IMPULS ZA STVARANJE NIJE ZA SVAKOGA ISTI  | Milena Stanojević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Impuls za stvaranje nije za svakoga isti
Milena Stanojević
Dva romana mlade spisateljice Aleksandre Đorđević Devet godišnjih doba i Trans mogli bismo da posmatramo kao uvertiru u njeno treće delo, roman Život posle smrti u kom dostiže snažan zamah i na inovativan način obrađuje osetljivu a aktuelnu temu, život onih koji živeti moraju kada ih napusti neko blizak.
Dominantni motivi u prozi Aleksandre Đorđević, motivi ljubavi i porodice, prisutni u prethodnim proznim (a zašto ne reći, i u poetskim i slikarskim delima), u ovom romanu bivaju prošireni na metafizičku ravan dajući čitaocu priliku da mu misao luta tražeći izlaz iz lavirinta u koji nas spisateljica veštim perom uvodi. U istom lavirintu su i njeni junaci; lutanje im nije strano. Od svih njenih junaka kojima je svojstvena snažna introspektivna priroda, Nana, glavna junakinja romana Život posle smrti, najviše je zagledana u sebe; to je žena tragalac, žena dualitet, snažna i slaba u isto vreme, žena upitanost. Kroz neminovnosti koje joj život donosi, primorana je da se suoči sa novonastalom situacijom, nespremna za nju. „Zašto je bilo tako teško prepustiti se? Otvoriti nepročitana poglavlja?”, pita se nakon što je odlučila da poseti psihoterapeuta Mrakovskog.
Relacija klijent – psihoterapeut počinje da predstavlja i otpor i lek u isto vreme. Ona želi sebi da pomogne, pokušava da dopusti drugima da joj pomognu, ali je teret koji joj je dodeljen dovoljno snažan da je sputa, onespokoji i pokoleba. Najnapetiji odnos zapažamo na relaciji sa Mrakovskim; Nana želi da mu veruje, želi da da mu dopusti da joj pomogne, no ipak, iracionalno u njoj na momente uzima primat; senke prošlosti vežu je svim silama za zemlju, iako bi rado uzletela.
„Odlučila je da veruje čoveku koji je stručan da pomogne ljudima kao što je ona. A kakva je to ona? Da li može sebi da veruje? Imala je odgovornost, ali ne i odgovore. Njen život se sastojao u postavljanju pitanja. Do psihijatra su je ispratile dve osobe koje nisu odustale od nje, dve osobe koje su umele da joj se suprotstave, da je razuvere i zažmure pri pomračenju. Noj je bilo potrebno više. Ne bolje, samo drugačije.”
Kroz retrospektivno pripovedanje i Nanina sećanja čitaocu je postepeno dato da dokuči šta je uzrok njenog nemira. Sećanja nas vode do nekadašnjeg života ispunjenog spokojem i sigurnošću, a potom se mučno probijaju (uz snažan Nanin otpor) do trenutaka bola. Flešbekovi nam, na momente samo, dopuštaju da naslutimo šta se zbilo u Naninoj prošlosti i ukazuju na nemogućnost njene integracije u društvo, sve dok nam spisateljica ne dopusti da deliće mozaika sakupimo u celinu i segmente prošlosti i sadašnjosti ne posložimo na svoje mesto. Narušeni porodični odnosi, odnos sa sestrom i majkom, a ponajviše odnos sa sinom, pod reflektor stavljaju savremenog čoveka, unesrećenog i samog, lišenog snage da uspostavi odnos bliskosti sa onima koji bi trebalo da mu budu najbliži; takve životne okolnosti Nani, pre svega, onemogućavaju da uspostavi odnos sa sobom. Nana je svesna da kroz proces izlečenja mora proći sama. Ipak, u trenucima velikih gubitaka, podrška bliskih ume da bude presudna u procesu oporavka. Nana ne samo da majci i sestri ne dopušta da joj budu od pomoći, ona kreće u tegobno preispitivanje odnosa sa njima.
Trenutak potonuća za Nanu je, čini se, vrlo blizak. No, spisateljica ne dozvoljava da ona uroni u ponor besmisla. Iako junak Aleksandre Đorđević nije lišen lomova i potresa, iako je to savremeni otuđeni čovek, on ipak iznalazi snagu u sebi i, nakon previranja, spreman je da zakorači tamo gde je najteže zakoračiti – u ponor svog unutrašnjeg bića, u sopstveni mrak; taj jungovski čovek ne može da ignoriše svoju senku, on je mora sagledati u svoj svojoj grozoti jer ga izlečenju vodi upravo suočenje sa njom. Hoće li se Nana usuditi na taj korak? Da li se onaj zbog koga nevoljno odlazi na seanse kod Mrakovskog konačno utopio u uobrazilji?
Pored uverljivih dijaloga, naracije i unutrašnjih monologa, ni ovaj roman nije lišen lirskog. Upliv lirike je snažan, što ne čudi, budući da spisateljica od ranog uzrasta neguje ljubav prema poeziji i rado je piše. Iako je Aleksandra izvrstan pripovedač i priči daje prednost, u ovom romanu ima reminiscencija, metafizičkih i lirskih uzleta. Socijalno i psihološko izbijaju u prvi plan u romanu, iako ti delovi nisu izostali ni u njena prva dva romana. Postupci junaka imaju svoje uporište u detinjstvu ili pak proističu iz odnosa u okviru primarne porodice. Atmosfera je dočarana sugestivnim opisima i data je kroz prizmu Naninih sećanja.
I u ovom delu nije zanemarena uloga majke, žene, sestre i ćerke. Mislim da je kompleksnost ženske prirode (možda bi bilo bolje reći, ljudske prirode) moguće sagledati tek u različitim korelacijama.
Aleksandra Đorđević, odličan poznavalac psihologije čoveka, ume najpre da se zagleda u čoveka, a potom zna da sve što je zapazila pretoči u delo. I sigurno, iznad svega, impuls za stvaranje nije za svakoga isti, a Aleksandrin pokretač staje u jednu misao – ljubav prema bližnjem; takav stvaralački impuls nikada nije stvorio mala dela.
