|
|
| Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
SAN JEDNE NOĆI Videh te noćas kako šećeš po mom ramenu,međ' krovovima, ko predeo razlivena,a mesec krvav, oslepljen u plamenu,ceri se iz čaše, drzak ko opomena. I rekoh sebi da te više viđati nećuu senkama i drveću.Rekoh zbogom mladosti i proleću,al' videh te noćas kako šećeš mi po ramenu,prepoznah te po hodu i hirovitom ti pramenušto mi usne draži. Videh te noćas, a ti reci, slažida nisi bila ti.Viđah te i takvu, nepokolebljivu i stamenu,al' zar nismo takvi pomalo svi,katkad stabljika raži,katkad isklesani u kamenu? Videh te noćas kako šećeš mi po ramenui pružih ruku da dodirnem ti bradu,al' prkosna si i brza, letišdok ja padam ko kiša po ovom opustelom gradu. Videh te noćas...zamršen u sećanju.Pružam ruku i dah i korak;što više pružam, manje me želiš.Jak sam i gorakuvijen u tvom pramenu,a ti? Ko ćelija se deliš,nestaješ sa svetlimau jednom od domova...na njegovom ramenu. DAR Nekada si tren, gatka, plam,nekada urok, usud, blam. Nekada si vreme, ptica, oči,krilo, vrata, odeljak noći. Nekada škripiš, cepaš, pečeš,obiluješ, pretičeš putem sečeš. Nekada kliziš, padneš pa tečeš,usahneš, umukneš, istrčiš pa rečeš. Nekada vriš u kotlinama zriš,porasteš, osvaneš, pa opet zaspiš. Nekada umakneš bosonog mi mahneš,nekada te nema te nekada, nekada... Nekada si sve, nagrđen, ozlojeđen,nekada okrnjen, sujetom povređen. Nekada si tu si nekadakao privid, vazduh, dosada. Nekada si noć, nekad svetlost danja,nekada vazdušasta, pa onda sve tanja šaputanja... nekada,a nekada... ne znam šta si. Ne znam gde si,al' evo ponesi... tren, gatku, plam,urok, usud i blam.
|