detalj slike: KRK Art dizajn

HERCEGOVINA

Trebinje, Dučićeva Gračanica

,,Ne plačem samo s bolom svoga srca/rad zemlje ove uboge i gole/Mene sve rane moga roda bole/I moja duša s njim pati i grca...I svuda gde je srpska duša koja/Tamo je meni otadžbina moja/Moj dom i moje rođeno ognjište.'' (Aleksa Šantić).

Hercegovini sam odlazila, kao što odlazim u hram, sa posebnim osećanjem, koje ne mogu objasniti, plašeći se da neću naći onu najlepšu, najjaču, najuzvišeniju reč, kojom bih darivala Šantića, Dučića, ustanike i ,, proste, dobre majke što no djecu uče kam rođeni kako brani se i ljubi. ''Odlazila sam zbog Šantićeve,,Otadžbine'', Dučićeve,,Ave,Serbija'', od koje zadrhti svaki rodoljubivi nerv.,, Mi smo dobra majko, oni što su dali, svagda kaplju krvi, za kap tvoga mleka'' je poklič, zavet, junaštvo i čojstvo- sve što smo i što bismo trebali biti.

Iz Herceg Novog, po ko zna koji put, krećem u Trebinje. Na graničnom prelazu,, Sitnica ''pređosmo bez zadržavanja. Putujemo kroz nenaseljeni predeo, tek po koja kamena kuća izviruje iz oskudne okućnice.Tvrdi kamen... Na ovako vrletnoj zemlji, stasavali su kremen ljudi, žustri, vatrenog oka i plamenog rodoljublja. Iz ovih krajeva su u bunama i gladnim godinama kretali sa zavežljajima oskudnog pokućstva na leđima, kuburom u pasu i sa zamotuljkom ušparanog novca u nedrima. Kretali su u krajeve Zapadne Srbije. Sa ognjišta su uzimali po ugarak nade da će se sviti  u novoj postojbini, na novom pročelju razgoreti vatru, okačiti kotao na verige nove borove grede, okupiti oko ognjišta čeljad i nadu za novo trajanje. U seobama su  nosili ikonu krsne slave, rodoslov, po malo hleba i mrsa i duvankesu hercegovačkog duvana. U tim kolonama što gaze bespućem, potocima, urvinama, šumama, ka obećanoj zemlji, kretao se iščupani koren, stablo, grane i grančice. Ratnici, sveštenici, gorštaci, majke sa kolevkama na leđima iz kojih proviruju majušne goluždrave glave, kao u kakvih tek ispilelih ptića. Pokriveni tkanim šarenim strukama, ljuljuškali su se na majčinim plećima izdančići jednog novog pokoljenja koje će stasati na zlatiborskim proplancima, ili u gradu kraj Đetinje. Po koja koza, vezana štrangom, trzala je posrćuće korake, koji su birali manju busiju na kojoj će se spotaći. Trnje i kamen su cepali opanke oputaše. Put u novu postojbinu oplakan je kapljama znoja sa tvrdih lica i kapima krvi iz raspuklih stopala. Ali srce je hrlilo napred, tamo gde je osvanula sloboda  voždovog ustanka.  Na odmorištima, nejač je ispijala tek pomuženo mleko, a starci okom stražarnika osluškivali da se kakva zver ne prikrade plemenu koje hoda, ne osvrćući se. Seobe su nam usud...večiti.  Tako i mi Užičani, po došljacima Hercegovcima, dobismo ime Ere. Nije krv voda- kažu gorštaci moga kraja. Hercegovački gen se,kao zlatna žica, provlači kroz pokoljenja Užičana. Brzi smo na reči, na delu, zaplamtimo kad nam se takne u rodoljubivu žicu, ne damo na obraz, ali ni na kućni prag. Kad se u duši sve zakovitla, potegne se iz čuture ljuta kapljica, ali bogme zametne se i kavga, kad se dirne u predački damar. Nema kod Era tihanih osećanja, sve se očas u plamen pretvori. A, dobri smo ko hleb-kako kažu starine iz moga kraja. I gladnog smo nahranili, i poderanog stranputika odenuli, i beskućnika uz ognjište ugrejali...I rane smo izvidali ljutom travkom i jatake po cenu života sačuvali...Dok mi neka tijana vatra greje dušu, pred očima bljesnu Trebinje, zabele se raspolućeno zelenom Trebišnjicom. Srce poskoči u grudima.

