređenim stazama pored jezera, uspenju se do spomenika ili se žičarom provozaju do Tornika i oduševe se Zlatiborom. A, naša planina, najveće blago skriva ušuškano, daleko od lakih puteva i radoznalih pogleda. Zaista, sve što je vredno, s naporom se zadobija.
...Bog svoje promisli otkriva svojim izabranim sledbenicima, u vremenu kada je to potrebno za spasenje i ukrepljenje vernog naroda. Svetogorski monah Danilo je bio sabrat manastira Studenica, isihastički se podvizavao u svetosavskoj isposnici. Daleko od briga ovozemaljskih, tihujući u osami, pogružen u molitvi, video je bistrije i dalje od ljudi opterećenih svakodnevnim brigama. I, kao što se često događa velikim molitvenicima, ocu Danilu se u snu javljao patrijarh German, usmeravajući ga da ide na Zlatibor i otkrije mesto na kome je bila srednjovekovna svetinja. Došavši u manastir Uvac, revnosni monah sa štapom u rukama i rancem na leđima, prohodio je zlatiborskim prostranstvima, tražeći, bilo kakav trag, o postojanju drevnog hrama, uporno, skoro dve godine. Prošavši planinu uzduž i popreko, došao je na južne padine Zlatibora, nastanio se u trošnoj kolibi, koja prokišnjava, bez struje, bez vode. U snu mu se javljao blaženopočivši patrijarh German i zapovedao mu da ide u selo i potraži domaćina koji ima najveće stado ovaca. Na njegovoj zemlji nalaze se ostaci drevnog hrama. Bio je to početak otkrovenja, strpljivo i trpeljivo ostvarenje cilja, posle mukotrpnog pročešljavanja planine. Meštaninu koji je prisluživao sveće u crkvi, ruke su požutele. Bilo je to znamenje, da će baš on otkopavajući temelje zarušene svetinje, pronaći dvesta šezdeset mletačkih zlatnika, koji će biti početni kapital za gradnju crkve posvećene Svetom Pantelejmonu. Zahvaljujući neimaru novinarstva, Zoranu Šaponjiću, vest o otkrivanju manastira Dubrava, otišla je u svet. Naš narod iz rasejanja, koji se nije iščupao iz korena, prikupljao je novčana sredstva. Tako je Bog nagradio potomstvom i bezdetni bračni par iz Amerike, koji dvadeset godina nije imao decu. Svako dobročinstvo se višestruko vraća.
Na uzvišenju, iza oštre krivine, zastajemo da osmotrimo moćne planinske masive u daljini, dolinu Uvca na južnoj strani i manastir koji se šćućurio kao u gnezdu, na zaravni između brda. Dubrava... Praznik Svetog Pantelejmona. Pristiže naš narod iz zlatiborskih sela, ali i sa druge strane Uvca, iz Republike srpske. Svi nekako svečani, ushićeni, radosni, kao jedna ozarena duša. Svako je poneo po neko posluženje ili srce puno ljubavi. Ispod vojničkih šatora postavljeni stolovi, čekaju verni narod da se ugosti za trpezom ljubavi. A hram... Kao kakav kutak iz raja... Mala crkvica okružena cvećem... Liturgija... Pojemo radosni... Blagodarimo Bogu za sabranje u njegovom domu.
Ispod vojničkih šatora sabornost... Oko pet stotina duša... Iz improvizovane kuhinje, u živom lancu, dodaje se hrana na stolove... Sve zlatiborska mladež. Radost ispunjava moje srce. Na ovim izdancima opstaće i vera i država i dom, i porodica. Ostaće duboko ukorenjena svetinja i njen verujući narod. U čelu sofre, velika ikona Svetog Pantelejmona sa obe strane okićena ćilimima. Ispod ikone nekako čudesno spokojan sedi stari monah, otac Danilo. Ispunio je dug Bogu i svome rodu. Posle tri veka od rušenja Dubrave, od strane Turaka, ponovo se čuju manastirska zvona. Odjekuje,, Gospode, pomiluj!''
...Napuštamo Dubravu u kasno popodne. Vojnički džip nas izvlači uz strmi uspon. Ćutimo, svako sa svojom radošću u srcu. Ispred nas jedna,, Lada-Niva'' jedva vuče svoje putnike. Sunce razasulo zlatnu prašinu po vrhovima planina u daljini. Pored staze izobilje raznobojnog planinskog cveća. Na proplancima po koja koliba od grubo tesanih dasaka. Katun... Nikada nisam bila na katunu. Zamolih našeg vozača za kratak predah. Poželeh da zavirim u prostor prohujalog vremena. Na brvnima, pored vrata, na dva zarđala klina okačen volovski jaram. Iznad vrata napukla konjska potkovica. Na vratima od grubo tesanih dasaka prikovane dve ukrštene letve. Samo mene znatiželja mami u ovaj prostor oskudan po mnogo čemu i bogat po mnogo čemu. Na sredini poveće prostorije ostaci od ognjišta. Podigoh pogled prema krovu. Čađave grede se još dobro drže. U uglu jedan veći i jedan manji bakrač, sa debelim slojem gareži na dnu sudova. Brvna obojena dimom. Samo ponegde svetluca boja zlatnog bora. Na ekserima okačena dva sita. Jedan protak i jedno omanje sito za brašno. Oba sa izbušenim dnom. U uglu polica na kojoj zamirisa svežanj davno osušenog bosiljka. Sa desne strane, u blizini vrata, na komadu uglačanog kamena, još se dobro drži buca za vodu, na kojoj samuje lonče sa crvenim tufnama... Stari krevet od drveta i na njemu prašnjava slamarica. Tkanu ponjavu sa šarama na krajevima, odavno načelo vreme. U uglu spazih još jedna vrata koja vode u drugu prostoriju. Zatvorena... Na prikovanoj drvenoj ručki, okačen poderan sukneni gunj. Iza tih vrata, sanjaju tajne. Stojim pored zarušenog ognjišta i pokušavam da zamislim kako je tekao život na katunu. Eh, da mi je da doživim to vreme gde je sve bilo jednostavnije, a uzvišenije. Sa pobožnošću zatvaram vrata. Iza kolibe ograđen prostor od pletene ograde. Pogled mi privlači jarko zelena trava ispod kolibe. Moja znatiželja ne miruje. Krenuh ka zelenilu iz koga ističe voda. Izvor... Stublinica... Kako je ovde bio jednostavno uređen život, u skladu sa prirodom i Božjim zapovestima.
Zlatibor je mnogo više od turističkog mesta. Samo retkim tragačima za posebnom lepotom, otkriće se u svoj svojoj tajnovitoj raskoši. Samo retkima, koji umeju da poštuju tradiciju i pretke, ispričaće zaveštanja i legende. Svim dobronamernicima će ponuditi gostoljublje. Meni će darivati ljubav, koju ću uzvratiti iz dubine korena.