Kad dolazim u Trebinje, najpre pohitam na Crkvine, da se sretnem sa Jovanom Dučićem. I koliko god se trudila da zavolim nekog jače i zagrlim snažnije, uzalud. Dučić je zauvek zaposeo moju dušu, a ne umem objasniti zašto. Biće zbog rodoljublja, jer o ljubavi su i drugi pevali, snevali, ode uznosili. Trebinjska Gračanca je, posle niza godina u tuđini, primila u svoje srce trebinjskog sina, onog što ispeva ,,Vrbas'', ali i poruči svim pokoljenjima,, Verujem u Boga i Srpstvo. ''Na samom vrhu Crkvina, okružena platanima, dominira Hercegovačka Gračanica. U uglu, u mermernom podu pohranjeni su zemni Dučićevi ostaci. Ja uvek gledam da budem sama sa pesnikom, da ga priupitam za po koju tajnu i kome je posvetio,, Pesmu ženi'',a kome ,, Susret''. Koliko mu je nedostajala Hercegovina u tuđini? A, o njegovim esejima bismo mogli pričati danima, ukrštajući koplja, ne bismo se baš u svemu složili.

Trebinje se ugnezdilo na samom jugu Hercegovine. Svilo se ispod brda Leotar, hercegovačkog Siona, kome Dučić posveti svoja jutra. Grad je sunca, platana i mostova ispod kojih protiče Trebišnjica, reka oko koje se odvija žustrost, hitrost, radinost i berićetnost hercegovačkog naroda. Dva polja, Trebinjsko i Popovo, zahvaljujući blagoj klimi, daruju i po dva prinosa u toku godine. Zlatno- žuti duvan našao je stanište u Hercegovačkom polju,  dosta sunčanih dana garantuje kvalitet duvana. Popovo polje je hercegovački Misir, nazvano je tako po plodnosti i rodnosti. Trebišnjica se može podičiti jednim od najlepših mostova, podignutog za vreme Otomanske vladavine. To je Arslanagića most, kome je u savremenoj istoriji promenjeno ime u Petrovića most. Više je legendi o nastanku mosta, međutim istorijski izvori gradnju svrstavaju u sedamnaesti vek, u period vladavine Sulejmana Veličanstvenog. Graciozan, poput mosta u Višegradu i starog mosta u Mostaru, odaje potpis istog neimara, retkog graditeljskog umeća. Trebinje je bio grad na putu trgovačkih karavana, koji su  povezivali  Mletačku republiku sa Solunom, Sofijom i Carigradom. Utabanom džadom prohodili su brojni karavani, koji su u hanovima, sarajima, kraj Trebišnjice, odmarali zapregu, prikupljali snagu da produže put do Dubrovnika i dalje do Venecije. Putovali su mesecima, spajajući dve civilizacije, dve kulture, dve religije. Šta je sve bilo u trgovačkoj ponudi  Istoka i Zapada? Svila, srma, kadifa, čoja, kafa, čajevi, srebro i zlato, nakit, čipka, venecijansko staklo, so, kože, duvan-sve je prelazilo iz ruke u ruku. I u Stambolu i u Veneciji čekale su hanume ili kontese raskošne komade svile, kadife, nakita ili venecijanske čipke.  Nije to bila samo razmena dobara, već i vešta diplomatija, poklisarska razmena poruka i povelja, provodadžisanja i ko zna šta još...Da osmotrimo prohujalo vreme sa Arslanagića mosta. Bistrooki dečak iz Sokolovića, koga otrgoše kabadahije u,, danku u krvi'', koji stasa u velikog turskog vezira, vernog sultanu i Otomanskom carstvu, ostao je veran i korenima. Kao što je izgradio na Drini ćupriju, sagradio je i most na Trebišnjici, u spomen svog sina koji je rano preminuo. Bio je namesnik ove oblasti i ostareli vezir, Mehmed paša Sokolović sagradio je most, da bi naveo prolaznike da se pomole za dušu njegovog sina. Usamljen u svojoj nadmoćnoj lepoti, most i danas spaja vekove, putnike namernike, putopisce i savremene poklisare.   

...Svaki moj dolazak u Trebinje doživljavam  drugačije. Grad sazdan od tvrdih zdanja i zaveštanja, ne otkriva sve svoje blago u prvom susretu. Zato je svaki moj dolazak radosno iščekivanje, da osmotrim iza koga ugla me čeka osmehnuto iznenađenje. Ovog leta to su,, Dani Krajine''. Na prostoru između pijace i,,Platana'' rasprostrle se tezge sa autentičnom krajiškom zanatskom radinošću, ručnim radovima, vinima, hranom, suvenirima... Momci i devojke u narodnim nošnjama ljubazno nude krajiške specijalitete. Muška pevačka grupa ispevava bol i slavu Krajine. U duši mi se sklupčala neka ptica bez glasa. Ne mogu je nagovoriti da se oglasi. Ako trepnem, zaplakaću, ako im priđem, da ih pozdravim, ne znam odakle da uberem lekovitu reč za ljutu ranu. Izmešteni iz postojbine, nose u boščama svojih duša trajanje i sećanje, i nadu... Dom je tamo negde, ispod Dinare, u Kninu, Benkovcu...Možda iz temelja niču zova i divlja ruža, i samonikle kadifice, prkos, bosiljak što rasipa semenke iz prezrelih cvetova, za nova cvetanja. Možda divlje pčele prave saće u napuštenom domu. Možda se prepelice udomljuju na pepelištu, ili temeljima bivšeg pročelja, prkoseći zatiranju. O, pesniče,znaš li koliko me bole sve rane naroda mojega i kako moja duša bolno s njim pati i grca? Iz ranjenih misli trže me glas mlade žene što mi nudi pletene rukavice, od predene vune, sa jednim ispletenim prstom. Takve iste je plela moja majka. Kupih rukodelj kao suvenir, poneću ga u moj zavičaj, da simbolično povežem Krajinu i Zlatibor, da sjedinim duše, kao prste u rukavici što se greju priljubljeni jedan uz drugi.

Na trebinjskoj pijaci zašarenile se tezge raznim voćem, povrćem, duvanom. Nekako su tihi i prodavci i kupci. Kupujem listove duvana za tkanice moje majke, što snevaju u starom hrastovom ormaru.  Na duvan neće moljci. A, ni moje uspomene o Trebinju neću dati moljcima zaborava. Iz Trebinja uvek donosim crno vino. Nema ga takvog ni u Italiji, ni u Francuskoj. Ispred,,Platana'' pijem sok od sveže ceđenog voća. Kažu ko nije popio kafu ispod platana, kao da nije bio u Trebinju. Šetajući Starim trebinjskim gradom, spazih naziv,, Muzej Hercegovine''. Na ulazu modernog zdanja, dočekuje me mladi kustos, ljubazan, sva mu duša u glasu i u pogledu. Pitam za etno postavku, zanemarujući eksponate iz rimskog perioda. Na moju radost ceo jedan sprat posvećen je eksponatima iz života seoskih porodica i elegantnim nameštajem i posuđem iz imućnih gradskih kuća. Nekim predmetima ne znam namenu. Pažnju mi privlači replika seoske kuće, pokrivene slamom, u središnjem delu ognjište, verige sa zakačenim bakračem. Skoro da osetih mirise suvog mesa i povrća, dok zabrađena domaćica posluje oko ognjišta. Prilepio mi se pogled za taj skromni ambijent.  Zamišljam vreme kad se život porodice odvijao uz ognjište, stasitog gorštaka sa dugim zasukanim brkovima, dok na svakom kolenu drži po jednog unuka i besedi im kako se sloboda i obraz čuvaju i brane.  A onda se kazivanja pretaču u epsku pesmu, o uskocima i Janković Stojanu. Zamišljam hercegovačku majku, koju opeva Aleksa Šantić:,,...Gdje no djecu uče, proste, dobre majke, kam rođeni kako brani se i ljubi. ''Svete su to majke, koje su otkidale komade zemlje između dva kamena, da posade po čen luka ili malo krompira, na svojim plećima donosile naramke granja za vatru na ognjištu, da pristave kotlove u kojima se kuva varenika, u žaru zapreće crepulja sa hlebom, dok okupljena dečica s nestrpljenjem lupkaju drvenim kašikama o siniju. To su one majke što su, uz svetlost petrolejke plele čarape, ili prele vunu sa preslice, zadenute za pojasom, dok nogom njišu kolevku.  To su one majke što su pratile muževe i sinove u bojeve, dodajući džebanu i previjajući im ljute rane, prteći ih ranjene na svoja krhka ramena dok krv iz rana boji ljuti hercegovački krš. Neka mi vatra zaplamsa u grudima. Odavde je koren prenet u moj zavičaj. Žilavi nepokor nakalemio se u mojoj zlatiborskoj pitomini. Sada dobih odgovor zašto stalno citiram Šantića:,, I svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja, moj dom i moje rođeno ognjište.''

Hercegovina je obasjana svetošću i mučeništvom. Rodila je najvećeg podvižnika i svetitelja roda našega, Svetog Vasilija Ostroškog. Iz Popovog polja, poneo je plamen vere večne, vere slavne, u Ostroške stene, u Staru Hercegovinu. Pristižu mu verni sa svih strana, ištući mrvu nade.I odlaze ukrepljeni. U  Hercegovinu treba poći po iskru u kamenu i po daleka predačka zaveštanja iz postojbine. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: